31. 10. 2010

PRESS

Merapi, vulkan u koji svi veruju

Opet je proradio ovaj vulkan na Javi, ali su proradile i emocije i sećanja našeg velikog avanturiste koji je tamo bio između dve erupcije i shvatio zašto 300 različitih naroda od Sumatre do Jave zna da vulkani drže Zemlju na okupu

Proradio je vulkan Merapi na Javi u Indoneziji. Sam pepeo je povredio dvadesetak ljudi. Za vulkanom se zatresla zemlja i usledio cunami; čitam u novinama da ima 115 poginulih i više od 500 nestalih. Pojačana aktivnost ovog vulkana registrovana je još pre nedelju dana, a prethodne erupcije su zabeležene 2006. godine kada je od lavine užarenog kamena poginulo dvoje ljudi. Merapi je u poslednjih nekoliko decenija bio veoma aktivan, pa je u erupciji 1994. godine poginulo šezdeset, a 1930. godine čak 1.300 ljudi.
Boravio sam na ovom divnom vulkanu između dve erupcije. Unajmio sam jednog mladog Indonežanina s nadimkom Dovdo da me motorom proveze po okolini. Obišli smo Borobadur, jedan od najlepših hramova na svetu iz osmog veka nove ere, danas pod zaštitom Uneska. Da bi se došlo do vrha ove gigantske građevine prolazi se u krug terasastim stepenicama koje reprezentuju različita stanja budističke svesti. Počinje se od „sveta strasti", zatim putem „sveta forme" sve do „bestelesnog sveta", putem hiljada likova i statua budističkih božanstava i simbola. Taj hram je i sam vekovima bio zatrpan pod naslagama vulkanskog pepela i lave. Savršeno delo ljudskih ruku koje oslikava sav mir i nemir univerzuma čovečjeg bića nalazi se tik do savršenog dela prirode - ogromnog vulkana Merapi. Nezamisliva je snaga ova dva mesta koja se prepliće u čvrst pupak planete. Ne bih mogao da zamislim Merapi bez tih ogromnih zidina i Budinih lica, niti bi lepota zeleno-sivo-crvenog Merapija bila tako veličanstvena bez snage smirenih budističkih obrisa i ruku starovekovnih neimara. Na koju god stranu lava da krene, siguran sam, ovaj hram će sačuvati, pa makar ga ponovo prekrila, kao debelim jorganom tople smese.

Merapi je bio prvi vulkan kome sam se ikada približio, zbog toga njegovo buđenje u meni budi posebne emocije. Tu sam prvi put utonuo u smrad vulkanskog sumpora, tu sam prvi put skuvao ručak u vodama gejzira i radovao se pokretanju tla kao vožnji u luna parku. Ovaj vulkan je pravo nestašno detence, geografski to je jedan od najmlađih vulkana u Indoneziji. Bio je nevaljao mnogo puta, pa se pretpostavlja da je jednom, iz čiste zabave, pepelom prekrio celo ostrvo Javu (na kome danas živi 40 miliona ljudi) i uništio veoma moćno hinduističko carstvo Mataram.
Zauvek će blistati u sećanju trenutak kada sam se sa Dovdom, obišavši straže i ignorišući vulkanološka upozorenja, popeo na leđa Merapiju. Uživali smo u prirodi i zemljotresima. Kao svedok i garant novog prijateljstva, Merapi se meškoljio. Dovdo me je tada pozvao da noćim u njegovoj skromnoj kući. Upoznao sam njegovu ženu i slatku dečicu.
Indonežani žive načičkani među vulkanskim vrhovima. Naizgled smrtonosan spoj. Suštinski - životan. Vulkanski pepeo daje neverovatnu plodnost zemljištu na kome su moguće i do tri žetve godišnje. Kraterski levci su hranilice. Manje od jednog procenta zemlje u njihovoj blizini hrani preko deset odsto svetskog stanovništva. Raširene ruke majke prirode pune blagodeti, koje katkad znaju svirepo da ošinu svoju decu i učenike. Koliko je zrnaca pepela, toliko ima legendi, priča, verovanja. Tokom sna, meštani najviše vole da su im glave okrenute ka izvoru života i lave. Svetim vrhovima se upućuju želje i molitve. U otrovnim oblacima sumporne pare mogu se nazreti siluete ljudi. Oni se nepokolebljivo probijaju do središta kratera ne bi li, kao u fontanu želja, u zajapurenu i zadimljenu kupolu ubacili novčiće, srebrne predmete, nekada čak žive ovce i piliće kao obredne žrtve.

Kada sam čuo da je vulkan nadomak njihovog doma eksplodirao, zabrinuo sam se. Pokušao sam da stupim u kontakt sa njima preko interneta i telefonom. Sve veze su bile prekinute. U zemlji u kojoj se internet smatra za jedinu životinju sporiju od puža i gde su telefonske linije razvučene po hiljadama ostrva kao krhka paukova mreža. Ne odustajem lako. U roku od nekoliko dana telefon sam okrenuo bezbroj puta, sve dok mi se sa druge strane žice nije javio nežni ženski glas uz reči: „Selamat pagi!" Ili - dobro jutro! Zaboravivši na vremensku razliku probudio sam ih usred noći. Dovdo je bio oduševljen što ga nisam zaboravio. Nije delovao ni nesrećno ni zabrinuto: pozivao me je da dođem u Indoneziju! Ne znam šta propuštam! Zemlja je proradila, tako se njegovo selo nije treslo još od 2006. godine! Veoma je uzbudljivo i lepo osetiti moć prirode. Obronci vulkana po kojima smo se pentrali sada su užareni do usijanja, a njegovo omiljeno izletište sa kojeg smo posmatrali kupolu Merapija više ne postoji. Ne postoji ni to izletište, ni ta kupola Merapija... Ništa ne mari, samo da dođem, lako će mi on naći mesto sa dobrim pogledom na krater, ponovo ćemo obići vojne straže i približiti se epicentru događanja, on ima prijatelja naučnika koji nam može nabaviti zaštitnu opremu... Kada priroda pravi predstavu, najveća je čast u njoj učestvovati. Televizijski prenosi ne mogu ni izbliza da dočaraju osećaj koji pruža tlo dok se pod vama izmiče i pogled u kome sjaji udaljen trag lave.
- Planetu vulkani drže na okupu. Kao i Indoneziju - pričao mi je Dovdo. Stanovništvo ove države sastoji se od desetak većih religijskih grupa. Raznolikosti mističnih obreda i verovanja prožima sve prihvaćene religije - magija je pramajka verovanja. Preko tri stotine različitih naroda, sedam stotina jezika i narečja.
- Nije bitno u kog boga veruješ, kojim jezikom pričaš, da li si obrazovan. Vulkan je tu, iznad tvoje glave. U vulkan svi veruju - govorili su mi od Sumatre do Balija.

Viktor Lazić