30. 10. 2011

URBANA GERILLA... Branko Rosić

Ček' malo... A patriotizam?

Kada otputujete negde, provedete nekoliko dana hiljadama kilometara odavde, vratite se i treba da u jednom danu skenirate zatečeno stanje u svojoj zemlji, to u najmanju ruku nije lako

Šta sam zatekao u prvim satima po dolasku u Srbiju, prelistavajući štampu od poslednjih nekoliko dana? Pevačice koje predaju na privatnim fakultetima, nasilje u školama i šire. I jedna stvar, tačnije jedna osoba, koja me tera da razmišljam o jednom pojmu. Taj jedan pojam je patriotizam i šta sve u njega može da stane ili od njega otpadne.

Pre desetak dana, u Americi, u Njujorku, u jednom baru u Bruklinu, za jednim šankom upita me tip, koji je kao sveži turista pristigao iz Venecuele, odakle sam. Na moje „iz Srbije, Beograda" odgovorio je „Đoković, Vidić". A onda je odmah za njim, sa druge strane, devojka rekla da je iz Pariza i uputila nam isto pitanje. Na rečenicu moje žene da je Pariz njen omiljeni grad, sveža prijateljica iz Francuske joj je odgovorila: „I meni je". To je trebalo da bude duhovito, ali pokazalo je da, eto, kao i ja mnogo voli svoj grad i drago joj je što u njemu živi.

To je patriotizam. Mora da jeste, a ja sam bio pošteđen od smišljanja takvih rečenica jer je prethodno momak iz Venecuele sam sročio zašto treba da budem patriota. Jer, kako ne bih to bio, kad dolazim iz zemlje Vidića i Đokovića. Okej, spomenuo je on i Kolarova pa i Mijatovića, koji je zabio onaj gol Juventusu dok je igrao za Real, ali Vidić i Đoković, to je dovoljno da budeš okej i skapiraš da je ti je identifikacioni kod modifikovan, i to najviše zahvaljujući sportu, a bombardovanje, Arkan, Mladić... Ma, koga briga za njih, tamo u Venecueli.

A onda, nakon popijenog pića - i još nekoliko - i pedesetak sati posle toga, nađoh se na rodnoj grudi, u Srbiji, u Beogradu. Od tog dana, pa do danas, Vidić ne silazi sa naslovnih strana novina. Analizira se njegova karijera, plusevi i minusi, golovi i promašaji, pa čak se odlazi na vrata gajbe njegove učiteljice, koja objašnjava karakter svog bivšeg đaka, i priča kakav je to bio klinac kapiten Mančester junajteda, kada je za Mančester znao samo preko odrtavele školske mape.

Sumnjiva je kategorija taj patriotizam. Taman kad sam saznao u tuđini da treba da se ponosim i budem patriota zbog Nemanje Vidića, u sopstvenoj zemlji sam stavljen na preispitivanje o tome da li je on dripac koji dobro igra samo za funte pod kišnim nebom Mančestera grada (Manchester City).

U ovoj zemlji je uvek bila problematična ta stvar s patriotizmom. Još od socijalizma. Kao, do jaja je ići na radne akcije, a posle moraš da lažeš da nikada nisi video ašov. Pa Srpska nova godina. Nemoj da te uhvate da si bio na slavlju, a onda kad je pao socijalizam, tražio si dva svedoka da potvrde da si ti oduvek to slavio i da te je bolelo za zabranu i moguće sankcije. Pa priče o kriminalcima i pretnje da ćeš, ako nastaviš tako u školi, završiti u zatvoru. A onda dođu devedesete, a ono, ekipa iz zatvora postadoše face. Pucaju TV ekrani od njih. Sve same patriote. Model za omladinu pa čak i poslanici.

Ne znaš kako da se postaviš. Evo ti Ceca. Smuvala se sa Turčinom u Švici, ili gde već, tamo na startu devedesetih. Ne ide to, ali eto ti nje ubrzo u maskirnoj uniformi srpske garde, i stvar je ispeglana, a tek kad je stigao u njeno srce Arkan, pa sva se srpska srca ispuniše. Dobro ne sva, ali mnoga jesu. On ratnik, a ona ga čeka kod kuće, peva, kuva ili hrani tigra.

Ubistvo srpskog premijera, eto nje opet na ledini. Uslikana s tim i tim iz klana. Ozbiljna je stvar. CZ, ima da je nema, pa je onda opet ima, i to puno. Opet ispeglana stvar, lupi ona dva-tri puta rukom na Ušću ili „Marakani", pozdravi Srbiju (nikad Jugoslaviju) i patriotizam..., ima bre da ga bude, ma već ga ima.

Pa onda opet red nemilosti, pa red slavlja, i ko je bio od političara na njenom slavlju, tačnije slavi ili rođendanu dece.

A i ratovi devedesetih. Patriota si ako odeš na ratište, ali i kad ne odeš tamo, takođe si doneo pravu odluku jer to nije pravi rat za Srbiju. Patriota si ako ne daš Kosovo, patriota si ako kažeš da EU nema cenu. Čoveče, kako da budem patriota! Kako da budem kao ona Francuskinja koja je mojoj ženi tako lepo složila patriotsku žvaku i ponos.

A ovde je sve tako teško. Mada bi možda i moglo da bude drugačije. Recimo, da Vidić nije promašio onaj penal u Mariboru. Ili makar da je rekao pre toga da ne može da igra za reprezentaciju jer je prehlađen. Svi bismo mu verovali jer u tom njegovom Mančesteru stalno pada kiša. Ovako... Zbunio me je skroz i naterao da se po ko zna koji put zapitam šta je to patriotizam.

Branko Rosić