Press Online :: Komentar dana

Javno i privatno

Rade Stanić, Beograd — Wed, 8 Feb 2012 21:19:44 +0100

Što će reći da se čovek, odlučujući da film ne stavi na repertoar, rukovodio ekonomskim razlozima. Lako je poverovati da su u pitanju ipak drugi razlozi - oni se nalaze, po predanju malobrojnih koji su film videli, u načinu na koji je Anđelina Džoli prikazala Srbe u filmu. Zbog čega bi, recimo, ispred banjalučkog bioskopa mogao da se stvori višak neraspoloženih ljudi.

Bila bi to vrlo zanimljiva situacija: ljudi koji nisu videli film protestuju protiv njega i traže da se on zabrani jer im se ne dopada kako su prikazani u njemu. Zanimljiva situacija, ali ne nezamisliva: zar nije u sličnim okolnostima prekinuta predstava „Sveti Sava" u Jugoslovenskom dramskom pozorištu pre dvadesetak godina?

U skoro identičnim uslovima kao njihov banjalučki kolega našli su se i distributeri u Srbiji, koji su doneli potpuno drugačiju odluku. Iako i oni veruju da interesovanje publike za film holivudske zvezde ne postoji, posle gledanja filma prilično saglasni u oceni da je politički jednodimenzionalan a umetnički nikakav, njega će beogradska publika moći da vidi. Ako je distributerima privatni interes nalagao da film ne prikazuju jer im neće vratiti uložen novac, oni su se očigledno odlučili za ono što predstavlja javni interes.

A javni interes nije da se građani moralno ili ne znam kako preporode gledajući film - na kraju, nije bitno da li će film uopšte videti, bitno je da im je pružena mogućnost da ga vide. Hoće li oni tu mogućnost iskoristiti, to je ipak njihova stvar.

Jedan od distributera rekao je da bi bojkot bio potpuno promašen u doba (još dostupnih) piratskih blagodeti. Zato i banjalučko ignorisanje Anđeline izgleda besmisleno. Navodno je već jedna žena u Prijedoru rekla da će skinuti piratsku kopiju i organizovati privatne projekcije u svom stanu. Moglo bi i tako u Beogradu. Ali bi to bilo malo tužno, a više strašno.

Dosadan i dosledan

Svetomir Marjanović — Tue, 7 Feb 2012 20:59:30 +0100

Koštunica je o takvoj politici izdao i knjigu u kojoj objašnjava da to ne znači da je Srbija protiv bilo koga, već da ekonomski treba da sarađuje sa svim državama u obostarnom interesu i da mora sama da se razvija.

U zemlji Srbiji u kojoj je politika amaterska rabota i prečica za brzo i lako bogaćenje, mnogo je onih koji su na ovu ideju odgovorili sa podsmehom, ili komentarom: „Ma pusti dosadnog Koštunicu!" Međutim, ukoliko DSS na majskim izborima pređe cenzus, što im na dosadašnjim izborima nije predstavljao problem, lako može da se dogodi da „dosadni Koštunica" sa dosadnim potenciranjem neutralnosti odredi i novu vladajuću koaliciju.

Izborna matematika govori da koalicija okupljena oko SNS neće moći da osvoji dovoljno glasova kako bi Tomislav Nikolić postao premijer. Velimir Ilić, Bogoljub i Milanka Karić i Aleksandar Vulin ipak ne mogu dovoljno glasova doneti Nikoliću kome će biti neophodna podrška upravo DSS. Ali, da bi Nikolić dobio podršku Koštunice morao bi da okrene leđa EU što nije realno da se dogodi. Tako taj „dosadni Koštunica" postaje najveća prepreka dolasku na naprednjaka na vlast.

S druge strane, politika „dosadnog Koštunice" isteraće na čistac i Demokratsku stranku koja, gle apsurda, ostaje jedina politička stranka preko koje SNS posle izbora može da dođe na vlast. Jer, ako DS želi da bude politički protivnik naprednjaka, to će morati da pokažu i nečim mnogo konkretnijim od stupidnih saopštenja u kojima samo lično vređaju Tomislava Nikolića. Na primer, jasnim programom kako misle da vode Srbiju sutra, za mesec dana, šest meseci, godinu, dve, pet. Ako to izostane, onda će postati jasno da DS ipak vidi naprednjake kao partnere u vlasti, ili će Tadić morati da vlada sa svima koji preskoče cenzus, a nisu naprednjaci.

Možda Koštunica i jeste dosadan u insistiranju na poštovanju izvornih političkih načela, odbrani Kosova, poštovanju Ustava, srpske tradicije i otvaranju debate o tome šta Srbija dobija, a šta gubi na putu ka EU. Ali mora se priznati da je u tome dosledan. A dosledni nikad nisu bili omiljeni u narodu koji više voli da ih neko lepo laže, nego da ih stalno podseća na ono što bismo i kakvi bismo trebali da budemo. Takvi su dosadni.

Panika

ĐOKO KESIĆ — Mon, 6 Feb 2012 20:41:18 +0100

„Tačno je da 70 odsto Srbije mene mrzi više nego Italijani onog kapetana kukavicu i nisam srećan zbog toga. Ako nas 70 odsto danas ne razume, razumeće sutra", laska sebi Čedomir.

Sa Čedomirom Jovanovićem sve je konflikt. U politici svakim danom on se pojavljuje u vidu pokvarene dirke na klaviru. Nikad niste sigurni koji ton će da proizvede. Kad govori o nečem krajnje bezazlenom, poput Dana zaljubljenih, njegov vokabular i scenski nastup liče na predskazanje Strašnog suda.

Lider LDP je poslednjih meseci mnogo nervozan. Podseća na osobu koja uzima pogrešnu terapiju. Uzroke te nervoze određeni politički krugovi povezuju s nekim doduše neproverenim tvrdnjama da je Čedomir dao garancije da će završiti određene poslove u političkoj Srbiji, pa mu to baš i ne ide od ruke. Na istom zadatku, navodno, našao se i Vuk Drašković. Šta je istina od toga što politička čaršija šapuće ostaje da se vidi. Uglavnom, neki neobjašnjivi interesi objedinili su u „Preokretu" rojaliste i mundijaliste.

U čemu je spor običnog Srbina s politikom Čedomira Jovanovića? U tome što je ta politika bezglava, nejasna bez ideje i cilja, i na krajnje sumnjivim premisama. Tvrdnjom da je Republika Srpska genocidna tvorevina Čedomir nije dobio nove glasove u Sandžaku i Bujanovcu. Dobio je samo podršku u muslimanskim medijima u Sarajevu koji su ga titulisali kao Vilija Branta. Kako Čedomiru pristaje ta titula? Kako to pristaje licu gubitnika. Taj njegov iskorak mogao bi mu, eventualno, dati izvesne šanse na konkursu za imama, recimo u Tutinu.

Kad se sve sabere, Srbija nema problema s Čedomirom. On ima problem sa Srbijom. U Srbiji ništa nije po njegovoj meri. Srbija neće da prizna Kosovo kao nezavisnu državu. Stvarno problematično po Čedomirovom sudu. On je SANU odavno označio kao vampirsku jazbinu zla. Sad je tome dodao i Srpsku pravoslavnu crkvu, nazvavši je „mutantom pogrešne politike koja je uništila sve dobro u Srbiji".

Savetovao bih gospodinu Jovanoviću da pročita izvesne knjige pokojnog akademika Momčila Spremića, čije studije o SPC govore nešto drugačije od Čedomirovih konačnih sudova o pravoslavlju.

Ali, dobro je da Čedomir postoji, da Srbija zna kojim putem ne bi smela ići.

Poslednji Bosanac

Sun, 5 Feb 2012 20:11:14 +0100

Zašto Čedi Jovanoviću smeta Republika Srpska? Da li zato što zaista toliko voli avnojevsku Bosnu i Hercegovinu ili mu se samo ne sviđa majorska frizura Milorada Dodika? I kakve veze sa celom pričom imaju izbori, frka zbog cenzusa i eventualni glasovi ljutih Bošnjaka, koji se mogu pozajmiti od Rasima i Sulje? Ili, zašto da ne, i oni iz Preševa i okoline. Čeda sigurno nije gadljiv.
Krenimo redom. Slažem se, Miletov razdeljak je stvarno retro, ali da li je teza o „genocidnosti RS" potpuno slučajno ispaljena baš u ovom najnapetijem spoljnopolitičkom trenutku za Srbiju, i to ovako sinhronizovano sa nekoliko „vatrenih" položaja u regionu? Evo, javio se na kraju iz svoje zagrebačke busije i veteranski branitelj SFRJ Stjepan Mesić da iskoristi priliku i opet pljune po Srbima. Neupućenom posmatraču sve može da izgleda krajnje nevino, pa ću podsetiti da je cela gungula krenula bombaškim tekstom Crnogorca Nikolaidisa, koji se, znamo već, zanimljivim rikošetom olupao o glavu beogradskom bibliotekaru Sretenu Ugričiću. Matrica je dobro poznata, a fascikla je ponovo izvučena iz fioke, a da na nju nije stigla ni prašina da se uhvati.
Srpski entitet u BiH je, dakle, još jednom označen kao zločinački, a Srbija nanovo optužena za hegemoniju i osvajačke aspiracije na Balkanu. A kako bi drugačije, upitaće se svaki dobro plaćen i istreniran aktivista helsinških i drugih nevladinih odbora iz beogradskog „kruga dvojke". Stvar su znači, po definiciji, brže-bolje preuzeli ovdašnji antiratni jurišnici na čelu sa Sonjom Biserko, a onda se vatrica sasvim lepo razgorela, pa je na nju malo ćumura rešio da doda i lider LDP-a. Ali, rečenicom da je veoma zabrinut za budućnost BiH i da je zbog toga vreme da se revidira Dejtonski sporazum Čedomir Jovanović je u potpunom nedostatku argumenata za svoju poziciju izrekao dve ozbiljne gluposti. Prvo, možemo li biti iskreno zabrinuti za dalju sudbinu Sarajeva, a da nas ne zanima interes Banjaluke i Trebinja? I drugo, šta je to što može održati kakav-takav suživot ljudi u BiH ako im oborimo Dejton i pokušamo da ih vratimo u onaj stari bosanski lonac. A svi se sećamo šta se u tom kotlu dešavalo.
Jer u današnjoj BiH ima i mudžahedina i Eskima, ali Bosanaca već odavno ne. Osim zabrinutog Čede Jovanovića. On je taj poslednji Bosanac.

Plati da te doktor u život vrati!

Sun, 5 Feb 2012 21:57:57 +0100

To mi nije bilo bitno za ono što je radio i trebalo da radi. Verovao sam mu u poznim četrdesetim godinama jer je mnogo stariji od mene i mislio sam da je od reči, jer se ljudi vežu za reč a... Verovao sam mu, ali je dobro da nisam pisao o tom mom ubeđenju, šta bi mi sad rekli čitaoci i oni koji me poznaju. Uh, bar je to dobro! Sve ostalo ne da nije dobro već je zona sumraka.
Slavko je 40 godina uredno plaćao zdravstveno, iako nikada nije otišao lekaru, osim tri-četiri puta kad ga je grip oborio ko pijana bandera treznog čoveka. Taman je počeo da uživa u penziji, a ono ga obori infarkt. Prežive, ali treba da ga na klinici u Beogradu resetuju sa dva bajpasa.
E, onda su mu na klinici, preko posrednika, diskretno rekli da to zadovoljstvo košta 2.500 evrića. Besan na državu, iako je decenijama revnosno radio za nju, Slavko otera sve u majčinu. Na svu sreću, njegovi dobri drugari, poznati sportisti ne samo u SFRJ nego i šire, nađu mu vezu i operaciju završe u drugom gradu. Ja mislio Slavko srećan, kad pre neki dan mi kaže da je zdravstveno dobar, ali da su mu oni drugari posle nekoliko meseci priznali da je u tom drugom gradu tarifa bila samo 1.500 stranih kapitalističkih para. Naravno, oni sakupili pare, jer su znali da je ovaj spreman iz inata da umre, a da ne plati ono što je već platio.
Verovao sam mu, a on, za koga kažu da je pošten, ništa.
Eto, mogao je bar da smeni, kako je i obećao, v. d. direktore po zapuštenim bolnicama i rehabilitacionim centrima koji godinama „samo krkaju banicu i gledaju mlade napupele medicinarke, jer ništa drugo i ne mogu da urade". Radi poštenja, poslednja rečenica nije moja, već mog komšije iz rodnog sela Srbe Regana, koji sečenjem drva na banseku hrani porodicu.
I ponovo radi poštenja! Medicinari koji su se prepoznali u ovom komentaru ne pripadaju onoj većoj grupi poštenih, humanih i pre svega bogobojažljivih ljudi. Toj većini veliko izvinjenje!

Nepogoda

Sat, 4 Feb 2012 20:27:19 +0100

Što je možda i razumljivo, jer sneg i „celzijuski" minus dođu i prođu, dok stav predsednika „cenzusoidnog" - da je Republika Srpska genocidna tvorevina - kao konstantna elementarna nepogoda kruži regionom koji se nekad zvao SFRJ.
Osim što je očigledno da bi Čeda dobio više glasova kao kandidat za bošnjačkog člana predsedništva BiH nego što će moći na izborima u Srbiji (kako napisa jedan sarajevski kolumnista: „Velika hvala i Anđelini Džoli i Čedomiru Jovanoviću, ali zar mi nemamo snage i nekoga ko će intelektualno braniti Bosnu"), zaključak cele ujdurme oko njegovog duela sa Dodikom je da se mnogi u regionu održavaju u političkom životu zahvaljujući potpuno nepotrebnom prizivanju prošlosti.
Dok je sa sastanka trilaterale na Jahorini u srpskim medijima izveštavano o porukama dobrosusedske saradnje i zajedničkim planovima, sarajevski „Dnevni avaz" izveštava da sastanak nije uspeo - jer, prema njima, Tadić nije hteo da prizna da je RS genocidna tvorevina.
Jasno da bošnjački političari svesni da žive u državi gde je nemoguće napraviti vladu više od godinu dana, pa nemaju zašta drugo da se „uhvate". A i Čedi dobro dođe malo tematske promocije na račun ratova. Ali Rat u BiH je, koliko god to teško padalo onima koji su profitirali na temi devedesetih, već uveliko tema istoričara, a ne političara. Ali zanimljivo je da se ova istorijska tema stalno vraća upravo od onih koji su govorili da Srbi ne smeju da budu toliko opterećeni istorijom.
Teza o „genocidnosti RS" zbog zločina u Srebrenici mogla bi da bude održiva u slučaju da Čeda i jarani dokažu da RS ne bi postojala, da nije bilo zločina u Srebrenici. A ne samo da je proglašena pre početka rata, nego je i plan o podeli BiH na dva entiteta Kontakt grupa osmislila pre Srebrenice. Srpska nije pitanje odbrane zločina, nego pitanje ljudi koji tamo žive, i koji ne žele da žive u BiH kakvu su je zamislili u Sarajevu.
I ako se u Srbiji kritika Nikolaidisa i svaka pozitivna izjava prema RS tumače kao mešanje u unutrašnje odnose Crne Gore i BiH, šta je onda tumačenje Čedomira Jovanovića da je gednocidna tvorevina jedan deo međunarodno priznate BiH? I da li bi to ponovio ako dođe na neku državnu funkciju, imajući u vidu da sa tim „genocidnim delom" Srbija ima sporazum o specijalnim vezama, koji nije nacrtan u Beogradu nego u Dejtonu?

Pogledaj dom svoj, Anđela

Rajko Nedić — Fri, 3 Feb 2012 20:18:19 +0100

U Centru za socijalni rad tvrde da su tražili da dete ostane u hraniteljskoj porodici, ali je sud ipak doneo odluku da se vrati majci. Dok su se oni prepucavali, mala Anđela je naočigled svih preminula. Nije imala nikakve šanse. Živela je samo šest godina.

U Požarevcu učenik je silovao druga iz razreda. I nikom ništa. Silovatelj star 13 godina kažnjen je četvorkom iz vladanja! Dečak je odavno problematičan, svi su to znali. Ali...

Priča o nebrizi, ali i surovosti prema najmlađima ima na svakom koraku. Pre nekoliko dana pronađena je beba u kanti za smeće u Užicu. Nije imala šanse, živela je samo nekoliko dana. U Pressu je nedavno izašla šokantna ispovest Dejana Kovačevića. Mladića koji je rođen bez ruku i nogu ostavili su roditelji još u porodilištu. I kada je nekoliko puta kasnije kontaktirao sa majkom, ona mu je rekla da ne želi da ga vidi, da je nikako ne oslovljava sa majko. I da joj ne spominje ime i prezime po novinama kako ne bi imala neprijatnosti jer mora da nastavi sa normalnim životom?! Rekla je to hladnokrvno, svom detetu. Dejan nije imao šanse. Da ima majku, da ima svoj dom.

Kao učesnici, ali i hroničari ovog vremena suočavamo se sa strašnim kontradiktornostima. Gotovo u isto vreme dok beležimo brojne tragedije i primere nebrige prema deci i nasilja u školama, pišemo i o ljudima koji godinama pokušavaju da dođu do potomstva. Sećam se i danas jezivog događaja iz detinjstva. Rođaci iz unutrašnjosti koji dugo nisu mogli da dobiju dete došli su u Beograd kod lekara. Baš kada su doputovali kod nas, ispred zgrade u kontejneru je pronađena mrtva beba. Pitali su šta se dogodilo. Šta se nalazi u plastičnoj kesi?

Pisali smo o akciji grada Beograda o besplatnom finansiranju trećeg pokušaja vantelesne oplodnje. I čuli potresne ispovesti na desetine parova koji očajnički žele da postanu roditelji. Par koji 10 godina ne uspeva da dobije dete, ali ovi ljudi poručuju da su i dalje uporni, priča žene koja ne odustaje i posle svih iskušenja, patnji, bola, suza. Oni žele samo da dobiju šansu, da imaju potomstvo.

Borba za život. U Srbiji, u 21. veku. Nekom je majka, nekom maćeha.

Četvorka iz vladanja

Thu, 2 Feb 2012 22:05:19 +0100

Evo, ako im smeta, koristim priliku da objavim ispravku bez izvinjenja: Priznajem, ne znam da li je malom silovatelju iz Požarevca ocena iz vladanja zaista smanjena na četvorku ili možda na dvojku. Ako će mu to pokvariti vrlo dobar uspeh na tromesečju, apelujem da mu nastavničko veće progleda kroz prste. Ali ako u dotičnoj školi misle da visina ocene iz vladanja ima ikakav uticaj za sudbinu silovatelja i njegove žrtve, onda je nastavak crnog niza iz školskih dvorišta u Srbiji, nažalost, samo pitanje dana.
Dok požarevački prosvetari sputani strahom ne pogode temu, podsetiću još jednom na ogroman sistemski problem sa kojim se suočavamo: čitav jedan korpus naše dece, od vremena kad ostavi cuclu i nošu pa sve do 14. godine, može da maltretira, tuče, siluje i ubija, a da za to nema nikakvu zakonsku odgovornost. I isti taj korpus, svako pojedinačno dete u njemu može da bude maltretirano, pretučeno, silovano ili ubijeno od strane druga iz klupe, a da državi ostaje samo mogućnost da nemoćno širi ruke i eventualno "posavetuje" porodicu malog delinkventa.
I da nam se nisu dogodili mali Aleksa i barem još pet sličnih slučajeva u poslednjih nekoliko meseci, možda bismo zauvek živeli u zabludi da našoj deci nije potreban veći zakon od roditeljske reči. Sada kada nam je jasno da to nije tako, ne ulazeći u analizu da li su za to krive devedesete ili opšte stanje ljudske civilizacije koja neumitno srlja u kataklizmu, vreme je da se uozbilje i zakonodavac i stručnjaci.
Postoje mali nasilnici koje bi možda izvelo na pravi put spuštanje starosne granice u zakonu ili mogućnost slanja u dom pre 14 godine ili već nešto treće što stručnjaci, pametniji od mene, smisle. Postoje, nažalost, i oni kojima je patologija zapisana u genima i koji bi pre ili kasnije završili u zatvoru. Ali nema nikakve sumnje da bismo na taj način broj žrtava poput malog Alekse ili dečaka silovanog u "betonjerki" sveli na statističku grešku. Potrebno je samo požuriti.
Uostalom, u trenutku dok ovo pišem ili dok vi čitate, deca su nam u školskoj klupi ili na velikom odmoru, sa vršnjacima, manje ili više prepuštena sama sebi.

Obični ljudi, a ne velike teme

Nenad Čaluković — Wed, 1 Feb 2012 21:24:43 +0100

Blažo nije izdržao. Njegov strah za život pobedio je racionalnost. Njegova želja za pravdom bila je jača od razuma. Njegova lična nesreća ostavila je, očigledno, traga. Policija je tek posle tog čina saopštila šta je sve uradila u vezi sa napadom na Trifunovića. Kasno. Inspektorima, koje je držao kao taoce, sigurno nije bilo lako, njima svaka čast, ali na sreću sve je prošlo bez većih incidenata. Ne znam kako će posle svega proći Blažo. Nisam siguran da će se sve dobro završiti. Bar za njega.

Ovaj slučaj otvorio je, međutim, Pandorinu kutiju o stanju duha nacije. Ostavio niz pitanja. Koliko je Blažimira danas u Srbiji? Koliko ljudi danas čeka da njihova sudbina bude izvučena iz nečije policijske fioke? Koliko je ljudi u očaju planiralo da to isto uradi?

U ovom opštem ludilu, u ovom metežu ozbiljnih državnih tema koje nam nameću politički akteri, stiče se utisak da su na običan svet gotovo svi zaboravili. Kao da smo prepušteni sami sebi, ostavljeni, kao deca na ulici. I dok se Tadić i elita zanimaju Evropskom unijom ili Kosovom, ili ko će biti novi premijer, svedoci smo sve većih nesreća u našem društvu. Prelistajte samo novine. Od dramatičnih događaja u Srbiji koji se nižu kao na traci već sam zaboravio da je Nole oduvao Nadala na Australijan openu, da su vaterpolisti evropski šampioni, a da su rukometaši briljirali. Od utisaka koji su se „desili" za vikend sećam se jedino sramnog i dobro organizovanog napada na Press u jednoj televizijskoj emisiji.

Predizborna kampanja je idealna prilika da nas političari ubede da će nakon Đurđevdana biti drugačije. Da će nakon izbora centralno mesto u njihovom delanju konačno preuzeti „mali" ljudi, a ne „velike" teme. Da će svi u državi morati da rade svoj posao, jer koliko je moj zemljak kriv, toliko je kriva policija koja očigledno ništa nije uradila na njegovom slučaju.

Ko to pre shvati, taj će se radovati posle prebrojavanja glasova. Jer šta mislite, koliko Blažimira interesuje da li će Srbija dobiti kandidaturu? Ili šta Merkelova traži od Srbije da uradi na Kosovu?

Premijera premijera

Tue, 31 Jan 2012 17:07:51 +0100

Dobro je jer ćemo do dana za glasanje, verujem, saznati koga će Nikolić zvati u vladu ukoliko bude u prilici da je formira, ko su njegovi kandidati za ministre i da li će u njegovoj vladi biti mesta za najsposobnijeg među njima, Aleksandra Vučića. Kandidat Nikolić morao bi pre izbora da nam kaže šta će da uradi u prvih 100 dana, kako će da zaposli ljude, kolika će biti prosečna plata posle prve godine mandata, kako će suzbiti korupciju i kriminal, koji je plan za Kosovo, kako će se postaviti prema EU, kada nam jasno kažu da trenutno nisu raspoloženi da nas prime.
Dobro je i što je SPS predložio Dačića, a URS Dinkića za premijera, mada oni ne moraju da odgovaraju na ova pitanja jer je malo verovatno da će postati ono za šta ih njihove stranke predlažu. I dobro je što će sada i DS morati da objavi ko je njegov kandidat za premijera. Prema Ustavu i zakonima, premijer je najznačajnija i najuticajnija funkcija u Srbiji i ako ste ozbiljna stranka, onda biračima morate da kažete ko je vaš kandidat. A onda taj treba i da odgovori na pitanja koja čekaju Nikolića.
Može DS i da ignoriše ovo pitanje kao što to danas rade njegovi čelnici. Pa da na logično pitanje - ko je kandidat DS za premijera, odgovaraju: "Kud žurite", ili "Mi imamo dovoljno dobrih kandidata i to svi građani dobro znaju", ili "Prvo skoči pa reci hop", ili "DS neće da stavi stranku i glasače u funkciju pojedinca i njegove ambicije". Ali, takvim odgovorima vređa se inteligencija glasača.
A mogu demokrate baš na ovom pitanju da pokažu i da li su stvarno demokrate! Mogli bi da puste svoje članove da na slobodnim demokratskim unutarpartijskim izborima između više kandidata izaberu svog kandidata za premijera. Tako izabran, taj kandidat onda bi vodio izbornu kampanju i u slučaju pobede postao premijer, a u slučaju poraza pravac politička penzija. Ovakvim načinom izbora DS bi uveo i preko potrebnu novinu u politički sistem Srbije, a to je prirodna zamena kadrova! Ovo može da sprovede samo velika stranka, a DS se hvali da to jeste. Ako jeste, onda, gospodo, izvolite, pokažite demokratsku veličinu. Ako toga ne bude, onda je pitanje ima li razlike kad Nikolić i Vučić sami odluče o kandidatu SNS za premijera i kad to isto uradi Tadić sa još petoricom demokrata.

Ponavljači

ĐOKO KESIĆ — Mon, 30 Jan 2012 20:45:29 +0100

Vlada Srbije danas preuzima železaru „Ju-Es stil" u Smederevu, pošto gazda iz Pitsburga hoće da je zatvori. U redu je što Vlada preuzima brigu o pet hiljada radnika u Smederevu. Nije, međutim, korektno što nije obelodanila sve uslove pod kojima preuzimamo „Ju-Es stil" od Amerikanaca. Koliki su dugovi, kreditne i sve druge neizmirene obaveze...

Mnogi privrednici u Srbiji na pomen železare u Smederevu dobijaju nagon za povraćanjem. To je, kažu, početak uništenja srpske privrede. Početkom 2003. na sumnjiv način „Sartid", zajedno s pola Smedereva, sve s lukom, prodat je američkom gigantu za 23 miliona dolara. Za te potrebe uništene su Beobanka i Jugobanka, inače glavni poverioci „Sartida", oprošten je dug železare od oko 1,6 milijardi dolara, pa još potpisan i ugovor da će američka firma u Smederevu plaćati električnu energiju 50 odsto jeftinije u trajanju od deset godina...

Kakva investicija za „Ju-Es stil", „srpsko ekonomsko čudo i najveći izvoznik srpske privrede", kako i danas tvrde u Vladi Srbije. Bilo bi korektno da su bar danas priznali da je ukupan dil sa Pitsburgom užasan promašaj. Nema šanse, jer oni su ponavljači. Da su kreatori ekonomske politike iz Nemanjine 11 bar nešto naučili na svojim greškama uverili bi se da je liberalni kapitalizam mrtav, da svetom vladaju banke i multinacionalne kompanije.

Posle oktobarskog prevrata 2000. Mlađan Dinkić i Miroljub Labus, kreatori novog finansijskog sistema, po diktatu sa Zapada odmah su počeli da zatvaraju srpske banke i dovode strane. Beobanka i Jugobanka prve su streljane. Njihovi sledbenici danas završavaju započeto. Hoće da prodaju Komercijalnu banku, valjda poslednju srpsku banku koja vredi.

Podsetimo da su poslednja dva velika kolapsa srpske privrede izazvale baš strane, prvenstveno grčke banke, koje su u dva navrata, u kratkom periodu, iznele ogromnu količinu evra iz Srbije i gurnule nas na ivicu bankrota. Hoće li ponavljači konačno naučiti lekciju? Ne verujem. Jer premijer Cvetković ostaje pri strategiji izrečenoj u maju 2010: „Država će da proda deo akcija 'Telekoma', država ne treba da upravlja privredom, jer Srbija neće biti komunistička nego moderna zemlja s tržišnom privredom".

Biznismeni vole vlast

Sun, 29 Jan 2012 17:23:38 +0100

Nekadašnja ugostiteljska radnja postala je kompanija sa lancem marketa i diskonta mesa u Srbiji. Firma je zato odlučila da postane društveno odgovorna. Raspisala je konkurs i najboljim studentima daće jednokratne stipendije od 35.000 dinara. Kompanija je ušla i u porodilište i podelila novopečenim majkama poklon čestitke sa po 15.000 dinara.
SLIKA DRUGA - Paraćin je dobio ekonomsko udruženje „Uposlimo Paraćin". Podržavaju ga firme koje su naprasno odlučile da štite ugroženi standard Paraćinaca. Pogađate - vodeća među njima je kompanija iz naše prve slike - Industrija mesa „Paks". Najsiromašnijim Paraćincima podeljeno je više od hiljadu prehrambenih paketa. Radnici marketa „Paks" upisuju podatke iz ličnih karata kupaca koji žele da pazare sa popustom od pet odsto. Dobiće, jasno, i člansku kartu udruženja.
Jedan čovek je zajednički imenitelj za obe prethodno navedene, naizgled nepovezane stvari. To je Aca Pajić, suvlasnik kompanije „Pajić" i predsednik upravnog odbora. Ujedno je i predsednik udruženja „Uposlimo Paraćin". Ujedno je i mogući kandidat za predsednika opštine, o čemu se u gradu uveliko šuška. On se o tome još ne izjašnjava. Kaže, izjasniće se na vreme, mada nam se njegova fotka već smeši sa bilborda...
I sve bi, naizgled, bilo u redu jer legitimno je pravo svakog da bira i da bude biran. Kažem, bilo bi u redu da kompanija „Pajić" ne traži od opštine besplatno zemlju u industrijskoj zoni. A ujedno, nema državne subvencije koju ta firma nije iskoristila. A uz to, deli humanitarne pakete, a radnice u marketu rade za 13.000 dinara, plus dobijaju malo bonova za koje mogu da pazare samo u objektima „Paksa".
Novi lik na paraćinskoj političkoj sceni već je izazvao priličnu nervozu. Zbog njega su se posvađale dve stranke u vladajućoj koaliciji. Jer, još se ne zna „čiji je Aca", pa se svađaju oko toga da li je on rezervni igrač URS-a, ili će njegova kandidatura doneti neko drugo iznenađenje.
A izbori još nisu ni raspisani. Jasno je, jedino, da svi vole vlast, pa i biznismeni.

Dan za pamćenje

Sun, 29 Jan 2012 20:06:14 +0100

Imao sam tu privilegiju i čast da izveštavam sa najvećih događaja, da opisujem neverovatne uspehe naših košarkaša, tenisera i odbojkaša, da doživim tu redakcijsku euforiju posle sjajnih rezultata vaterpolista, plivača, rukometaša, strelaca... Ipak, ono što nam je doneo jučerašnji dan je nešto što ni u najluđim snovima nisam mogao da očekujem.
29. januar 2012. godine biće upisan zlatnim slovima u istoriji srpskog sporta. Jedna mala zemlja na brdovitom Balkanu u samo jednom danu igrala je tri velika finala. Novak Đoković je u epskom duelu na Australijan openu u Melburnu protiv Rafaela Nadala pokazao da je čovek od čelika i odbranio titulu osvojenu pre godinu dana. Najduže grend slem finale svakako je potvrdilo zbog čega je Srbin najbolji igrač na svetu. U igri „na žiletu", gde su bukvalno sitnice odlučivale, Đoković je pre svega psihološki, a potom i fizički i igrački, razbio Španca, koji je tokom godina važio za fizički najdominantnijeg tenisera koji se ikada pojavio. Bravo, Nole. Ako je 2011. godina bila tvoja, ovaj turnir pokazuje da možemo očekivati potvrdu prvog mesta, olimpijsku sjajniju medalju, kao i ponovni juriš na Dejvis kup „salataru".
Vaterpolisti su na Evropski šampionat u Ajndhovenu otišli bez velikih očekivanja i ambicija. U godini u kojoj su kao glavni cilj zacrtali uspeh na Olimpijskim igrama u Londonu, naši „delfini" su na turniru kao od šale redom krenuli da ruše protivnike. Mi jesmo vaterpolo nacija, reprezentacija gaji višedecenijsku tradiciju uspeha, ali čini se da nikada dominantnije nismo stigli do zlatne medalje. Sve čestitke Vanji i drugarima, selektoru Udovičiću i predsedniku Sovroviću za neverovatan uspeh na šampionatu.
A šta reći o rukometašima. U ove dve nedelje, ako se izuzmu incidenti sa huliganima, sa Evropskog šampionata u našoj zemlji emitovane su vesti na koje svakako svi možemo biti ponosni. Ilić, Stanić, Nikčević, Beljanski, Manojlović, Vujin i drugari više nisu anonimci za široke narodne mase. Pobedili su evropske velikane, razbili psihološku barijeru trijumfom nad Hrvatskom u polufinalu, u više navrata su uspeli da napune najveću dvoranu na Balkanu, Beogradsku arenu. Oni su heroji, bez obzira na izgubljeno finale. Svaka čast.

Rukomet se vratio kući

Sat, 28 Jan 2012 21:23:56 +0100

Prilično besmislena izjava koja predstavlja nepotreban otklon od rukometa. Baš kao i pristrasne ocene hrvatskih izveštača o „nezapamćenoj neprijateljskoj atmosferi u Beogradu".
Jedan tamošnji reporter je napisao da se u svojoj karijeri nagledao svakakvih slika, i kada su se igrali fudbal i vaterpolo u Mariboru, ali da je sve to „luk i voda" u poređenju sa transom koji je doživeo Beograd. Neće biti da je baš tako, jer su u tom Mariboru, tek da se podsetimo, zbog desanta hrvatskih navijača naši vaterpolisti medalje primali u trpezariji hotela. Uostalom, navijači se biju zato što su navijači, a ne zato što su Srbi ili Hrvati, kao što bi Goluža trebalo da želi pobedu da bi osvojio zlato.
Onako rukometno-navijački (ne huliganski) možemo da seirimo kada njihov tisak odaje počast jednom rukometašu što je, iako uplakan, smogao snage da se obrati novinarima. I te suze mogu da se shvate, jer je upravo tisak prečesto podsećao na sedma i trinaesta mesta Srbije prethodnih godina i ironično podvlačio da Srbi jedino znaju da igraju rukomet sa Crnogorcima, jer su poslednju uspesi postignuti u vreme SRJ.
To, međutim, nije toliko posledica balkanskog antagonizma, već činjenice da je rukomet tamo nacionalni sport broj jedan. Jedini gde su potpuno dominantni u odnosu na okruženje. I zato ovo polufinale nema veze sa huliganima ili zvižducima hrvatskoj himni. Toga će biti dok je Srba, Hrvata i sporta i to je realnost od koje se ne može pobeći. Ovo polufinale rasvetljava zabludu da je rukomet hrvatski ekskluzivitet na Balkanu. Svaka im čast na medaljama prethodnih godina i na tome što su uvek imali dobre igrače i klubove koji su za nijansu trofejniji od naših u bivšoj Jugi. Ali sada je trenutak da se podsetimo da je poslednjoj deceniji te lige Metaloplastika osvajala sedam titula zaredom i bila najbolji klub Evrope. A Metaloplastika nije iz Karlovca ili Siska, nego iz Šapca. I Borac iz Banjaluke je imao seriju uzastopnih titula i svaka čast Ivanu Baliću, ali ovaj sport je nekada igrao i Veselin Vujović. A i „tamo neki" Dragan Škrbić je pre deceniju bio proglašen najboljim u Evropi. I zato je važno ovo polufinale. Jer bez obzira na ishod finala protiv Danske, podsetilo je da je i Srbija zemlja rukometa. Rukomet se vratio kući.

Radostan dan

Rajko Nedić — Fri, 27 Jan 2012 20:05:03 +0100

Bubnji mi u glavi, nije mi dobro, moram da izmerim pritisak, upaljeno mi je i grlo. Sve me boli i probada. Uh, kada pomislim kakvi problemi i obaveze me očekuju, muka mi je od svega. Nerviram se u startu. Jedno je sigurno. Loš i sumoran dan u najavi. Zakasniću na posao, u žurbi palim televizor, mada ne očekujem neke lepe vesti.

Onda sam na jutarnjem programu gledao neverovatnu ispovest. Dejan Kovačević rođen je bez ruku i nogu. Bio je đak generacije, završio je pravni fakultet. Ovaj tridesettrogodišnjak vozi kola, pliva, skija, igra basket, putuje... Uvek raspoložen, optimista, budi se sa osmehom, trudi se da se ne razlikuje od drugih. Priča kako su ga roditelji ostavili dok je bio u porodilištu, odrastao je po domovima i maštao da se mama i tata ipak jednog dana pojave. Sa majkom se kasnije sreo nekoliko puta, ali nije želela da ostanu u kontaktu. Poručila mu je da je ne oslovljava sa „majko". Jednom se slučajno našao u njenom restoranu, ali ga je tretirala kao običnog gosta. Ostavio joj je bakšiš.

Ali ni to nije kraj priče ovog skromnog, plemenitog i upornog čoveka. Dejan je godinama skupljao pare za proteze. Prilikom čestih odlazaka u bolnicu upoznao je dečaka obolelog od leukemije čiji su roditelji poginuli u saobraćajnoj nesreći. Umesto da sebi kupi pomagala, Dejan je dao dečaku novac. Mališan je sada dobro, ide u školu.

Dejan ima devojku. Šest godina su zajedno i planiraju da zasnuju porodicu. Kaže da ne traži nikakvo sažaljenje, želi da svojim ponašanjem razbije predrasude. Uživa u svakom danu i poručuje: „Život nema reprizu. Bitno je verovati da možete sve, ne smeš da se predaš, svaki problem može da se reši ako postoji volja. Moj najveći pokretač je ljubav."

Priznajem, bilo me je sramota. Kakvim banalnostima se opterećujem, zbog čega se nerviram, čemu nezadovoljstvo? Zahvaljujući Dejanu, dobio sam neku dodatnu energiju, a sumoran dan u najavi proveo sam maksimalno ispunjeno. Poruka koju šalje ovaj mladić je jednostavna - naučimo da poštujemo ono što imamo. Da cenimo život. Da se radujemo svakom danu.

Dejanovi prijatelji odlučili su da mu pomognu da sakupi novac za proteze. U utorak, u Sava centru, pevaće naši najpopularniji pevači. Pomozimo ovom momku.

Loši dečki

Thu, 26 Jan 2012 19:43:46 +0100

Ubeđivanje je trajalo puna dva sata i od svega je uspeo da me uveri samo u jedno - da smo Hrvati i mi vrlo, vrlo slični. Ali, to što smo slični ne znači i da smo dobri. I zato (bez obzira na to što rizikujem da me razapne horda uvek budnih kvazipatriota) javno priznajem da me je bilo sramota što su huligani, čija je nacionalna odrednica ista kao moja, nasrnuli na nekog zato što je došao da navija za svoje rukometaše.
Naravno, bilo je tih "kockastih" i pijanih, provokatorski nastrojenih, bezobraznih, ništa manje nasilnih... Ukratko: takvih da im je porcija batina baš dobrodošla. Ali, mi smo domaćini, a oni gosti na jednom evropskom takmičenju koje smo se sami prijavili da organizujemo, koristeći kao adut i tradicionalnu gostoprimljivost na koju se toliko često pozivamo. Samim tim, nemamo pravo nikog da bijemo, ma koliko da nam se ne sviđa. Inače, ispalo bi da svako od nas može sledeći put da izdeveta bilo kojeg gosta na svojoj slavi, samo ako ga ovaj iznervira nečim ili se napije pa počne svašta da bulazni. Ispalo bi i da je trebalo ovde ubiti Bajdena, Hilari ili Angelu zato što nam se nije svidelo ono što su došli da nam kažu.
I ne treba da se zavaravamo. Ti huligani koji su kao majmuni skakali na automobile sa hrvatskim tablicama sutra će prebiti mene, vas, našu decu... Polomiće nam kosti, na primer, zato što ne navijamo za njihov klub ili im se učini da smo ih popreko pogledali. I nije sporno da su ti loši plavi momci, "torcida", "delije" ili "grobari", isti i ovde i tamo. Ali, kao što već rekoh, to ih ne čini boljima nego što jesu. Čini ih samo opasnijima...
Dakle, ceo ovaj tekst poslužio je samo da bih poručio da se stidim pred postupcima sunarodnika. Ali, i da kažem da sam siguran da najmanje 95 odsto ljudi u ovoj zemlji oseća isto kada gleda snimke polupanih glava i šoferšajbni. Problem je samo što je taj većinski deo Srbije po prirodi stvari manje grlat, manje bahat i manje spreman da drugima silom nameće svoje stavove.
Na sve to, danas je novi ispit. Prilika da pokažemo da smo ipak dobri domaćini. Ma kakvi nam gosti došli...

Mediji

Rade Stanić, Beograd — Wed, 25 Jan 2012 20:55:12 +0100

I ne samo za hajku, nego i za hegemonizam. I to prema Vojvodini. I za gušenje prava na izražavanje srpskih mladića, da naglasim - nenaoružanih, jer je opštepoznato da u Srba ni nož ne važi za oružje, a kamoli kamenje. Dobro, sekira već može da prođe. Ako je tupa.

Ko neće da vodi medijsku hajku, tako nam kaže elita naša, mora da navede kontekst u kom se nešto dogodilo, jer je narod pučina grdna koja ne zna da koristi internet, ne gleda televiziju, ne čita novine. A ako i sve to radi, džaba kad ne razume ništa. O čemu svedoči slučaj „Nikolaidis": u tom nekom njegovom tekstu piše da bi bila „poetska pravda" ubiti par državnika, ali elita zna da to što piše uopšte ne znači to što piše, niti to što ljudi misle da znači. Jer u „kontekstu" ubiti par državnika uopšte ne znači ubiti par državnika. A šta znači? Šta da vam kažem, što niste učili škole.

Znači, kontekst: napad se dogodio posle utakmice u kojoj su hrvatski navijači orcali po „Spensu", tu i tamo verbalno šamarajući po Srbima i Srbiji, malo šikanirajući službenike prvenstva, pomalo koketirajući sa slovom U, što opet, sve zajedno uzevši u obzir još nije razlog da nekom razbijate glavu, još manje da ga jurite nožem i sekirčetom. Međutim, već čujem primebdu intelektualne elite koja smatra da herojski čin napada na hrvatske navijače, posebno onaj ženski deo, ima još širi kontekst koji je potpuno zaboravljen. U njemu su ljuti Hrvati na dalmatinskoj obali isto tako nama bušili gume, razbijali šoferke, bogami su neki dobijali i lepe batine. A pored tog konteksta postoji najširi kontekst: pa zar nisu isti ti Hrvati proterali Srbe 1995, hiljade su pobili u Blesku i Oluji, mučili ih po „Lorama", klali na mostovima. A postoji i superkontekst: Josip Broz, pa ustaška država, pa pre toga Štrosmajer, a šta se događalo u 17. veku, iskreno govoreći, pojma nemam. Šta, dakle, možemo iz slučaja „Nikolaidis" da zaključimo o napadu na hrvatske navijače? To što ste videli da se dogodilo, uopšte ne znači to što mislite da se dogodilo.

Glup, gluplji i dokoni

Svetomir Marjanović — Tue, 24 Jan 2012 21:13:24 +0100

Ta i takva naša država dozvolila je sebi da padne zbog jedne najobičnije gluposti i da gomilu energije potroši na raspravu o jednom običnom tekstu koji se sprda sa svima nama. Naravno, reč je o slučaju crnogorskog novinara, pisca i savetnika Andreja Nikolaidisa, za koga je ogromna većina Srba saznala tek pre neki dan, i raspravi o njegovom viđenju „civilizacijskog iskoraka".

Lično, Nikolaidisu sam zahvalan jer je svima nama (po ko zna koji put) pokazao da će veliki deo onih koji sebe nazivaju kulturnom elitom i koji su okupljeni oko nepostojećeg Foruma pisaca uvek podržati sve one koji ne podržavaju Srbiju! I da će njihova podrška biti jača i grlatija ukoliko taj novinar, pisac ili savetnik što jače udara po Srbiji! To je ekipa koja na osnovu samo jednog naslova u „Politici" može da zaključi da je za sve kriv hegemonistički pristup mrske im Srbije prema čestitoj i sirotoj Crnoj Gori! To su radili i u vreme Miloševića, i u vreme Đinđića i Koštunice, rade i u vreme Tadića. Izgleda da im je samo Broz bio dobar.

Ali, i naši očigledno dokoni i na populizam našpanovani političari, pre svih ministar policije Ivica Dačić, nisu se libili da na glupi tekst i priglupu podršku „kulturne elite" odgovore još većom glupošću! Jer, kad policajci krenu da čitaju i određuju šta i kako treba da se piše jer u suprotnom može da se završi u zatvoru, onda je normalno da bude smenjen direktor Narodne biblioteke koji jer prvo podržao sporni tekst, a onda se kasno pokajao. Da, u zemlji u kojoj ima više od milion funkcionalno nepismenih (oni koji ne razumeju ono što napišu ili pročitaju), normalno je smenjivati bibliotekare!

A onda se setim i ovoga. Kad je krajem 2002. vlast DOS-a pod vođstvom Dušana Petrovića u Šapcu odlučila da promeni ime pozorištu, što je izazvalo pobunu glumaca, premijer Đinđić pozvao je Petrovića: „Je li, Dušane, jeste li vi u Šapcu rešili baš sve probleme koje imate, pa vam je ostalo još da promenite ime pozorištu?!" Izgleda da su danas mnogi u Srbiji baš dokoni!

Umetničke i druge slobode

Đoko Kesić, Beograd — Mon, 23 Jan 2012 20:39:53 +0100

U naknadnoj pameti organizam, koji se odaziva na funkciju savetnika, kaže da bi bila istinska civilizacijska pravda da se ukine Republika Srpska! Ne zamerite mu to što bi se on rado prihvatio posla glavnog civilizacijskog arbitra, pošto čovek koji drži do sebe ne bi bio rad da presuđuje koliko je dobro mlado vino u kafani, a kamoli da presuđuje savremenoj istoriji koju kao da ispisuje sam Lucifer.

Ako čovek smatra da mora da kaže koga bi trebalo ubiti, i ako to valja tumačiti kao umetničku interpretaciju slobode govora i napredne demokratske misli, pa još ako ga u tome podržava veoma svestrana Borka Pavićević, onda ta ideja nema mane. Ovoj priči nedostaju preki sud i streljački vod. Znači, svi bi umesto TV dnevnika gledali zasedanje tog suda, a taj program koji bi uređivali duet Nikolaidis - Pavićević srušio bi sve dosadašnje rejtinge. Kao u onom filmu Sidnija Lameta „TV mreža"...

Sve u svemu, teško je odbraniti to magareće poimanje prava i poziva na javno streljanje bilo koga, ma ko da to radio. Meni samo ide pomalo na živce što se tom efemernom liku daje toliki značaj u Srbiji. On je, po svemu što znamo o njemu, slučajna pojava koja teško da bi mogla da zameni ciglu koja vam je ispala iz zida. Nervira me što taj nesrećni Nikolaidis tvrdi da je pisac. Nisam upoznao čoveka koji je čitao njegove knjige, a ne verujem da ih i on sam čita.

Nikolaidis zapravo završava ono što su počeli Milo Đukanović, Ranko Krivokapić i Stjepan Mesić. Prva dvojica su uspeli ono što niko od Crnogoraca nije, da Srbima u Srbiji Crnu Goru pretvore u nekakvu daleku i nejasnu tuđu maglu. Pridružuju se Mesiću koji bi da ukine Republiku Srpsku. To je zapravo cilj cele akcije. Sad bi to da urade i Anđelina Džoli, koja je silovala 50.000 muslimanki i ubila 300.000 muslimana u minulom građanskom ratu. Toliko mašte nije imao ni CNN 1994. godine, ili su i to opet umetničke slobode. Tom davljenju „Republike Srpske kao genocidne tvorevine", osim svesrdne podrške zelenog Sarajeva, pridružuju se i antiratni profiteri Čedomir Jovanović i Sonja Biserko.

Nažalost, život na ovim prostorima uveliko je monoton. Isuviše je predvidiv.

Opasni ljudi

Sun, 22 Jan 2012 22:42:29 +0100

Slave željni i dobro plaćeni pseudoborac za ljudska prava, verovatno najbolji pisac na crnogorskom jeziku svih vremena i savetnik Ranka Krivokapića, te podjednake ljudske i intelektualne gromade s njim, dakle taj i takav Nikolaidis je u stvari samo strašilo koje pali fitilj. Fitilj nečega mnogo opasnijeg od jedne novinske kolumne, ma koliko ona sa umetničkog i filozofskog aspekta bila visok domet, a nije. Jer šta drugo može biti ta pisana žalopojka, još jedna u nizu proizašlih iz čiste mržnje i paničnog straha od umišljene velikosrpske hegemonije, i sledstveno tome stav da bi bilo korisno razneti ekplozivom zgradu u Banjaluci dok su u njoj sedeli predsednici Srbije, RS i vrh SPC, nego samo jeftin literarno-politički bofl, ali sa zastrašujućom porukom. Čijom i sa kakvim ciljem, ostaje nam da nagađamo.
A onda su tu kašikaru, kojoj je Nikolaidis izvukao osigurač, brže-bolje u svoje ruke zgrabili ovdašnji "borci i borkinje", dežurni i samoovlašćeni zaštitnici slobode javne reči, ali po sopstvenom ukusu i posebno kada je usmerena na blaćenje sopstvene države. Na sasvim logičnu i potpuno umerenu reakciju srpske javnosti zbog morbidnog štiva crnogorskog zvaničnika istog sekunda je ovde formiran čitav front Nikolaidisovih branitelja. I oni su preuzeli glavnu rolu u celoj drami.
Skočili su žustro, kao po komandi, ti pripadnici elitnih intelektualnih krugova, zaraženi ambicijom da budu naša moralna inkvizicija. Na spisku se našla mala ali odabrana ekipa "idiota". Ovde mislim na grčko značenje te reči, koja opisuje ljude koji se ne bave politikom kao javnim poslom, već isključivo iz svog interesa, zbog sebe i za sebe, kao i u onom lenjinovskom smislu "korisnih idiota", za ljude koji nemaju praktičan lični benefit (da upotrebim taj moderni eufemizam za novac), ali odrađuju posao "iz ubeđenja". Dakle i jedni i drugi, bez razlike, hteli su da nas ubede da je normalno ono što je rekao Nikolaidis. Opasni ljudi. I ja zato verujem Ugričiću da je bio ishitren kad je to potpisivao, ali on ne treba da se ljuti na Press zbog svoje smene. Već isključivo na sebe.