Pogledao sam reprizu i shvatio da nećemo biti normalni dok god se budemo dodvoravali krajnostima. I dok god te krajnosti među Srbima (što je još jedna dupla retkost) budu predstavljali ljudi došli s druge krajnosti, poput Dodika, prvog srpskog političara u RS koji je priznao genocid u Srebrenici, ili Čede, koji se hvalio uvođenjem veronauke u škole ili razoružavanjem Miloševića i njegovih sledbenika. Prvi je danas najtvrđi nacionalista u Republici Srpskoj, a drugi Majka Tereza u razoružanoj Srbiji.

I sad stvarno, da li znate još neko društvo u kojem je to moguće? Gde to još mesijanski ravnogorac završava političku karijeru s upravnikom Golog otoka zabrinut za gej paradu, gde četnički vojvoda i dobrovoljac Buša starijeg završava jednim krilom kao najveći antiimperijalista, a drugim kao najveći evroentuzijasta, gde se još njihovi građanski arhineprijatelji od đinđićevaca pozicioniraju kod Dobrice Ćosića ili kod Andreasa Foga Rasmunsena. Treba li da pomenem Dačića? Ili Koštunicu?

Srbija je opet postala talac malih stranaka koje propagiraju velike ideologije. I zato nikog ne treba da čudi duel Čede i Dodika 2012, koji bi bio preteran i 1998. godine. Ne treba da nas čudi iz prostog razloga što su obojica na političkoj sceni punih 15 godina nekažnjeni za sve pogrešne politike koje su predstavljali. Ne treba da nas čudi jer se Srbija 20 godina dodvorava krajnostima i malim strankama, koje umesto da se bave banalnim tehničkim pitanjima propagiraju čitave ideologije. To je pogibeljna situacija za društvo koje mora da nađe rešenje za buduću vladu, u kojoj jedni traže NBS za mlađanog penzionera, a drugi amnestiju za mlađanog Karića.

A pogledajte koalicije! Na sledećim izborima cenzus će preći 30 stranaka, od čega makar 20 zainteresovanih za strateško prepozicioniranje Srbije. Neke su u predizbornim koalicijama, npr. levi LDP i desni SPO. I zato tu vladu može da sastavi samo Dejvid Koperfild. Ili neki naš iluzionista!

Rimejk filma u režiji Zdravka Šotre odmah po premijeri opisan je kao film koji će publiku vratiti u bolja vremena. Ta bolja vremena u prevodu znače prošlost i Zdravko Šotra će bez sumnje biti nazvan udarnikom koji je balsamovanjem istorijskih dela već oborio sve rekorde. Ovaj režiser je tako postao neka vrsta psihijatra ili „lajf kouča" koji celoj naciji „pegla" depresiju i vraća joj osmeh transportujući je u prošlost u kojoj nije bilo otkaza, kredita, a devojkama su ljubavnu aritmiju izazivale prave priče, a ne sponzorska lova. Jer od „Zone Zamfirove", preko „Ranjenog orla" pa do „Šešira profesora Vujića" dečaci ne siluju drugove u školskom WC-u, niti u istom devojčice felaciom ne usrećuju svoje kolege koji to lepe na Jutjub.

Sve je Čedno u odnosu likova koje neprekidno tumače Sloboda Mićalović i Ivan Bosiljčić, tog Ričarda Gira i Džulije Roberts srpske tranzicije. „Gospodine Jovanoviću, poljubiću vas kad overim šesti semestar, a dotad ću se navići na menstrualne bolove", ili „Gospodine Petroviću, izašla bih po podne na sladoled sa vama, ali moram da završim majci goblen", ili „Gospodine Petroviću, pomazila bih vas, ali sam se tokom istog tog rada na goblenu ubola iglom u prst i sad me boli".

Okej, ovo nisu dijalozi koje u unakrsnoj TV vatri razmenjuje love duet „Mićalović-Bosiljčić", ali je blizu toga. I nigde priča iz crne hronike, jer se ovde ne ubijaju očevi i majke u jeku heroinske krize već im se veze goblen ili se sprema recitacija za profesora Kostu Vujića. A kad sam kod Mićalovićke i Bosiljčića, uvek pomislim da stranci koji povremeno svrate kod nas, dok prelistavaju daljinskim TV program, mogu pomisliti da u Srbiji postoje samo dvoje lepih glumaca. Što nije tačno.

Srpska TV i filmska produkcija prezire stvarnost i zato je „Parada" eksces jer filmski obrađuje događaje iz sadašnjosti koju Srbi preziru i u koju se uključe samo kad igra Novak i kad isti taj Đoković, ili košarkaši, rukometaši, vaterpolisti... dođu ispred skupštine na veličanstven doček makar i po ledu.  

Novu godinu 2009. dočekala je s novim dečkom. S njim je i dalje. Verili su se prošlog leta. Njena omiljena hrana su prženice. Njen omiljeni parfem je „Max Mara gold touch". Serija koju ne propušta je „The Office", američka verzija, kojoj je Riki Džervejz samo producent, a ne i pisac. Navija za Partizan, ali samo u košarci. Najbolji provod u životu bio je koncert Madone u Beogradu. Kada izlazi u grad - a izlazi baš često - nosi vrtoglave štikle i haljine sa otvorenim leđima. Grudi su joj jaka trojka. Ponekad, priznaću vam i to, uopšte ne nosi brushalter. Njen broj telefona je 064/24-27...

To je, takođe, devojka koju nikada u životu nisam video.

Sve ove detalje - i neke mnogo soČnije, što baš i nisu za objavljivanje - saznao sam na njenom Fejsbuku, blagodareći onoj novoj stvarčici koja se zove Timeline, a koja je još samo koju sedmicu opciona, dok će ubuduće postati obavezna. Timeline reorganizuje „digitalni život" svih korisnika obrnuto hronološki, tako da vam je svačija istorija dostupna na svega nekoliko klikova. Naravno, ako ne podesite privatnost - što nije uvek tako jednostavno - tako da tipovi poput mene ne mogu da vam špijuniraju profil. (Devojka iz prva dva pasusa, džaba joj diploma, to još ne ume da uradi.)

Svaki od ovih detalja, svaku fotografiju, svaku informaciju o sebi, dajemo Fejsbuku potpuno dragovoljno. I ne samo njemu: hajde da se ne lažemo, svi s vremena na vreme „guglamo" svoje ime da vidimo šta će se zapatiti. Recimo, tip koji se zove isto kao ja ima peto mesto na Guglu kada ukucate „marko prelevic", a na jednom opskurnom sajtu za njega piše „nemoj da se slucajno zeznete drage devojke pa da legnete u krevet s njim". (Kunem se da to nisam ja, mada nikako ne isključujem mogućnost da o meni negde u dubinama sajber-prostranstva pišu još gore stvari.) Povezani smo na Tviteru, na LinkedInu, na Last.fmu, kuckamo neprestano poruke iz telefona koje je vrlo lako prisluškivati. Ko zna gde je sve ukucam svoj matični broj. Ko zna odakle nas sve posmatraju kamere i koliko ih ima. Ne bih se zakleo ni da ona svetlucajuća zvezda nije čuveni „avaks"...

Zbog svega ovoga potpuno stupidno zvuči paranoja koja je ovih dana obuzela Beograđane oko toga da famozni, pomalo komplikovani - ili naporni, makar - sistem po imenu Busplus može da vas - gasp! - špijunira. Da će neko da prati vaše - da, baš vaše - kretanje, i da će zloupotrebiti te podatke na najmonstruoznije moguće načine. Svaki bankar - pa i ova cica sa Fejsbuka - može da sazna sve o vama na jedan klik. Svaki policajac može da vas proveri, a da to i ne znate. (Just because I'm paranoid doesn't mean they're not out to get me.) A onda je, odjednom, glavni problem što će neki tip iz dispečerskog centra znati kojim se prevozom vozite?

Evo, uŠtedeĆu tim vrednim ljudima trud i vreme: uglavnom idem „sedmicom", sa Bulevara, mada sam sada zbog snega nateran da se vratim starim, dobrim narandžastim trolejbusima. A čak i ako budem išao u švaleraciju, neću hvatati taksi. Za inat.

U romanu „1984" Vinston Smit pokušava da se seti kada je prvi put čuo za Velikog Brata. Ne ide mu, pogotovo jer ga Partija ubeđuje da je Burazer tu još od revolucije. No, velika razlika između Vinstona i svih nas je što se on, jadni čovek, oseća nelagodno što ga Veliki Brat posmatra, dok smo svi mi dali svoj pristanak i prestali o tome da razmišljamo - sve klikćući na „I Agree" i ostavljajući svoj potpis na mnogo ozbiljni(ji)m dokumentima.

Kada Vinstona uhapse, njegov ispitivač O'Brajen kaže mu da će Veliki Brat postojati dok god postoji Partija. Onda ga Vinston pita da li Veliki Brat postoji na isti način na koji i Vinston postoji. A O'Brajen mu odgovori: „Ti ne postojiš."

Ko zna, možda ga ima na Fejsbuku.

Optužbe sročene u „Dosijeu Diković Ljubiše" šarenolike su i obuhvataju vreme njegovog službovanja od 1994. do 1999, od komandovanja graničnim bataljonom u Bajinoj Bašti do komande nad 37. motorizovanom brigadom u ratu na Kosovu 1999. Svega tu ima pobrojanog, od teških optužbi da su njegovi potčinjeni činili ratne zločine, da nije vodio računa ni o životima svojih oficira, do toga da je učestvovao u pljačkanju. Zločin ne zastareva i u tom smislu pitanja - zašto dosije sada posle 12 godina, nisu sasvim umesna.

Ali, argumenti Ministarstva odbrane i Tužilaštva za ratne zločine, koji su te navode odbacili kao lažne, deluju ubedljivo. Prosto, čovek nije bio u loše vreme na lošem mestu. U državi u kojoj iza haških rešetaka sedi kompletan državni i vojni vrh očekivano je da svaka provera vojničke prošlosti pre ovakvog postavljenja ide do najsitnijih detalja i da je Diković dostojan funkcije. Opšte je mesto da u svakom ratu ima zločina i da Vojska Srbije pripadnicima OVK tokom 1999. nije delila bombone, baš kao ni oni njoj. Diković je sam podneo 15 krivičnih prijava protiv marodera i onih koji su činili zločine. Uostalom, kako stvari stoje, Nataša Kandić će na sudu dokazivati istinitost svog dosijea, pa će biti prilike da se o ovom slučaju još ponešto čuje i pročita.

Ali, teško je oteti se utisku da je namera diskreditovanja načelnika Generalštaba ipak istovremeno i udarac na vojsku kao instituciju i pokušaj da se bilo kakvo učešće u ratu žigoše kao prepreka za napredovanje i kao apriori otežavajuća okolnost pri izboru na glavnokomandujuća mesta. Oficiri sa borbenim iskustvom u svakoj armiji sveta tretiraju se kao malo vode na dlanu. Tako je od američke do hrvatske vojske. Svugde se borbeni kontakt sa neprijateljem, držanje pod vatrom, rasuđivanje i adekvatno komandovanje posebno cene. U malo čemu naša siromašna armija može uz rame sa najboljim i najopremljenijim koliko je to kadra u neprocenjivom borbenom iskustvu. Ratni dnevnik bilo koje naše jedinice angažovane na Kosovu tokom '98. i '99. u tom je smislu verodostojniji i kvalitetniji ratni udžbenik od desetina mirnodopskih priručnika.

Kad je već neko dozvolio da Zoltan Dani, čovek koji je komandovao obaranjem „nevidljivog", danas u pekari krivi kifle i razvija kore , ne bi valjalo da u armiji svako ko je omirisao barut bude pod lupom sumnjičenja, da od vojnog odmah bude unapređen u sumnjivo lice. Za deset godina načelnik Generalštaba biće možda potporučnik iz kosovskog rata, hoćemo li i tada biti počašćeni nekim novim dosijeom?

PoŠto su optuŽbe Fonda za humanitarno pravo odbacili i ministar vojske i sam Diković, pošto generala nema ni u radnim sveskama Vukčevića i Vekarića, pošto se za njegovo zdravlje nije interesovao ni Haški tribunal, sad Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlantske studije, izražava zabrinutost što dosije Diković nije predmet adekvatnog interesovanja zapadne međunarodne zajednice, „ali ni većine organizacija civilnog društva u Srbiji".

Još kaže: „Bilo bi dobro da predstavnici zapadne međunarodne zajednice, koji od države Srbije formalno očekuju aktivan angažman u procesima uspostavljanja tranzicione pravde i poboljšanja regionalne saradnje, obrate adekvatnu pažnju na ovaj slučaj i o njemu iznesu jasan stav."

Bez obzira na mučninu koju osećam kad god čujem prizivanje bilo kakve „strane intervencije", verujem da bi stav zapadne međunarodne zajednice, tačnije NATO-a, o oficiru Ljubiši Dikoviću bio povoljniji nego što ga gaje u pojedinim nevladinim organizacijama. Siguran sam da u njihovim dosijeima „Diković" za našeg generala ima više poštovanja nego ovde, gde ga neki tretiraju kao konjokradicu.

Nego mi se čini da je u pitanju nešto drugo. Ako već prvi čovek srpske vojske nije zločinac i lopuža, može li bar da bude hvatač leptirova, ili makar da čučne kad piški? Takav bi general valjda bio po meri operativne komande NVO u Srbiji.

Kako smo nezvanično saznali, Udruženje pčelara Srbije najozbiljniji je kandidat za zakup zdanja u Nemanjinoj 9-11 i prema rečima očevidaca, uveliko se radi na unošenju košnica u nekadašnje kabinete, od kojih se očekuje da u budućnosti budu barem upola blagodetni za pčele, koliko su dosad bili za trutove.

No, obrazlažući dalje odluku o dislokaciji disfunkcionalnog kabineta, premijer je najavio i mogućnost Fejsbuk sednica Vlade, na kojima bi ministri „lajkovali" predloge koje bi u formi statusa stavljao na svoj profil, a sve pod uslovom da ga svi članovi kabineta prihvate za prijatelja, mada više od polovine njih to još nije uradilo iako im je odavno poslao zahteve...

- Zaista verujem u ovakav sistem vođenja države, odnosno hot-lajn Vladu, jer ako se sastajemo to neumitno vodi i rastanku, a mi to ne bismo želeli, barem još četiri godine ako može. Ovako, telefonom, preko Fejsa, porukama... nekako deluje kao neformalno drugarsko zezanje, što nam i jeste primarni cilj, a i nama je Srbija dovoljno u srcu da ne moramo biti u njoj kako bismo je vodili... - mudro je poentirao vizionar bez horizonta, priznavši da pomenuti način vođenja Vlade ipak ima i manjih nedostataka.

- Ponekad, mangupi, kad vide moj broj neće da se jave, ali onda ih nazovem s portirovog mobilnog i zaj..em, pa se malo ispričamo, odnosno, hoću reći održimo sednicu! Evo, baš se spremam da nazovem Ivicu, on i mali Jeremić su mi u Americi na Molitvenom doručku, odlučili smo da ove godine pošaljemo ministre unutrašnjih i spoljnih poslova, jer drugih poslova u Srbiji i nema, tako da maltene predstavljaju i radničku klasu koja moli za doručak, na Molitvenom doručku - duhovito se premijer poigrao rečima, napominjući da spoljno-unutrašnji dvojac nije otišao u Ameriku samo da bi se molio i jeo, već dao zamajac zahuktaloj srpskoj privredi osokoljenoj kupovinom smederevske železare za 1 dolar, iz fotelje, tokom jedne od „top-šop" sednica Vlade.

- Kolega Jeremić i ja smo podelili državničke poslove na Molitvenom doručku - ja doručkujem, a on se moli da mu prođe kandidatura za šefa Generalne skupštine UN-a - referisao je Dačić u portirov telefon, dodavši da nije preko okeana zapucao tek zbog mršavog doručka, već i velikih ulaganja koje Srbija planira u SAD.

- Delom tranše koju smo povukli od MMF-a zarad kupovine železare planiramo da u Americi pazarimo Belu kuću, Kip slobode i Holivud, kako bismo direktno uticali na filmsko predstavljanje Srba kao pozitivaca, za razliku od dosadašnje prakse. Dakle, preostalih devet dolara kredita, koji smo uzeli po najpovoljnijim uslovima od svega milijardu odsto kamate i rokom otplate od nedelju i po dana, biće uloženo u pobrojane projekte i već sam u redu za marmeladu nabacio Obami mogućnost da uskoro bude iseljen iz Bele kuće, dok će mu naša vlada obezbediti nužni smeštaj u Jagodini, odakle će moći da nastavi sa svojim poslovima - najavio je prvi sp(s)ecijalac MUP-a, dodavši da je već spreman i prvi scenario za holivudski blokbaster u srpskoj produkciji.

- Reč je o nastavku filma „Nemoguća misija", gde uprkos svim predviđanjima i istraživanjima ipak ostajemo na vlasti, kao i rimejku ljubavne drame „Mostovi Koridora 10" u kojem će Mel Gibson glumiti Milutina Mrkonjića, koji za svaku godinu čekanja drage da se vrati asfaltira po metar puta i podiže po most. U zavisnosti od uspeha ova dva filma, planiramo i snimanje naučno-fantastičnog horora „Osmi putnik-deveta dnevnica" i avanturističke sage „Lov na zeleni dijaman(da)t", ali o tom-potom - zaključio je molitveno raspoloženi ministar, koji je uzgred smenio i direktora Kongresne biblioteke u Vašingtonu, onako preventivno. Video da mu ide od ruke.

Što se Kipa slobode tiče, saznajemo da je reč o privatnom poklonu predsedniku republike, koji će biti postavljen na mestu sadašnjeg spomenika knezu Mihailu u centru Beograda.

- Prethodno će glava žene na statui biti zamenjena glavom našeg predsednika, koja se uveliko radi u železari. Zbog toga smo je, između ostalog, i otkupili od „Ju-Es stila". I ovako često zna da kaže kako mu se narod popeo na glavu, pa će to sad moći da čine i bukvalno, gledajući u budućnost kroz njegove vizionarske oči - zaključio je Dačić.

Ipak, za početak ove delikatne i važne teme akcentovaćemo dva mesta iz prethodne, naizgled sumorne i bezperspektivne rečenice. Ono: „da će se sledećeg jutra GOTOVO SVE dešavati kao i do tada". I ono, u nastavku: „bez ikakvih VIDLJIVIH izmena i poboljšanja".

Zato što se u neočekivanom pulsiranju ovih reči otkriva i početak mogućnosti odgovora na sva ta pitanja, samo na prvi pogled neodgovorljiva i mračna. U tom „gotovo sve" (a ne „sve") i u tom „bez vidljivih" (što ne znači i nepostojećih) izmena i poboljšanja.

U narodima i društvima gde se previše veruje u Deda Mraza (koji ispunjava „želje sa naše liste") i Zemlju Dembeliju (u kojoj se samo planduje i ništa ne radi), sve što nije „odmah" se i ne računa kao nekakvo poželjno rešenje. Tu se ide samo na prečice, na neispunjiva (jer primamljiva) obećanja i sve one nezavršive, snolike projekte. Što neostvarljivije, na papiru lepše, samo teorijski moguće - to nama nekako bliže i mnogo primamljivije od svega realnog.

Tako je sa pričama o kandidaturi za ulazak u Evropsku uniju, tako je sa obećanjima međunarodnih bilionskih kredita i ulaganja, tako je bilo i sa nesmotrenim odbacivanjem plana Z-4 (koji je davao kakvu-takvu zaista realnu šansu našim sunarodnicima u Krajini da tamo opstanu), tako je bilo sa skojevskim zaluđivanjima o „zlatnim narodnim česmama" i „jednakim pravima za sve" u (pokazalo se krvavoj i apsolutno nepravednoj) utopiji proleterskog „besklasnog" društva, tako je bilo i sa izluđujuće naivnim maštarijama o „jugoslovenstvu" i „bratstvu i jedinstvu" (čime je Srbija dovedena skoro do potpunog samoukidanja i samouništenja), tako je bilo toliko puta do sada...

Kao kada bi sada neko ponudio devedeset procenata nečega nekome ko nema nijedan - a ovaj to hladno odbije, insistirajući na svih sto posto! I kad bi nekome dali skoro sve što traži - a ovaj se naljuti jer „skoro sve" nije „sve"! Ili kada bi odbacili sve ono najvrednije, najlepše, najznačajnije zbog neke jedva vidljive sitnice (koja ni na koji način ne menja suštinu ponuđenog), ostajući na kraju praznih šaka, bez ičega, samo sa našim naricanjem na večnu temu „pa to je nepravda, pa stvarno!"

Ta infantilnost u lošoj proceni svih realnih ponuda u našim životima košta nas (nas lično, naše najbliže, naše društvo, državu i celokupni srpski narod u svim vremenima) svega - svih srpskih pobeda pretvorenih u poraze, svih nikad neisprobanih izlaza i prihvatljivih rešenja, svih popravljanja još-ne-do-kraja porušenog. Zbog ove olake i opasne „loše procene" i ničim potkrepljene, bahate samouverenosti naših „odbijača još preostalih mogućnosti" se ovde kod nas najčešće i ne primećuje nikakav pomak koji nije kilometarski, odmah svima uočljiv, onaj „od sedam milja" (baš kao u bajkama).

Zato se ovde toliko teško boriti, jer svuda oko vas sve vreme odjekuje ono spartansko, ultimativno: „Sa štitom ili na njemu!", a da, istovremeno, nema one neophodne spartanske spremnosti za ličnu žrtvu. Nema odlučnosti za veliki rizik, a ima razmažene, infantilne „ili-ili" zahtevnosti koja ukida svaku mogućnost osim „pobede ili poraza". Ima užasno mnogo zahteva za sportske šampionske pehare i odličja, a mnogo manje spremnosti na iscrpljujuće treninge, odricanje od svega i mogućnost da sve što ste uložili propadne, recimo, zbog kakve sportske povrede. Ima neuporedivo više zahteva, ljutnje, nerviranja, nezadovoljstva nego rešenosti da se mnogo uloži da bi se bar nešto stvarno i dobilo, bez kalkulisanja i one ludačke logike „kupiću loz ako je na njemu dobitna kombinacija (a ako nije - onda hoću svoje pare nazad)".

E zbog takvog stava prepunog predrasuda i previda svih vrsta, zbog te dečje želje za prečicama svih vrsta, zbog nespremnosti na prolivanje sopstvene „krv i znoja" zaradi nekog važnog cilja, mi najčešće ne vidimo ono što nije toliko veliko da bi svi odmah to i primetili. I zato se ovde tako teško uviđa da se do plodova uspeha dolazi samo sistemskim i upornim radom, po prethodno usvojenom planu i programu i uz ogroman, svakodnevni trud i unapred prihvaćeni rizik svih učesnika. Uz strpljenje i spremnost da se radi sa verom u krajnji uspeh, čak i onda kada nikakve koristi ili sigurne realizacije nema ni na vidiku. I uz ono generacijsko i kolektivno učešće velikog broja naših kreativnih i inteligentnih ljudi, ujedinjenih zajedničkom misijom i verom u krajnji uspeh.

Mi kad nešto radimo (pišemo, stvaramo, planiramo) nikada nemamo na umu da ćemo time promeniti svet, posebno kada znamo koliko se stvari iskomplikovalo po svim pitanjima u našoj (paloj) epohi. Ali nijedan događaj, promena (od one najmanje, pa do revolucije) nije se dogodila „tek tako", dogovorom na najvećem nivou ili svečano i pompezno (kao u pozorištu) - već upravo sudbinskim spajanjem hiljada malih, na početku međusobno nepovezanih delovanja, akcija i reakcija, da bi se sve to, kasnije, umrežilo i skladno razvilo u neizbežnu činjenicu PROMENE...

Zato ja pišem, znajući da tako već sada učestvujem u budućim promenama, koje će se neizbežno desiti (odvodeći nas nabolje ili nagore) i u kojima valja učestvovati, što pre i na što suštinskiji način...

Pa ipak, nikad ta simbolika nije bila jasnija - jasna poput pesnice u nos, recimo, ili poput kože nagih Ukrajinki iz organizacije „Femen" koje su svojim bradavicama očvrsnulim od hladnoće udarile pravo u sistem - nego ove zime, 2012. godine, kada su se u Davosu još jednom okupili glavari svetske ekonomije i politike.

Jer Davos je, pre no što će postati omiljeno stecište svih Kristina Lagar ovog sveta, bio mesto čuvenog sanatorijuma u koji Hans Kastorp ide da bi posetio svog rođaka Joakima Cimsena. U Davosu s početka 20. veka, kada je Tomas Man prvi put došao na ideju da napiše „Čarobni breg", takođe boravi evropska elita, obrazovana na najprestižnijim univerzitetima. Jednako visokoparna kao ova današnja. Jednako bolesna. I, što je najgore, jednako distancirana od realnog sveta („Okrutna je atmosfera tamo dole. Okrutna i nemilosrdna", reći će Hans Kastorp, kojem se nikako ne vraća među „obične").

Dobro došli u najskuplje lečilište na svetu, dočekajmo kliku sastavljenu od finansijski prijapičnih ljudi i vlada čija je jedina opsesija kako da namaknu što više novca. Ne za svoje građane, već za sebe. Ironijom sudbine, naziv ovogodišnjeg meetinga bio je „Velika transformacija", što je i naslov jedne od najpoznatijih kritika kapitalizma, iz pera Karla Polanjija, u kojem ovaj mislilac kapitalistički sistem naziva „tržišnim društvom" i predviđa da će se on pod diktaturom laissez-faira urušiti i ustupiti mesto mnogo pravednijem, socijalističkom sistemu.

Ništa od toga kao da ne zanima posetioce Foruma.

Tuberkulozna ekonomija neće naći svoj lek u Davosu, to je jasno čak i onima koji nikada nisu čuli reči Alberta Ajnštajna - da nijedan problem ne može da bude rešen istim tokom svesti koji ga je kreirao.

A ljudi koji su doveli svetsku privredu na liticu, koji su sa vrha švajcarskih Alpa zakotrljali grudvu što se pretvorila u lavinu koja jednako guta i nas na Balkanu i one preko okeana, ti finansijski teroristi na vrhu piramide finansija, ti izumitelji kleptokratije, sada sebi daju za pravo da propisuju terapiju toj istoj privredi, istu terapiju koja nije pomogla ranije. To je kao da uporno „brufenima" lečite obolelog od raka - besmisleno i iscrpljujuće, i za pacijenta i za nevoljnog lekara. A košta.

Ne zvuči li, onda, krajnje licemerno vapaj prve žene Međunarodnog monetarnog fonda - da je nezaposlenost među mladima na istorijski najvišem nivou? Ne zvuči li naopako kada ona i njeni neoliberalni čauši „zahtevaju" da se mladima otvore radna mesta, ne govoreći pritom o tome da obrazovanje treba da bude slobodno i besplatno, kako ti mladi ljudi ne bi radili u „Mekdonaldsima" ili „Fokskonovima" do kraja svog života, već našli posao koji će ih ispunjavati?

Nešto se, ipak, menja. Sve je više onih koji govore da je jedini način za oporavak privrede redistribucija bogatstva. Ne kao dosad - presipanje iz šupljih džepova Evropljana u još praznije džepove Kineza ili Indijaca, koji jedva čekaju da se dokopaju svih materijalnih sokoćala koja su im nametnuta kao ideal. Već ona istinska. Koja možda počinje sasvim banalno - pokojim protestom bradavicama, jajima ili kamenicama. Pokojim šatorom ovde, štrajkom tamo.

Eto, čak je i Mik Džeger odbio da se pojavi na večeri koju je organizovao britanski premijer Dejvid Kameron. Nije želeo frontmen „Stonsa" - iako je odavno okačio svoje mladalačke ideale o stalak za mikrofon - da bude marioneta u još jednom praznom igrokazu. A onda je lord Piter Mandelson, jedan od vodećih ljudi „neoliberalizacije" Velike Britanije i Evrope, izrekao jednu misao: „Bez obzira na ono što sam ranije govorio, više mi se ne sviđa da neki ljudi budu opasno bogatiji od nekih drugih. Sada sam mnogo više zabrinut zbog nejednakosti u svetu."

Ako je i od jednog lorda - nije loše.

Međutim, iz mnogo suštinskih razloga, ja sam izrekao nešto sasvim drugo. Nešto potpuno drugačije. Rekao sam: „Samosvest".

I ma koliko nekom to zvučalo, možda, previše egzotično ili suviše apstraktno, ja sam ubeđen da postoje situacije kada se moramo prosto odmaći korak unazad da bismo odgovorili na pitanja od sudbonosne važnosti, a ne da sipamo kao iz rukava. Opšteprihvaćeni stereotipi i refleksni „odgovori na sva pitanja" (kao da se sve stvari podrazumevaju, same po sebi) nemaju nikakav efekat, niti su zaista odgovori. Bar sve dok se ne „resetujemo" iz odavno već zatvorenog kruga mahnitog grizenja sopstvenog repa, uokrug, do besvesti. Dok se ne povratimo u stanje koje uopšte omogućava kakav-takav realni odgovor (koji u sebi ima isceliteljski smisao i proverljivu važnost pravog odgovora). Jer utrnulom nogom se ne može trčati; utrnulom rukom se ne mogu otvarati vrata, niti se može pisati ili prihvatiti tuđi stisak šake (bez bolne grimase); a utrnulim bićem se ne možemo pokrenuti iz „zamrznutog vremena" uvek istih, za nas ovakve - nerešivih problema i iskušenja.

Jer kada nestanu osnovni mehanizmi jednog celovitog sistema vrednosti, onda je najvažnije uspostaviti makar fragmente nečeg realnog, a da se stvarno i suštinski tiče naše (po mnogima gotovo bezizlazne) situacije. Nečeg podjednako načelnog, koliko i konkretnog.

Zato se bez odgovarajuće samosvesti ne može ama baš ništa uraditi. Nemoguće je ikuda krenuti, pošto se bez nje ne može ništa razumeti, zapamtiti i naslutiti. Jer je samosvest neka vrsta inicijacijske aktivacije znanja o sebi i svetu oko nas. Voljni okidač koji nas snažno pokreće iz mrtvila i dezorijentisanosti - iz haosa bezličnih informacija, iz hrpe suvišnih pitanja i beskonačnog mnoštva lažnih, nedovoljnih i praktično neprimenljivih odgovora.

Polje samosvesti je ono sudbinsko raskršće, sa koga se opet kreće u novu fazu našeg istorijskog (i ličnog) puta. Prostor odakle se polazi ka onome što nas tek očekuje, tamo iza prve kalendarske krivine. Mesto odakle se unapred pojačavaju ili upropaštavaju sve šanse za uspeh i pobedu još nerođenim generacijama.

Karađorđev ustanak je samo krunski plod samosvesti svih njegovih i naših prethodnika i predaka; ratničke pobede srpske vojske u balkanskim i Prvom svetskom ratu, pre svega - logična posledica samosvesti poslednjih Obrenovića o važnosti pravljenja ozbiljne i respektabilne vojne sile; rađanje deteta - direktna posledica samosvesne odluke o zbližavanju od strane njegovih roditelja... i tako redom. Sve posledice imaju svoje zakonomerne uzroke, a uzroka nema bez odgovorne (dakle - samosvesne) odluke. Jer je samosvest, u stvari, odgovarajuća kombinacija neophodnog samopoštovanja; pravilnog razumevanja kako svoje različitosti, tako i sopstvenih prioriteta; kreativnog prihvatanja onog individualnog i onog zajedničkog (porodičnog, nacionalnog, ljudskog) iskustva i bezuslovne spremnosti na uvek ponovno promišljanje svog mesta u svetu i kosmosu (sa sve trunčicom radoznalosti i pomalo smelosti da se isprobaju sva još moguća i dostupna rešenja). Ona je preduslov zrelosti i pokazatelj da još uvek postoji dovoljno života u onima koji se spremaju da nešto urade, odluče, preduzmu, pokrenu, zaustave, izmene...

Dakle, istinska samosvest je preduslov svake odluke, prethodnica svakog uzroka, prolog svake drame, predgovor i sadržaj svakog romana, kratki sinopsis svakog životnog scenarija. To je metodološki pristup od koga u potpunosti zavisi naša obrada izabrane teme (koju smo mi izabrali ili koja je izabrala nas).

Neki drugi narodi su već odavno (još krajem devetnaestog veka ili čak mnogo pre toga) razrešili brojna temeljna pitanja svoje istorijske sudbine. Mi smo, nažalost, ulaskom u neprozirnu maglu kobnog jugoslovenskog eksperimenta ukinuli svaku mogućnost samosvesnog odlučivanja. I sve što nam se kasnije dešavalo, događalo se kao u magnovenju, sasvim pasivno, isključivo po refleksu tuđih odluka i želja. Pošto je za samosvest neophodna puna i stvarna nezavisnost, ona srećna svedenost na prave granice svojih istinskih potreba i realnih mogućnosti.

Jugoslovenstvo je kao parazitska imela (koja samo glumi samostalnost), iznikla iz plodotvornih sokova srpskog „drveta života", postajući - neodgovornim odlukama ovdašnjih političara (a pod strašnim pritiskom međunarodne zajednice i po nas nepovoljnih okolnosti) - nekakav dvojnik i sijamski blizanac srpstva, koji sa nama deli i glavu i srce i unutrašnje organe (čineći nas nemoćnim, bezvoljnim i nespretnim).

Zato je povratak preduslova za istinsku, obnovljenu i vaskrslu srpsku samosvest i „uslov svih uslova" našeg oporavka, jedini obećavajući garant mogućeg uspeha pri izboru pravca za dalji nastavak našeg puta.

A mi se sada NALAZIMO NA (vekovnom i milenijumskom, ne samo formalnom) RASKRŠĆU SRPSKOG PUTA. To je najvažniji deo naše više-manje otužne nacionalne sudbine. To da će se, eto, baš ovih godina (na ovaj ili onaj način sa više ili manje našeg učešća u tome) odigrati neizmenljivi izbor našeg budućeg pravca.

Pravca kojim će zatim koračati, uspravno ili ponizno, deca naše dece, mnoge generacije naših potomaka.

Kada nam Vesna govori šta misli, to se zove „ sloboda govora", a kada drugi govore ono što se Vesninom neokupiranom mozgu ne sviđa i što ona ne želi da čuje, onda je to „govor mržnje". Ništa se Vesni ne može zameriti što se izborila da priča šta god joj padne na pamet, ko nam je kriv što se Vesna prva setila „slobode govora" i kao prva ima pravo da, kao vrhovni sudija, određuje šta je sloboda, a šta mržnja. Samim tim ona je izuzeta od bilo kakve kritike ili ne daj bože samokritike sopstvenog govora. Setimo se samo kako je govorila o Emiru Kusturici. Setite se sa koliko strasti je mrzela tog čoveka onako javno na televiziji, kako ga je slala da ide odakle je došao. Smetalo joj je što je najtalentovaniji među nama odlučio da jeste Srbin i još da se ne stidi, nego ponosi time. Da se ne oseća krivim zbog rata, samo zato jer je Srbin.

E, ta, Vesna koja toliko trubi o slobodi govora, pokazala je da ne poštuje slobodu izbora i poslala jednog čoveka da ide odakle je došao. Lično nisam bila iznenađena tim govorom prave mržnje, jer moj okupirani srpski mozak razumeo je kako i koliko laže i može biti otrovan jezik koji čitav svoj život palaca o demokratiji, slobodi, živi od te priče, neumorno pljuje sve što je nacionalno, pa makar to bila i kultura. Vesna Pešić danas preti predsedniku Tadiću, jer je šef narodne biblioteke od pre neki dan samo filozof. Kaže Vesna da je slučaj Sretena Ugričića veliki, da je granica pređena. Da je iz službe izbačen čovek velikih kvaliteta i velikih rezultata, čovek koji je unapredio jednu nacionalnu instituciju do evropskog i preko evropskog nivoa. Lepo je to Vesna napisala, ali baš to ništa ne znaci jer je Vesna ona ista osoba koja je npr. terala najveći srpski brend iz Srbije.

Ugričić kaže „da sam znao da ću biti smenjen, ne bih potpisao peticiju". Pošteno. Zamišljam kako je zapravo Sreten nadrljao. Borka i Prokić u gluvo doba noću zovu ostale neokupirane mozgove i kažu „ trebalo bi da staviš potpis na jednu našu stvar". Nesretni Sreten kad je čuo da je u pitanju odbrana stava da treba pobiti srpske glavešine, jer je to napisao „neviđeno talentovani" pisac-službenik, nije imao kud nego da se pridruži centru za srpsku kontaminaciju. A, da, Tadić je naročito kriv i platiće jer je Ugričića postavio Đinđić, a Tadić se drznuo da ga „skine, e to mu neće proći", kaže Vesna. Draga Vesna, vama svašta prolazi, recite mi čiji je vaš mozak?

Ali šta je to što filmu „U zemlji krvi i meda" daje na značaju, šta ga uzdiže na nivo skandala i provokacije kojoj ne odoleva ni Dodik, koji zabranjuje projekciju u Banjaluci, ali ni Bata Živojinović, koji grmi i zalaže se da se Džolijevoj onemogući dolazak u Srbiju, nazvavši sve koji bi da film pogledaju u Beogradu - kretenima. Film je uzgred budi rečeno videlo tek nekoliko ljudi i oni se uglavnom ne izjašnjavaju o filmu kao takvom, nego samo o filmu kao „onakvom": antisrpskom.

Filmom koji zakucava još jedan ekser u već temeljno zatvoren sanduk stereotipa o Srbima kao silovateljima, ubicama, kao otužnom varvarskom plemenu, smeštenom izvan svakog reda i poretka. So na ranu retkih gledalaca Džolijeva je dodala ne samo karakterologijom, bacanjem na kolena glavnog junaka Srbina koji navodno u vrisku ponavlja „ja sam ratni zločinac, ja sam ratni zločinac", već tvrde retki gledaoci, i falsifikatom na odjavnoj špici u kome se kaže da je u toku rata u Bosni stradalo 300.000 Bošnjaka i da je silovano 50.000 Bošnjakinja. Kad se tome doda da su stručni konsultanti na scenariju bili Vesli Klark i Ričard Holbruk, eto razloga za brojne razjarene komentare na internet forumima, ostrašćenih anketa u štampi, eto kletvi za glumce „izrode" i povika da se Beograd proglasi zabranjenim gradom za tamo neku „belosvetsku..."

Jedan od retkih koji su bili u prilici da pogledaju film u celosti bio je glumac i reditelj Dragan Bjelogrlić. Ali i on tvrdi da je sve toliko odvratno da nije izdržao duže od pola sata. Ako to kaže čovek koji je nesmotreno zažalio što mu tek uhapšeni general Divjak nije došao na premijeru „Montevidea" u Sarajevu, ja sam sklon da mu sve poverujem.

Ali, ne želim da iko u moje ime odlučuje hoću li videti film. Ni da mi sugeriše kakav utisak na mene treba da ostavi. Ako mi se prohte, hoću da makar virnem, kao kada sam kao klinac sa drugarima išao da gledam Drakulu, sa dlanovima preko očiju. Da vidim tog Srbina koji toliko voli da na kraju puca dragoj u glavu, da vidim tu špicu na kojoj piše da je stradalo 300.000 Bošnjaka. Da vidim projekat koji tako tvrdo presuđuje na osnovu netačnih, a prilično lako proverljivih podataka. Naime, ambasadorka dobre volje UN mogla je imati dobre volje makar toliko da iz zvaničnog Sarajeva zatraži podatke. Tamošnji Centar za istraživanje i dokumentaciju objavio je podatke da je u toku rata u BiH stradalo 96.175 ljudi, od kojih su 63.994 Bošnjaci, 24.200 Srbi i 7.338 Hrvati.

Licitiranje sa brojem žrtava je neukusno, a falsifikovanje neprihvatljivo. Pa i činjenica da je konferenciju za novinare pred američku premijeru slavna Anđelina sa glumačkom ekipom održala u Muzeju Holokausta u Vašingtonu dovoljno govori o tome kako bi velika zvezda volela da publika vidi ovaj film, kakvu poruku da pošalje.

Ipak, neka ovo tumači kako god ko hoće: Beograd je zaslužio da vidi ovakav film. Anđelina je velika zvezda, a Beograd voli kad ga porede sa balkanskim Njujorkom. Kome se ne sviđa, slobodan je da ne kupi kartu, da film ignoriše, bojkotuje, da Anđelinu Džoli sačeka prazna sala. Braća Srbi i sestre Srpkinje slobodni su izvoleti da pozovu svoje prijatelje da na projekciju ne idu, da to veče provedu uz jamb kockice ili neku tursku seriju, ali predrasude o Srbima neće biti manje ukoliko se glumici uskrati gostoprimstvo, naprotiv. Beograd mora da ostane otvoren grad, da širinom razvejava stereotipe o večito lošim momcima i dežurnim krivcima.

Treba Anđelina da dođe. Da ne sluša Batu Živojinovića, Valtera koji je odbranio Sarajevo, pa bi sad da brani i Beograd. Čujem kako joj njen prijatelj i glumac u filmu Rade Šerbedžija prenosi pozdrave „zgodne mlade konobarice" iz zemunske kafane „Savić" koju drži njegov prijatelj Krajišnik, Mićo. I ona joj dirljivo poručuje da nju Srbi vole i da treba da dođe.

Naravno. Da je na vratima sačekaju, ma koliko retro izgledalo, pogača i so. Onda da popiju po dunjevaču-dve, pa da rediteljki za početak Krajišnik Mićo objasni otkud to da drži restoran u Zemunu. Može biti da se tu krije neka dobra filmska priča.