Pitaćete se verovatno gde je mesto Srbije u ovim egzaktnim podacima nove epohe? Niti smo iz svoje biti izbacili meku slovensku dušu, niti smo poprimili japansku preciznost, a još manje smo prestali da svoje gluposti branimo poštapalicom - "Ovo je Srbija"! Samo smo počeli da štancujemo najbolje defanzivce sveta. Zbog njih ovdašnja fudbalska populacija gleda ka nebu, moleći se da u prtljag za Južnu Afriku ponesu dobro zdravlje.
Naviknuti da se u ovim balkanskim vrletima kriju klinci koji prosto jedu loptu, ponosni na višedecenijsku magiju autentičnih desetki, pomalo površno smo prešli preko činjenice da reprezentacija Srbije u ovom trenutku ima jednu od najskupljih odbrambenih linija u Evropi. Podatak koji ne može da se podvede pod splet okolnosti ili slučajnost, jer su Ivanović, Vidić, Subotić i Kolarov do statusa brendiranih igrača stigli potpuno različitim putevima. Srećom, staze posute laticama ukrstile su im se na pravom mestu u pravom trenutku. Taman da postanu temelj neverovatne timske snage čete koju predovdi Radomir Antić.
Naravno, u svemu gore navedeno ne bi bilo ništa čudo da kroz istoriju, u gotovo svim nacionalnim selekcijama, nije postojala izražena disproprocija u kvalitetu između navalnog i odbramebenog reda. Toliko apstorfirana jugoslovenska škola fudbala, koja je u orbitu izbacila nisku prekaljenih majstora, počivala je i na postulatu ulične fudbalske borbe. U najkraćem: ko je na "ti" sa loptom odmah bude selektiran u napad, a oni drugi budu prinuđeni da samo smetaju i nose nezahlane epitete, poput "kosilice" ili "kostolomca". Istorija ovdašnjeg fudbala verovatno bi bila ispisana krasnopisom da je u Italiji 1990.godine lucidnost Dragana Stojkovića i Safeta Sušića, bila oplemenjana vanserisjkom stabilnošću nekog defanzivca. Ovako, oslanjali smo se na vremešne Hadžibegića i Jozića i morali da se pomirimo sa zlom srećom i zaverom švajcarskog sudije Rotlisbergera na stadionu "Artemijo Franki" u Firenci. Takođe, i Crvena zvezda je načinila odlučujući korak u formiranju magičnog tima odlukom da se zahvali na saradnji Driziću i ulogu libera poveri legendarnom Rumunu Miodragu Belodediću. Vaspitani da čak i od luzera koji znaju sve trikove sa loptom (Saša Ćurčić) pravimo nacionalne institucije, svest smo počeli da menjamo posle monologa Vujadina Boškova u praskozorje Evropskog prvenstva 200.godine u Belgiji i Holandiji.
- Svi se pitate koga ću od napadača i vezista da povede na veliki turnir? A ja mogu da vam kažem da će odbrambeni igrači biti ključni za naš uspeh. Oni su u današnjem fudbalu prosto najvažniji - rekao je Vujadin Boškov, nesluteći da će na pomenutom takmičenju nastradati zbog krhke odbrane za koju su narandžasti dresovi selekcije Holandije imali dejstvo paklene pomorandže.
 Ipak, za evoluciju razmišljanja ovdašnjih fudbofila u dobroj meri je zaslužan Ilija Petković. Osnovna karakteristika  njegove generacija bila je "fantastična odbrambena četvorka" (Gavrančić - Krstajić - Vidić - Dragutinović), koja je tokom kvalifikacija samo jednom kapitulirala.Tada je počela priča o famoznim srpskim defanzivcima, koja je trenutno jedna od najeksplatisanijih tema u svim evropskim medijima. Crno na belo to izgleda ovako: Vidić je već godinama najbolji štoper Starog kontinenta i tiha patnja španskih velikana, Ivanović je reprezent čuvene "klase 1984", Subotić zvezda u usponu, a Kolarov bek koji se iskalio u gladijatorskoj areni Seria A. Gotovo nestvarno zvuči da su defanzivi aduti Radomira Antića čak za 20 miliona skuplji od italijanskih kolega...
O superiornosti srpskih odbrambenih igrača govori i činjenica da bi i defanzivni red avnojovske Jugoslavije, u ovom trenutku, uglavnom bio sastavljen od momaka sa ovdašnjih prostora. Čak su i hrvatski novinari u jednom istraživanju konstatovali da bi tandem centralnih defanzivaca činili Vidić i Ivanović, da bi Kolarov dobijao prednost u odnosu na Pranjića, odnosno da bi njihovu čast spasao samo sjajni Dario Srna na mestu desnog beka. A, rivali na Mundijalu Gana, Nemačka, i Australija su se već složili u oceni - pred srpskim defanzivcima drhti ceo svet.