17. 10. 2010

PRESS

Viktor Lazić u zmajevom gnezdu

Oni čine jednu naciju, od Etne do Havaja. Načičkanina plodnim padinama „eksplozivnu majku" doživljavaju ili kao preku aždaju ili kao usamljenu ženku. Kao biće sa izraženim karakterom i osetljivom dušom. U Indoneziji zato svaki vulkan ima svog muža, čoveka koji je njen čuvar

U spisku prvih deset omiljenih mesta na planeti koja sam posetio, uvek će se naći bar jedan od desetak vulkana na čijim vrhovima ili u čijim kraterima sam bio. Ta neobična mesta zrače magijom i naukom; tu čovek može najjače da oseti disanje i život planete i svu turbulentnost njenog krhkog postojanja.Ljudi koji žive načičkani na često veoma plodnim padinama vulkana svoju „eksplozivnu majku" obično doživljavaju ili kao preku aždaju ili kao usamljenu ženku. Kao biće sa izraženim karakterom i osetljivom dušom.
Za vulkan Kelimutu na Floresu ljudi veruju da je rajsko naselje preminulih duša. U središtu njegovog kratera nalaze se tri raznobojna jezera; nebeskoplavo, svetlozeleno i tamnocrveno. Tako je bilo kada sam mu se prvi put približio; u roku od nekoliko dana jezera su već promenila ćud i sva tri se obojila u različite nijanse zelene. To je redovna pojava, a naučnici nisu uspeli sa sigurnošću da utvrde šta to utiče da ova jezera, jedna do drugog, tako drastično i nepredvidivo menjaju boje. Vračevi lokalnih sela tvrde da uzvišeni duh dočekuje duše mrtvaka na ulazu ispred jezera, te da se u zavisnosti od njihovog ponašanja, starosnog doba i društvenog statusa određuje kom jezeru pripadaju. Ponekad i na „onom svetu" dođe do zadevica ili proslava, ili „anđelima" jednostavno dosadi jednolična boja njihovog doma - zato jezera menjaju boje duginog spektra.Deca vulkanskih obronaka čine jednu naciju gde god da žive na svetu, od Etne do Havaja.

Mnogostrukost ljudskog povezivanja je beskrajna. Život na strnovitim padinama žara osvaja duše; i moju je zarobio negde u vrhovima ekvatorijalnog pojasa indonežanskih ostrva.Indonežanski vulkani ne vole samoću. Više od polovine od 240 miliona ljudi, koliko ih živi u Indoneziji, stanuje u okviru uže eruptivne zone nestabilnosti. Najbitnija je dobra komunikacija i razumevanje između ljudi i vulkana. Zato vladar područja obično bira jednu porodicu da se preseli blizu kratera. Muškarac kuće se u posebnoj ceremoniji „vezuje", tj. venčava sa vulkanom. Dokle god ima potomaka te loze oni će vulkan čuvati, osluškivati, vršiti posebne obrede kako bi njegov duh bio miran i tih. Nazivaju ih čuvarima. Kada znaci erupcije krenu, kada seizmolozi najave eksploziju, meštani oči i uši upiru u svog čuvara. Nema veze što svuda okolo leti pepeo, što lava ponegde već probija, što se zemlja trese i gejzeri luduju, dokle god je on miran i ne mrda se sa vrha kupole - ili već mesta na kome se udobno smestio - ni meštani neće slušati naredbe vlasti o evakuaciji. Čuvar zna svoj posao, poznaje supružnika. On uživa ogromno poštovanje, jer nema ni težeg ni lepšeg zanata nego biti bračni par - vulkanu.
Veruje se da su potresi često način da usamljeno čudovište koje čuči duboko u unutrašnjosti zemlje komunicira sa spoljašnjim svetom. Ono je nespretno i nekada njegovo romorenje ili rastezanje može ličiti na erupciju, ali to nije. Bezglavi strah samo bi ga rasrdio. Nesmotreno je da se agresivno reaguje na njegov, ponekad i očajnički, pokušaj ćaskanja ili tračarenja.Neki vulkani su prave ubice. Kao i životinja, i vulkan retko ubija kada nije izazvan. Ako mu se previše ljudi uzvere na leđa, on ih ponekad snažnim trzajima, kao vaške, zbaci. Osetljiv je i na ružne reči ili uvrede. Zato niko ne može da prođe do vrha bez kontrole čuvara.Mnogi Indonežani veruju da kada se vulkanima smuči ponašanje vlasti oni malo pročiste grlo, zatresu zemlju i ispale hice upozorenja od užarene lave visoko u nebo. To je dovoljan znak da se i najokoreliji vlastodršci uspaniče i napuste ministarske položaje. Jedan od mojih prijatelja Indonežana mi je rekao da ne može da zamisli na šta bi Indonezija ličila kada bi, kao kod nas u Srbiji, vulkani bili apatični.Vulkani, ta bića planete, uvek su me dočekivali toplo i srdačno. I smrdljivo. Sumporna kiselina mi je najčešće smetala pri ulazu u njihove kratere, dok se nos ne navikne na miris pokvarenih jaja i ulja. Bazeni ključale i mlake vode savršeno su mesto za kuvanje ručka, ali i kupanje. Od svih mesta na svetu najviše volim da učim u vulkanu: nekoliko teških ispita i za osnovne i za doktorske studije spremio sam upravo u njihovim kraterima, u pauzama ćaskajući sa meštanima ili sa čuvarem vulkana.Ljudi me često pitaju kako se ne plašim. Ruzvelt je govorio da čovek treba da se plaši jedino straha i to je tačno. Zauvek ću pamtiti reči čuvara vulkana Merpati na Javi, kada sam ga upitao za njegov odnos prema smrti: „Ja da ti o smrti govorim? Ko nije već umro, ne treba da živi! Strah je najniži praoblik gmizavca, virus koji se širi i izjeda. Misliš da je rak opasan, ha! Boji li se svetlost noći, mrak dana? Strah omete namenjene puteve. Strah je za čoveka isto što i alkohol za slonojahača!"

Viktor Lazić