05. 02. 2012

Vodič za život... Dragoslav Bokan

Promena sveta

Najčešći i sigurno najubitačniji komentar za svakog kolumnistu, analitičara, pisca kakvog predloga na temu reformi u društvu i ma kog svedoka epohe sa pisaljkom (ili tastaturom) u ruci, taj neizbežni i obespokojavajući komentar je, nesumnjivo: „LEPO JE SVE TO, ALI TREBA NEŠTO KONKRETNO URADITI. Kakva je svrha svih tih praznih reči, kad se više ništa ne može uraditi, promeniti, popraviti. Sve je to besmisleno..."

I šta reći nakon toga? Kako se suprotstaviti ovom svakovrsno destruktivnom, naizgled sasvim tačnom i nespornom stavu? Šta reći našim načelnim kritičarima i komentatorima kad i sami znamo da će se sledećeg jutra gotovo sve dešavati kao i do tada, bez ikakvih vidljivih izmena i poboljšanja?

Ipak, za početak ove delikatne i važne teme akcentovaćemo dva mesta iz prethodne, naizgled sumorne i bezperspektivne rečenice. Ono: „da će se sledećeg jutra GOTOVO SVE dešavati kao i do tada". I ono, u nastavku: „bez ikakvih VIDLJIVIH izmena i poboljšanja".

Zato što se u neočekivanom pulsiranju ovih reči otkriva i početak mogućnosti odgovora na sva ta pitanja, samo na prvi pogled neodgovorljiva i mračna. U tom „gotovo sve" (a ne „sve") i u tom „bez vidljivih" (što ne znači i nepostojećih) izmena i poboljšanja.

U narodima i društvima gde se previše veruje u Deda Mraza (koji ispunjava „želje sa naše liste") i Zemlju Dembeliju (u kojoj se samo planduje i ništa ne radi), sve što nije „odmah" se i ne računa kao nekakvo poželjno rešenje. Tu se ide samo na prečice, na neispunjiva (jer primamljiva) obećanja i sve one nezavršive, snolike projekte. Što neostvarljivije, na papiru lepše, samo teorijski moguće - to nama nekako bliže i mnogo primamljivije od svega realnog.

Tako je sa pričama o kandidaturi za ulazak u Evropsku uniju, tako je sa obećanjima međunarodnih bilionskih kredita i ulaganja, tako je bilo i sa nesmotrenim odbacivanjem plana Z-4 (koji je davao kakvu-takvu zaista realnu šansu našim sunarodnicima u Krajini da tamo opstanu), tako je bilo sa skojevskim zaluđivanjima o „zlatnim narodnim česmama" i „jednakim pravima za sve" u (pokazalo se krvavoj i apsolutno nepravednoj) utopiji proleterskog „besklasnog" društva, tako je bilo i sa izluđujuće naivnim maštarijama o „jugoslovenstvu" i „bratstvu i jedinstvu" (čime je Srbija dovedena skoro do potpunog samoukidanja i samouništenja), tako je bilo toliko puta do sada...

Kao kada bi sada neko ponudio devedeset procenata nečega nekome ko nema nijedan - a ovaj to hladno odbije, insistirajući na svih sto posto! I kad bi nekome dali skoro sve što traži - a ovaj se naljuti jer „skoro sve" nije „sve"! Ili kada bi odbacili sve ono najvrednije, najlepše, najznačajnije zbog neke jedva vidljive sitnice (koja ni na koji način ne menja suštinu ponuđenog), ostajući na kraju praznih šaka, bez ičega, samo sa našim naricanjem na večnu temu „pa to je nepravda, pa stvarno!"

Ta infantilnost u lošoj proceni svih realnih ponuda u našim životima košta nas (nas lično, naše najbliže, naše društvo, državu i celokupni srpski narod u svim vremenima) svega - svih srpskih pobeda pretvorenih u poraze, svih nikad neisprobanih izlaza i prihvatljivih rešenja, svih popravljanja još-ne-do-kraja porušenog. Zbog ove olake i opasne „loše procene" i ničim potkrepljene, bahate samouverenosti naših „odbijača još preostalih mogućnosti" se ovde kod nas najčešće i ne primećuje nikakav pomak koji nije kilometarski, odmah svima uočljiv, onaj „od sedam milja" (baš kao u bajkama).

Zato se ovde toliko teško boriti, jer svuda oko vas sve vreme odjekuje ono spartansko, ultimativno: „Sa štitom ili na njemu!", a da, istovremeno, nema one neophodne spartanske spremnosti za ličnu žrtvu. Nema odlučnosti za veliki rizik, a ima razmažene, infantilne „ili-ili" zahtevnosti koja ukida svaku mogućnost osim „pobede ili poraza". Ima užasno mnogo zahteva za sportske šampionske pehare i odličja, a mnogo manje spremnosti na iscrpljujuće treninge, odricanje od svega i mogućnost da sve što ste uložili propadne, recimo, zbog kakve sportske povrede. Ima neuporedivo više zahteva, ljutnje, nerviranja, nezadovoljstva nego rešenosti da se mnogo uloži da bi se bar nešto stvarno i dobilo, bez kalkulisanja i one ludačke logike „kupiću loz ako je na njemu dobitna kombinacija (a ako nije - onda hoću svoje pare nazad)".

E zbog takvog stava prepunog predrasuda i previda svih vrsta, zbog te dečje želje za prečicama svih vrsta, zbog nespremnosti na prolivanje sopstvene „krv i znoja" zaradi nekog važnog cilja, mi najčešće ne vidimo ono što nije toliko veliko da bi svi odmah to i primetili. I zato se ovde tako teško uviđa da se do plodova uspeha dolazi samo sistemskim i upornim radom, po prethodno usvojenom planu i programu i uz ogroman, svakodnevni trud i unapred prihvaćeni rizik svih učesnika. Uz strpljenje i spremnost da se radi sa verom u krajnji uspeh, čak i onda kada nikakve koristi ili sigurne realizacije nema ni na vidiku. I uz ono generacijsko i kolektivno učešće velikog broja naših kreativnih i inteligentnih ljudi, ujedinjenih zajedničkom misijom i verom u krajnji uspeh.

Mi kad nešto radimo (pišemo, stvaramo, planiramo) nikada nemamo na umu da ćemo time promeniti svet, posebno kada znamo koliko se stvari iskomplikovalo po svim pitanjima u našoj (paloj) epohi. Ali nijedan događaj, promena (od one najmanje, pa do revolucije) nije se dogodila „tek tako", dogovorom na najvećem nivou ili svečano i pompezno (kao u pozorištu) - već upravo sudbinskim spajanjem hiljada malih, na početku međusobno nepovezanih delovanja, akcija i reakcija, da bi se sve to, kasnije, umrežilo i skladno razvilo u neizbežnu činjenicu PROMENE...

Zato ja pišem, znajući da tako već sada učestvujem u budućim promenama, koje će se neizbežno desiti (odvodeći nas nabolje ili nagore) i u kojima valja učestvovati, što pre i na što suštinskiji način...