BEOGRAD 07. 02. 2012

PRESS

'Ej narodnjaci, i Džoni vam je u šaci

Jedan od mnogih - Najveći bard jugoslovenskog rokenrola Branimir Štulić oglasio se posle dužeg ćutanja i priznao da se oseća kao kreten što je ikada svirao u „Azri", jer je samo narodna muzika prava muzika

Kontroverzni Branimir Džoni Štulić, spiritus movens „Azre" i najpoželjniji i najnedostižniji sagovornik hrpe balkanskih novinara, oglasio se ponovo ovih dana iz dalekog Utrehta i priznao da u poslednje vreme napokon svira i peva ono u čemu zaista uživa - a to je narodna muzika.

On je u intervjuu sarajevskom „Dnevnom avazu" naglasio da su narodne pesme vrlo lepe i da mu odgovaraju jer, za razliku od „Azrinih" numera, pružaju priliku i da se nešto lepo otpeva. Zbog toga je Džoni, koji više od dve decenije živi u holandskoj ravnici, posle raskida sa ritmom pobunjeničkog roka u poslednje vreme mnogo svojih aranžmana čuvenih hitova narodne muzike prosledio jednom korisniku Jutjuba.

Istine crnobijele

Njegovi obožavaoci svih generacija danas uživaju u Džonijevim „skladbama" legendarne „Danke" Tome Zdravkovića, ali i malko izmenjene „Emine" mostarskog pesnika sa brčićima.

Istini za volju, jedan od najekstravagantnijih jugoslovenskih muzičara svih vremena, još od prvog dana na sceni nije krio svoju ljubav i afinitet prema izvornoj muzici, pa i ne čudi što najveći broj klinaca, rođenih davno posle Štulićeve hiperprodukcije, zna napamet svaku notu pesme „Voljela me nije nijedna". Razočarani Džoni kaže da mu je dojadilo „da bude kreten" i posle 30 godina, suočio se sa saznanjem da su ga rani andergraund radovi, po svemu sudeći, prerano ukalupili i stvorili od njega klasičnog idola.

Ovakve ocene, uz opasku da se pod stare dane oporavlja zahvaljujući narodnjacima, već su na njegova okopnela pleća sručile lavinu negativnih komentara donedavnih fanova. Nostalgiju i čežnju zamenili su lamenti nad „propalim Džonijem" i priznanje da ne razumeju više svog junaka, ako su ga, pošteno govoreći, ikada i razumeli. Jer da jesu, shvatili bi još tih dana, pre svih nesreća i padova, da Štulić čita „nedeljne komentare" naše i njihove Juge, dok se prostom narodu serviraju „istine crnobijele". Ponovo je uspeo da digne prašinu, izazove pokoju psovku i gnušanje onih koji su ga ovoga puta prezreli. Prezreli jer ga nikada nisu zaista slušali. A još davno je rekao: „Ja bih samo da sviram, da se otkačim i to je sve."

Aleksandar S. Janković kaže da se očijukanje Džonija Štulića sa narodnom muzikom desilo mnogo pre njegove poslednje izjave.

- Štulićev vokal je uvek vukao na narodnjački prizvuk iako se po strukturi njegova muzika može nazvati pank-rokom, ili novim talasom. Čini se da je sve postalo jasno 1989. sa „Azrinim" albumom „Balkanska rapsodija" i pesmom „Men' se dušo od tebe ne rastaje". Prvoklasna rok sevdalinka sa tog odličnog duplog albuma - priseća se Janković.

Profesor FDU Aleksandar S. Janković smatra da je rok muzika sve do pojave Gorana Bregovića bila označena kao produkt dekadentnog Zapada, a da joj je tek pojava „Bijelog dugmeta" dala legitimitet, ali i tržište:

Goran, Milić, „Zana"

- Iako je Bregović koketirao sa narodnom muzikom na nivou „world musica", Milić Vukašinović je otišao dalje i napisao sve pesme za drugi album Hanke Paldum gde je kombinacija roka i folka najeksplicitnija. „Voljela sam, voljela" ili kasnije „Nema kajanja" biseri su među Hankini sevdalinkama, a Milić je nastavio karijeru sa „Vatrenim poljupcem" i imao veliki hit sa erotskim rok narodnjakom „Žikino kolo". Negde u to vreme, Bregović neočekivano postiže ogromni komercijalni uspeh sa pesmom „Lipe cvatu", a zatim dolazi i „Đurđevdan", koji je nezvanično najveća narodnjačka pesma na ovim prostorima - opisuje Janković „brak" rokera i narodnjaka.

A bend „Zana" na neki način napravio je najveći korak u formiranju stila koji je zagospodario u devedesetim i koji je nazvan „turbo-folk". Marina Tucaković, tekstopisac i siva eminencija „Zane", sa svojim tadašnjim suprugom Aleksandrom Radulovićem Futom napraviće pesme koje će Svetlanu Ražnatović vinuti na vrhove top-lista. Od tada se više ne govori samo o koketiranju rokera sa folkom, već o njihovom potpunom prelasku u narodnjačke vode.

- Što se tiče muzičara koji su prebegli u folk tabor zbog para ili srca, možda je najvažnija tranzicija Ace Lukasa iz „Viktorije" u solo vode. Takođe, razni muzičari od „Divljeg kestena" do „Amadeus benda" imaju priču da su rokeri u duši i da su nekad svirali rok, ali nekako se odraslo, a i od prve ljubavi se ne živi. Možda nisu svesni da su time postali paradigma poznate „kletve" „prodao si hevi metal" - zaključuje Aleksandar S. Janković. 

Branko 30% folk Rosić , Bojan 70% rok Babić