Današnja urbana scena je prilično nejasna, nedorečena i neartikulisana. Kao takva nema put do većeg broja slušalaca. Klinci koji sviraju rock su autorski rad zapostavili a oni koji imaju želju da rade svoje pesme ili nemaju pristup medijskom prostoru ili ne idu u korak s vremenom. Uglavnom se radi o pukoj kopiji omiljenih bendova iz '70-ih i '80-ih, kako idejno tako aranžmanski i produkcijski. Čini se da su reperi preuzeli ulogu rokera jer su underground i imaju istu onu opijajuću moć bunta. Sve ostalo su narodnjaci, urbani ili kakvi već... Čeka se reč starih bendova i izvođača kako bi se skrenula pažnja na r'n'r. Svi znamo da sedamdeset posto narodnjačke muzičke industrije čine rokeri koji su zarad materijalnog momenta zapostavili ideale. Ništa sporno - lični izbor. Ali, šta je sa onima koji su "ginuli za ideale"? Neki od njih danas imaju isti pristup poslu kao i narodnjačka branša, kako u svom medijskom prezentovanju tako i u sviračkom smislu a neki od njih su se dostojanstveno povukli u ilegalu. Jedan od njih je legendarni Džoni Štulić...

U skoro svim medijima je objavljeno da je Džoni posle petnaest godina snimio nove pesme. Ne zna se kako su dospele na internet ali se autentičnost ne dovodi u pitanje. Iznenađenje ili ne - radi se o obradama narodnih pesama. Snimljene u skromnoj, verovatno kućnoj, produkciji dočekane su uglavnom sa oduševljenjem od strane armije poklonika Džonijevog lika i dela. Između ostalih otpevao je i ''Danka'' Tome Zdravkovića i ''Ramo, Ramo'' Muharema Serbezovskog. Ništa novo nije da se Štulić bavi narodnom muzikom i nije prvi put da čujemo obrade neke narodne pesme u njegovom izvođenju. Po meni, stvar treba gledati iz drugog ugla. Bregović je odavno ( ako ne i oduvek ) u narodnoj muzici, sad čujemo i Džonija u istoj. Uglavnom svi bitniji ljudi ovdašnjeg r'n'r-a su imali neke veze sa narodnjacima i to ne predstavlja nikakav problem ali jeste problem što je sve otišlo u nekom drugom pravcu, kako na globalnom planu tako i kod nas. Odavno se nije pojavila neka nova rock pesma koja bi razmrdala ustajalu estradnu žabokrečinu i promenila stvar na bolje. Sada i stari majstori kao Džoni se interesuju samo za narodnjake. Bojim se da je sve krenulo nepovratnim tokom i da neće krenuti na bolje. Na kraju ćemo doći u situaciju da ako želimo da sviramo, pa makar i samo iz ljubavi, moraćemo svirati narodnjake. Ne radi se o potcenjivanju ili nečemu sličnom već o protivljenju mešanja baba i žaba. Komično zvuči ali da bi se stvar ispravila, pošto su ljudi iz ruralnih sredina zaposeli gradove i postavili nova pravila igre, možda bi trebalo da građani zaposednu sela. Šalu na stranu...

Došlo je vreme kada velika tržišta halapljivo kupuju muzičku robu malih prodavaca. Svedoci smo čudnog mešanja svega i svačega u muzičkom smislu a to se odrazilo i na nas. Zbog ratova i teške ekonomske situacije na ovim prostorima obrnuo se sistem vrednosti i to mešanje dovelo je do haosa u kome ne važe nikakva pravila. Izgleda da čak i najiskusnije muzičke zanatlije i profiteri novog vremena sad teško izlaze na kraj s tim. Možda će doći vreme kada će se situacija iskristalizovati a do tad, čini se, nema nam druge nego kao naši uzori - na jednu nogu opanak, na drugu cipelu pa u tamburu... ovaj, gitaru.