Dok se koferi vrte na pokretnoj traci, gledam kako se putnici sa leta iz Tivta polako osipaju i razilaze. Neko je nekog sačekao, mene  baš niko.  Super, taman da još malo otćutim, pre nego što krenem da beskonačno dugo prepričavam događaje. Samo da pokupim koferče, pomislih.
Da li iz puke slučajnosti ili ne, ali moj prtljag  uvek je bio među poslednjima na traci, kao po nekoj kazni. Ovoga puta samo je još jedna devojka tanane građe i preplanulog tena,  ostala  da i posle mene sačeka  deo svoj  mali svet  neophodnih letnjih stvari.  Gledam je kako izgleda  zadovoljno.  Avantura, izlasci, izleti, kokteli, limunade, račići...šta li je sve pisalo na njenom čelu?! Joj, a šta li tek piše na mom... Gle, ona mi deluje kao da je nakupovala više suvenira od mene ako je to uopšte i moguće. Razmišljam da sačekam da vidim koliki je to njen kofer, pa da joj stanem na crtu! Da vidimo čiji kofer nosi više uspomena! Nekoliko sekundi  kasnije, lice ove putnice  je bilo skamenjeno. Traka se zaustavila potpuno prazna. Bojala sam se da je shvatila. Njenog kofera nema! Uf,  kakav bedak! Vidno iznenađena smeđokosa lepotica pretvarala se u riđokosu zlu vešticu iz najstrašnijih bajki i sve je izgledalo da će neko zbog toga što je baš ona ostala bez koferčeta, nadrljati.
Za to vreme ja sam svoj „over- weight" samsonajt jedva gurala na točkićima, razmišljajući još uvek  u sebi: „ Jao, Natalija,  težak li jeeee.... ali šta bi da sam ga izgubila?" Za dlaku da tako i bude. Srećom, moj kofer je tu.  Inače, jedan zasluženi odmor brzinom munje pao bi u zaborav.  Zaista, nestanak kofera na aerodromu ozbiljno preti da ugasi sve utiske koji vam sa mora obično ostavljaju nevidljivi trag na nekom parčetu garderobe, na marami, u nekom džepiću ili na peškiru. Miris tih tragova se pri raspakivanju ponovo budi i tako nastaju uspomene. 
Setih se da mojoj prijateljici Mariji niko nije ni verovao da je bila na Malti kada je pre dve godine u povratku imala tu nesreću da joj avioprevoznici  zagube kofer (koji nikada nije ni pronađen). Nit' fotografije nit' suvenira! Sve joj je bilo u tom izgubljenom koferu.  A suzaaaa,  koliko hoćeš. „Džaba ti sve, Marija, lepo priznaj bila si kod svojih na selu nedelju dana i nećemo ti ništa!", znali smo da joj tako stanemo na muku. A jadna Marija, mislim da je danima pokušavala da nam objasni da smo na aerodromu pri  preuzimanju prtljaga  svi  kao neka rizična grupa, samo je pitanje sreće ko će u ovom slučaju izvući deblji  kraj, a ko svoj kofer. Jadna i ta devojka koju sam ja srela. Eto šta imamo ovde: dva uništena letovanja,  sate razmišljanja, more nerviranja i nadanja da će vam se lične stvari vratiti. Na kraju podvučeš crtu i pitaš se: Može li bilo šta drugo biti ikakva  zamena za kofer i vratiti vam osmeh, isti onaj osmeh koji ne skidate dok  ste na odmoru?  
Verujete li i vi da je popis vrednosti  onih stvari u zagubljenom koferu  daleko veći od materijalne vrednosti istih tih stvari? Jeste li se nekad zapitali koliko je zaista vredan vaš prtljag? Prevedeno na naški, šta biste radili da vam nestane kofer?!
Ljudi gube glave. Ali  i kofere. Marija mi kaže da kada izgubiš  kofer, osećaj je isti kao i kada gubiš glavu.  Stojiš na šalteru za izgubljene i gledaš kako ti službenici piskavo govore da ništa ne brineš i da je tvoj kofer na sigurnom, a tebi ništa od toga što pričaju ne ulazi u glavu! Kao da je nemaš. Tužno, zar ne?
Pri dolasku kući i raspakivanju,  još jednom shvatam da sam od onih kojima sitnice kroje život, a  život nosi sa sobom i putovanja. Često kada putujem strpam sve stvari što mi iole znače u to moje koferče.  Zašto li nas  onda i pitaju kolike je vrednosti ono što smo imali u koferčetu. Pobogu! Lični  prtljag,  sa pregradama ili bez,  prepun je uspomena. Neka upišu jednom zauvek da je - neprocenljiv. I nezamenljiv.