04. 09. 2011

Odbrana i poslednji dani (prelaznog roka)

Da li postoje aveti? Ako postoje, da li imaju veze sa fudbalom, politikom, filmskim festivalom u Veneciji, dodelom MTV nagrada? Gomila nepovezanih pitanja pada mi na pamet dok stružem tastaturu ne bih li ispilio ovu kolumnu. Čitam vest u kojoj piše da je nekoliko vozača iz Bora prijavilo policiji neobično svedočanstvo

Svi su oni videli lebdeću pojavu u obliku žene sa bidermajerom. Sablasna utvara, tačnije žena u venčanici sa bidermajerom, čak je prema jednim pričama pružila ruku ka kolima, što je prenerazilo putnike.

Dovoljno mi je da se zagledam u kompjuter, pa da shvatim koliko sam jadan. Ovo nisu citati iz neke nove knjige, već rečenica moje žene koja me je u sredu uveče po sedamdeseti put, u periodu od 20 do 24 sata, uhvatila u vršljanju po engleskim sajtovima. A sve povodom poslednjih otkucaja prelaznog roka. I krik „Pa jbg, dobro je da je bar u ponoć došao Meireleš iz Liverpula" prouzrokovao je izostanak ženinog „Laku noć".

„Dovoljno mi je da se zagledam u kompjuter, pa da shvatim koliko sam jadan" nije, dakle, citat iz knjige Tonija Parsonsa, Mišela Uelbeka ili nekog već drugog modernog pisca. To je citat mog života, za koji ne smatram da je jadan.

Onima koji misle da je moja žena u pravu i da je nesrećna što sam stalno na kompu, odgovaram da ona nije nesrećna i da ja nisam stalno na kompu. Zavaren sam za miša samo u dramatičnim trenucima kakvi i jesu poslednji minuti prelaznog roka za fudbalere. I priznajem, poslednjih nedelja, a naročito dana, nije me zanimalo da li je podignuta barikada na Kosovu, već samo da li je podignuta rampa na kasi nekog oligarha i da li je potekla kinta za nekog Pastorea, Aguera, Meireleša...

Nikada ne bih bio hrabar da napišem da me ne zanima pitanje Kosovo ili EU, da me boli uvo za gej paradu... Ali me boli ko je došao i ko je prešao iz Arsenala u Totenhem, iz Liverpula u Lil... Tako se i ona odurna izlizana etiketa za fudbal kao „najvažniju sporedna stvar na svetu" pokazala tačnom. Dovoljno je da se zagledam u kompjuter, pa da shvatim koliko sam jadan - jer se ponosim time što me srpska stvarnost uopšte ne zanima.

Srpska tranzicija u prevodu moje generacije iz šezdeset i neke znači da smo u samostalnost Srbije ušli kao dvadesetogodišnjaci, a da smo danas sredovečni likovi čije aplikacije za novi posao svaki HR seronja prekriži i baci u risajkl bin. Mi smo matori za ovaj trenutak. Zato mi se jebe da pratim takozvane ozbiljne vesti i domaću političku situaciju jer me od istih sve zaboli, pa zgutavam tablete u većem broju od broja tetovaža Raula Meireleša, koji je u poslednjim sekundama srede 31. avgusta stigao u Čelsi.

Eto, dozvolite nam vi ozbiljni analitičari da nas boli dupe za tešku situaciju. Dozvolite nam da nas boli za presudne trenutke. I ti presudni trenuci su devalvirani barem u pravom smislu značenja reči. Mislim na vremensku odrednicu, jer kakav je to trenutak koji traje već dvadeset godina? Dozvolite i spoznajte da je čovek sebična životinja i da mu je draže da crkava od sunca na plaži Španije nego na barikadama. To nije patriotizam, ali patriotizam se ne sipa u traktor, a takođe ni u uplatu obdaništa, letnjeg aranžmana, kredit za nova kola i stan...

I ako koza laže, piplmetar ne laže. U danu u kome je uhapšen Ratko Mladić gledaoci su više pratili epizodu turske serije od ukebavanja komandanta vojske RS. Tako su pokazali piplmetri. U prevodu, to znači, dosta mi je loših vesti! Dosta mi je istorijskih presudnih trenutaka! Posle svih majki, očeva, žena u crnom, policijskih sindikata, LGBT organizacija... Da li je nama - koji više pratimo prelazni rok fudbalera nego pitanje „EU ili Srbija" - dozvoljeno da izađemo na ulice? Da li je umornima od presudnih istorijskih trenutaka dozvoljeno da to kažu glasno?

Pitaće nas oko referenduma - Evropa ili Kosovo, gej brakovi ili ne - ali dajte da vam jednom odgovorimo: „Jebe nam se", jer smo na lajv izveštajima prelaznog roka koji kaže da je Meireleš stigao sa sve svojim tetovažama (od kojih jedna liči na Cecu) u poslednjim sekundama u Čelsi.

A one aveti s početka teksta... Da li one imaju veze sa fudbalom, politikom, MTV nagradama? Imaju, jer takođe spadaju u vesti preko kojih se beži od onih pravih, koje govore o našem usranom položaju i životu. Jer lakše je verovati u aveti na putu u blizini Bora nego da će u Srbiji biti bolje. Avetinjska prilika na srpskom izbušenom asfaltu mnogo je realnija od prognoze bolje budućnosti i života. Jer lakše je verovati u duhove nego u posao i bolju platu. A u Boru naročito.

Branko Rosić