09. 10. 2011

URBANA GERILLA... Branko Rosić

Volim devedesete

Sinoć sam otišao do drugarice. I ono... dok se pričalo o ovome i onome... u pozadini, tik do nas, drnda televizor. Muzički kanal VH1... i na njemu bend „Djuran Djuran" i pesma „Rio"

„Obožavam ovu stvar", preseče priču drugarica, a ja samo kratko: „Mene asocira na vojsku, na JNA."

„Ne, ne, ne, to su osamdesete... pa to mora da je tebi super... to je tvoja generacija."

„Ne, ja volim sedamdesete kao što ti voliš osamdesete. U osamdesetim je počelo da miriše na propast."

„A... okej, ali ovi klinci koji vole devedesete... Šta je njima asocijacija?"

Dakle „Volim devedesete". Ime koncerta koji je okupio vedete palma-pinkovske Srbije iz decenije koju većina ljudi želi da zaboravi. Gomila bilborda prati ovaj događaj i komentari da će Arena biti puna. Kada bude izašao ovaj tekst, već će biti podvučena crta o ovom koncertu, ali i pre toga javnost je već dovoljno zapljusnuta komentarima koji s Dr Igijem imaju veze koliko i ovogodišnja Nobelova nagrada sa Dobricom Ćosićem.

Već nedeljama unazad pozivaju se razni teoretičari i sociolozi od kojih se traži da odgovore na pitanje, tačnije razlog zašto mladi vole devedesete. I mnogi od tih stručnjaka šlajfovali su u svojim zaključcima navodeći na tužnu činjenicu da je omladini ubrizgan neki čudan romantizam prema deceniji krvi, praznih rafova i beznađa.

Ali niko se nije setio da ode na Fejsbuk i zakači se na stranicu „Volim devedesete" i da se uveri da svi oni koji su lajkovali ovaj događaj imaju krštenicu izašlu iz kompjuterskog štampača godinama posle devedesetih. Sve klinac do klinke do klinca... Srednjoškolci i pokoja frizerka koja je ućarila nešto iz tih devedesetih..

Iz radoznalosti sam otvorio profil jedne od tih lajkača devedesetih i našao da je zaljubljenica u ovu dekadu istovremeno i veliki ljubitelj Zorana Đinđića. Apsurd? Ne, već dokaz da klinci furaju romantiku na muziku, a da ih zaboli za politiku Slobe, Bidže, Badže i tada albanske radže.

Jedini pravi zaljubljenici u ovu deceniju, a vezani za ovaj koncert, jesu sami izvođači, od kojih je većinu 5. oktobar 2000. pretvorio u estradne tranzicione gubitnike. Svi oni su odreda hvalili palmovsko-pinkovsku dekadu u kojoj su bili ultimativne zvezde ojađene zemlje i njene omladine.

Doktor Igi i još neki iz kamarile „made in 90" srpsku tranziciju su dočekali kao i prodavci deviza u Sremskoj ulici. Izgubili su publiku i mušterije. Otuda je ova renesansa muzike iz devedesetih toliko dobrodošla. Svi tranzicioni gubitnici i profiteri Miloševićeve epohe sasuće vam kako je to bila decenija do jaja. Koliko puta sam u frizerskom salonu, autobusu, taksiju čuo ono „Dobro, bilo je grozno, ali ovi su sve zajebali... Brate, tada si mogao bar..."

Šta si mogao bar... Da prodaš kanister ili dojč-marke u Sremskoj ili Francuskoj... Percepcije epoha su različite. Zavisi ko je bio s koje strane. I ne samo vlasti, već i televizora, pa je tako i Dr Igi romantičan prema godinama u kojima beše faca.

I ranije smo imali taj napad ljubavi prema muzici iz određene decenije. Beše vrlo sumnjiva jugonostalgija. Okej, postala je ona brzo mejnstrim, ali su joj se i smejali. Bilo je to po principu - pedesetogodišnja službenica banke je dobila otkaz od Dinkića i sad sve mrzi osim što obožava da upali radio koji fura te nostalgične stvari. Krene grupa „Magazin"... „Sve bi seke ljubile mornare"... I ona pojača volume i odlepi. Nigde odvratnog Dinkića, tranzicije, trke na biro za dokup radnog staža. Sve je lepo... Ona mlada, leži na plaži, ljubila bi mornare, a mogu i lokalni galebovi na terasi nekoj u Makarskoj. Ima neke konotacije u ljubavi prema sedamdesetim, ali to nije politička konotacija već nostalgija ka boljem vremenu kada je naša bivša bankarka imala zategnuto dupe i perspektivu.

Fanovi koncerta „Volim devedesete" su mahom deca lišena nostalgije prema bradatom prvom čoveku Palme, Vučelinim tompusima, Slobinim mitinzima... Oni su mahom začeti kad se rokalo po Vukovaru, Kosovu, Batajnici i Ulici Kneza Miloša u Beogradu.

Verovatno ima onih likova koji su valjali devize u Sremskoj ili kanistere benzina, kojima zaigra srce kad danas prođu pored bilborda „Volim devedesete. Ali oni vole samo naslov fešte, a jebe im se za hitove Dr Igija. Zaigra srce, rođače, jer tada si mogao da sa 100 DM budeš gospodin. Je l' tako, rođo, a ne kao danas da te juri komunalna policija što na haubi svog „sto keca" valjaš sprej protiv bubašvaba izvan pijačnog prostora. Ne daju ovi pederi da šljakaš na crno, rođo.

E, rođo, da se vrate devedesete, a? Ma mogao bi... Ma „i u vodu i vatru ti skočio bi" samo da se vrate. Al' dobro, bar imaš da daš kintu ćerki za kartu, za Arenu, za koncert „Vesele devedesete". E rođo, to ti ne mogu oduzeti.

Branko Rosić