*Email:

*Vaše ime:

*Vaš email:

Pošalji

pošalji prijatelju štampaj

27. 06. 2010

PRESS

put oko sveta

Život jači od radijacije

Četvrt veka nakon najveće nuklearne katastrofe na svetu priroda u Černobilju se budi. Javlja se jedan novi, neobični svet flore i faune, koji potvrđuje da priroda i u najgorim uslovima može da preživi. Pod uslovom, naravno, da se ljudi ne mešaju

s1

Katastrofa... Hiljade hektara gradova, sela i šuma označene su kao previše opasne po ljude

U svojoj suptilnoj moći priroda nema premca. „Lada" se zaustavila pred znakom koji je označavao početak zatvorene zone Černobilj. Hiljade hektara gradova, sela i šuma označene su previše opasnim za boravak ljudi. Srećom, ne i za prirodu, koja je zagađenu teritoriju iza električnih žica uzela u svoje naručje. Kao uplašeno kuče, mazila ju je i lečila.

„Lenjin", kako se zvala nekadašnja elektrana u Černobilju, odletela je u vazduh. Nakon četvrt veka od najveće svetske nuklearne katastrofe, na teritoriji oko bivše elektrane pojavio se jedan novi, neobični svet flore i faune, bogatiji nego ikad pre! Život, očigledno, nije ustuknuo pred radijacijom. Makar se rađale i lisice sa tri glave i drveće sa dve krošnje, priroda je odlučila da živi. Istina je, međutim, poražavajuća: pokazalo se da je ljudska aktivnost za prirodu bila smrtonosnija čak i od černobiljske eksplozije. Sada, kada razarajuće ljudske aktivnosti više nema, priroda buja uprkos viševekovnom zagađenju. Ovaj park, pre bi se reklo zaštićena nego zabranjena zona, uskoro će biti jedan od najvećih prirodnih rezervata u Evropi.

Nedavno je Ukrajina dozvolila turistima da posećuju pojedina mesta unutar novonastalog parka, pa sam među njima pronašao i svoje mesto. Malo je reći da nova džungla izrasta na mestu nekadašnjih gradova. Ono što najviše začuđuje jeste činjenica da su dva od četiri reaktora nuklearne elektrane bila aktivna sve do decembra 2000. godine! Potreba za energijom je, očigledno, veća i od potrebe za hranom.

s2

Žungla u gradu... Džungla izrasta na mestu nekadašnjih gradova, ali najviše začuđuje to što su dva od četiri reaktora nuklearne elektrane bila aktivna sve do decembra 2000. godine! Potreba za energijom, očigledno, veća je i od potrebe za hranom

Ukrajina je posle Rusije najveća država u Evropi. To sam shvatio na teži način - ušao sam na njenoj istočnoj granici, da bih posle nedelju putovanja bio tek na polovini. Činilo mi se da do zapada nikada neću stići. U gradiću Uman posetio sam Sofijski park, jedno od ukrajinskih čuda. Kao i štošta drugo u dugoj rusko-ukrajinskoj istoriji, i ovaj park je nastao kao posledica ogromne ljubavi. Grof Stanislav Potočki potrošio je veći deo svog imetka da bi izgradio park u kome će slobodne dane u šetnji provoditi njegova žena Sofija. Danas je to jedna od najneobičnijih i najkompletnijih baštenskih celina iz 19. veka sačuvanih u potpunosti. Mlade Ruskinje i Ukrajinke marširaju dugim koracima između redova bilja i cveća donetih iz cele Evrope. Šum vodopada, jezera i potoka, kao i poluotvorena usta ukrasnih antičkih kipova kao da samo ulepšavaju modnu pistu ovim lepojkama. Ko ne zna da se divi lepoti žene, pomislio sam u jednom trenutku, nema razloga da živi.

Doček u sinagogi... U čitaonici sinagoge Jevreji su me dočekali kao starog prijatelja, uz reči da su im Srbi veliki prijatelji, narod koji je od fašističke ruke smrti spasao mnoge jevrejske živote

U drugom delu Umana, malog grada bogate istorije, smestila se i jevrejska četvrt sa magilom - grobnicom njihovog sveca. U trenutku sam se našao u nekom drugom svetu, opkolili su me ljudi sa dugim bradama i prepoznatljivim jevrejskim kapicama. Hebrejski je odzvanjao ulicama grada, toliko da više nisam bio siguran u kojoj se državi nalazim. U čitaonici sinagoge dočekali su me kao starog prijatelja rekavši da su „Srbi spasli mnogo jevrejskih života od fašističke ruke smrti". U blizini Čečenije sam bio svedok antisemitizma, kada mi je grupa Čečena tvrdila da su za sve sukobe muslimana i hrišćana krivi Jevreji. Mržnju prema njima osetio sam i mnogo puta ranije, baš kao i njihovu rešenost da se ujedinjeni i složni protiv takve mržnje bore. Zbog toga su zaslužili moje divljenje, pa sam u „ladu", pored mongolskih budističkih molitvenika, muslimanskih Kurana i obilja pravoslavne literature, ubacio i jedan Talmud.

Prošavši predelima Galicije, više bogatih istorijom nego ljudima, stigao sam u podnožje Karpata. Moje oči, naviknute na pustinje i stepu, kao gladne su upijale zelenilo rajskih planina. Najveće čudo Karpata, ipak, nije sama priroda, koja se retko sreće, čak ni reke bogate ribom i planinski vazduh. Najveće čudo ovih predela su, zapravo, stare drvene crkve. Nekada i više vekova stare, najčešće su pod upravom pravoslavne crkve, koja odavno priznaje papu za vrhovnog poglavara?! Njihovi ukrasi daju drvetu novu snagu i značenje, a sam izgled je spoj arhitekture istoka i zapada, pa čak i sa uticajem srpske raške škole. Njihovi tornjevi krase šumska prostranstva kao najlepša ptičja gnezda i ljudska srca ispunjavaju toplinom. Najlepša mesta planete nalaze se razbacana svuda oko nas. Kao Sanbalu, tajno budističko carstvo, njih mogu videti samo odabrani. Samo oni čija srca mogu da prepoznaju vrednost i lepotu.

Viktor Lazić