10. 10. 2010

PRESS

Viktorovo najteže putovanje

Prešao je četiri kontinenta i bio u više od 60 država, ali našem najvećem avanturisti najstrašnije je bilo poslednje putešestvije „ladom" na Kosovo i ustoličenje patrijarha Irineja u Pećkoj patrijaršiji

Na najveće putovanje krenuo sam iz Dečana. Planirao sam odavno da se Kosovu vratim sa sve „ladom" i seks lutkom Milevom. Ali, na krunisanje patrijarha uputio sam se iznenada. Sa prijateljima, jednim Amerikancem i jednim Singapurcem, koji su mi došli u goste, na prečac sam odlučio da sednemo u „ladu" i krenemo put Peći.Bilo je već kasno po podne, a atmosfera tuge sustigla nas je već u Kragujevcu. Pozdravio nas je nesrećnik proteran iz Kosova Polja. Učinilo mu se da je Singapurac koji je bio sa mnom u stvari komandant Kfora koji mu je jedanput pomogao. Kaže, jedino su crnoputi prema njima bili ljudi. Norvežani, Šveđani i ostali Evropljani redovno su ga uveravali da je sve mirno i da treba da ostane na svome, ali bombe Albanaca i srpske kuće i brda koji su „goreli kao Hirošima" bili su ubedljiviji.

U Kosovsku Mitrovicu smo stigli oko dva sata posle ponoći. Nije bilo moguće pronaći smeštaj, pa smo zamolili vlasnika neke kafane da nam dozvoli da spavamo na podu. Dozvoljeno nam je da se ujutru, u pet sati, pridružimo konvoju za Peć. Srce mi je podrhtavalo - „lada" beogradskih tablica konačno će proći Drenicom, Klinom i Srbicom. Doduše, pod zaštitom više hiljada policajaca i vojnika, ali će ipak proći. U Peć smo stigli tek pošto je svanulo, pa je grad bio prazan. Činilo se da neće biti problema, mada nam je u Mitrovici već rečeno da se „nešto sprema".A u Peći nezamisliva scena: mnogo desetina autobusa i automobila. Mnogo hiljada Srba. Nešto što ni Peć ni Kosovo nisu u skorije vreme videli. Skupilo se naroda iz centralne Srbije i Vojvodine, iz Crne Gore, iz Bosne i Hrvatske. Albanski policajci nas štite. Veruju ljudi u svašta, neki u to da će sutra biti smak sveta, a neki da je Isus već među nama, ali je teško poverovati da će ovi policajci obaviti svoj posao.Svuda gde treba da prođu Srbi, a najviše na parkingu srpskih vozila i autobusa izlepljeni su plakati sa patrijarhom Irinejom kako u ruci drži žezlo đavola. Poruka dobrodošlice: idite u pakao! Na ustoličenje prolaze u obezbeđenim vozilima čelnici Kfora i Euleksa. Da li je ta poruka posvećena i njima? Prišao sam panou i pažljivo skinuo jedan plakat, za uspomenu na bezobzirnost. Prijatelj Amerikanac me je pitao zašto ih sve ne skinem. Rekao sam, bez oklevanja: „To je njihova sramota, ne moja."

Pećka patrijaršija odiše mirom kao rajsko naselje. Reka Bistrica u gradu teče zamućena: u njenom koritu nalazi se deponija đubreta, veš-mašina, stolica i kesa. Ispred Patrijaršije ona je čista i brza, umilna i neumoljiva, ona je prava rajska reka ispred manastira koji i sam više stoji na nebu nego na zemlji.Grupa Albanaca me je sustigla. Pitaju zašto sam skinuo plakat, dajem isti odgovor. Kažu mi da je za njih patrijarh đavo. Đavo je za mene onaj ko crkve pali, a ne onaj ko ih gradi. Jedna Srpkinja dobacuje da je Hašim Tači đavo, ja je ućutkujem, pokušavam da izbegnem dalji sukob. Svud oko nas se nalaze policajci i vojnici.

Ko nije ulazio u Peć i druge manastire u Prizrenu, tog možda može i da zavara kosovska demokratija. Ispred manastira zagrađenih ogromnim bedemima nalaze se nizovi koturova bodljikavih žica, veća vojna utvrđenja nego bunkeri Pola Pota u Kambodži i više tenkova nego u zoni između dve Koreje. Građani Peći bi najveću vrednost svog grada i kulturno blago čovečanstva demokratski spalili sa temeljom, a zatim zemlju, kao Kartaginu, preorali.U porti crkve skupilo se toliko ljudi da više nije moguće približiti se ni prilazu manastirskog dvorišta. Kontrole su stroge, ulazak u crkvu je kao da se ulazi u nuklearnu centralu. Međunarodne trupe su, ipak, promenile nekoliko stvari od moje poslednje posete, kada sam polazio na put oko sveta. Ogromna tabla koja je tu godinama stajala, sa natpisom: „Poslednji vojni punkt pre izlaska iz provincije Kosovo", uklonjena je. Neko je promenio tumačenje famozne rezolucije i sada su UN statusno neutralne. Postavljene su nove vojne kućice i zaštitni objekti pred ulazom u manastir. Prethodne su bile toliko izrešetane mecima i ulubljene od kamenica, da je verovatno smatrano da to ne predstavlja lokalno stanovništvo u najboljem svetlu.
Kada se ceremonijal završio i Srbija dobila novog patrijarha, trebalo je da se ponovo u koloni koju štiti albanska policija vratimo kroz Drenicu do Mitrovice. Na ulicama Peći, na svakih nekoliko metara, stajala su po dva policajca. Uz njih su bili i vojnici Kfora i Euleks policije. Mislio bi čovek ovoliko obezbeđenje ne dobija ni predsednik republike... Na trotoarima se sakupilo mnoštvo Albanaca. Gledaju nas ubilačkim pogledima. Neki pokazuju srednji prst, a neki - nož pod grlom.Na putovanjima sam se naučio da osetim kad je gusto. Od celog sveta, sve ukupno do sada više od 60 država i četiri kontinenta, ovo je bio jedan od najstrašnijih momenata.

Nigde mržnja nije tako živa, nigde ljudi nisu tako grubi. Rulja je samo čekala da nasrne. Moj prijatelj, Albanac iz južne Mitrovice, potvrdio mi je da su dobili izričito naređenje da nas danas ne napadaju. Verujem u to, ali... Bezbroj je sumnji. Raspitujem se za alternativne puteve. Kolona je slonovska meta, treba odatle pobeći što pre. Usred Peći okrećem „ladu" i odlučujem se da bez pratnje krenem put Prokletija. Najbliža granica sa Crnom Gorom udaljena je jedva dvadesetak kilometara. Strah ulazi u kosti i odluka da, ma šta bilo, ne stajem. Lakše je proći dvadeset kilometara bez naselja nego više od sto kroz Drenicu, pa sve da me sprovode i u tenku. Samo nekoliko kilometara odatle poleteće kamenice...

Viktor Lazić