28. 08. 2011

URBANA GERILLA... Branko Rosić

Vozi, Miško

Kad ste poslednji put čuli neku dobru foru iz domaćeg filma u vozilima GSP-a? Napregnete memoriju na max i ništa. Možda se ipak setite. Biće da je to citat iz „Munja". Neke od onih fora Nikole Đurička koje sipa kao Gojko Sisa... „Šećeru, među nama nema fluida"... i još neki njegov citat sa ono „šećeru"

I to bi bilo to. Okej, ne može se analiza stanja u srpskoj kinematografiji izvlačiti prisluškivanjem razgovora u gradskom prevozu, jer isti ti filmski citati uglavnom dolaze iz komedija. Ali nekih novih replika iz domaćeg filma odavno nema pa zato i GSP vozilo može poslužiti pomalo kao svedok i pokazatelj prilika u srpskom filmu. Setimo se samo osamdesetih godina i filmova „Maratonci trče počasni krug", „Ko to tamo peva"... Tada je i svaka budala u prevozu znala da istrtlja vozaču „Vozi, Miško"... Svaki neduhoviti bilmez na putu u školu i na putu bez šansi da odvoji dobru ribu posegnuo bi za tim Miškom ili za onim „Laki je malo nervozan" u pokušaju da bude smešan.

Danas ne samo što više nema svežih citata preuzetih iz usta domaćih glumaca već je i dobrih srpskih filmova sve manje. Domaći film već godinama nema šanse da se ugura u sporedne programe najznačajnijih svetskih festivala u Kanu, Veneciji, Berlinu...

Odsustvo našeg filma na prestižnim festivalima posledica je očajnog kvaliteta, ali i njegovog strogo lokalnog karaktera. Šta je donela tranzicija srpskoj kinematografiji? Zatvaranje bioskopa, sve manje budžeta za kinematografiju... Ali to nije sve. Tranzicija je srpskom filmu donela bekstvo od iste te tranzicije. Ako su devedesetih ljudi hrlili da vide usran život na bioskopskom platnu („Lepa sela", „Rane") danas plaćaju kartu da bi odgledali dela koja veze nemaju ni sa njihovim životom ni sa vremenom. A na početku tog bekstva iz srpskog tranzicionog života beše Šotra. Počelo je s njegovom „Zonom Zamfirovom", nastavilo se „Ivkovom slavom", „Pljačkom Trećeg rajha"....

S komercijalne tačke, „Zona" se pamti kao najgledaniji srpski film. Ipak nije zaživeo u GSP replikama, na zato što se u autobus „31" ne ulazi u dimijama već zato što se stara južna Srbija teško strpa u sadašnju „brate, smorio sam se" književnost. Okej je filmovanje istorije. To svetska kinematografija nikada nije ukinula pa su tako u DVD rafovima kompatibilni i „Orkanski visovi" i „Američki psiho", ali kod nas, u aktuelnoj produkciji, nikako da dođeš do 1950.

Diskontinuitet stvarnosti, filma i televizije. Posle velikog, evo „šotrovanja" i na malom ekranu. „Ranjeni orao", a onda je usledila kanonada prebacivanja Mirjam književnosti u TV format. Opšti nesklad sa stvarnim životom. Ćerke u serijama po Mirjam izgovaraju „Gospodine Petroviću, vodite li me na bal" i to gledaju keve čije ćerke šalju svoje gole slike MMS-om ili ih ostavljeni petnaestogodišnji frajeri lepe na Jutjub.

Okej, neću da znam šta mi radi ćerka ili mi se gadi to što radi ili mi je žao što i ona nije čedna kao u vreme „Ranjenog orla" i da ide na bal, a ne da se kreše za turbo mobile phone. Okej, srpska stvarnost je toliko usrana da ne želim da je gledam ni u slobodno vreme na televiziji. Tako kaže srpska keva i to je njeno pravo. Zato se i hapšenje Ratka Mladića gleda manje od turske serije.

I to je legitimno jer niko nema toliko kondicije da prati srpske usrane živote već dve decenije od kako kod nas ovo urušavanje traje. Pre neki dan, u istim ovim novinama Dragan Bjelogrlić je izjavio da ovo nije vreme viteštva i da je prave vrednosti moguće naći samo u prošlosti. Njega je ravnopravno proslavila sadašnjost devedesetih („Rane", „Lepa sela..."), baš kao i današnja prošlost („Montevideo").

Ako smo se bunili da ne možemo da se „otkopamo" od prošlosti u filmovima i serijama, ništa nećemo bolje proći u delima koja se odvijaju u današnje vreme. Tako i „Lisice" nikada nisu mogle postati „Seks i (Beo)grad".

Zato je svako zakeranje na repriziranju „Otpisanih" smešno. Okej, gledali smo ih sto puta, pa ćemo za neki mesec i sto i prvi samo da osamdeset i osmi put pogledamo „Bolji život", ali tako mora. Od tih dana ništa se nabolje u domaćem filmu nije dogodilo. „Otpisani" nisu postali legenda zbog komunizma, već što je to bila moderno snimljena serija. I muzika iz serije je bila u nikad skladnijem koraku sa svetom („Šaft"). Zato to nema veze sa ideologijom.

A i klinci su se tada delili na Nemce i Tihoga i Prleta. Dajte da danas vidimo koliko je klinaca počelo da trenira fudbal zbog „Montevidea" i koliko je klinki zbog „Ranjenog orla" ili nekog drugog Šotra-Mirjam filma otišlo u plesnu školu da skida valcer korake umesto da cepa karaoke u kafiću ili se kreše za turbo mobile phone.

Branko Rosić