Za kliničku psihologiju i psihoterapiju koje se bave i imaju zadatak da pomažu u "popravljanju" tako važnih naših delova kakvi su na primer emocije, traume, besmisao, koje rade sa presudnim a NEVIDLJIVIM psihičkim organima, stanjima i pojavama, od presudne je važnosti da možemo da dopremo do tako važnog "organa" svakoga od nas, kakav je Duša.

                To je onaj deo nas koji povezuje materijalni aspekt našeg postojanja-naše Telo i naš Duh (našu vezu sa spiritualnim i transpersonalnim). Duša je onaj deo nas koji je vezan za nase emocije i  kao takva zna sve istine od početka do kraja. Ona nije kao Um koji analizira, tumači, sudi, sintetiše i brblja. Njen medijum nije reč već slika. Zato i jeste cilj da kroz rad na nečijem problemu kroz Poredak ljubavi napravimo razliku i pomak izmedju slike početne i slike završne konstelacije nekog sistema. Dalje ce ta nova, izmenjena i optimalnija slika biti ono sto Duša prima kao istinu i informaciju  i sa time će saobražavati svoj doživljaj  stvarnosti i svoje reakcije.

                  Kada uopšte koristi reči, Duša to čini na svoj način. On je emotivan i racionalnom umu često besmislen, smešan i rogobatan. Jer taj način je-poezija. Otuda često zvuči smešno, glupo i nerazumljivo kada neko rečima Racionalnog želi da opiše emotivne i poetske manifestacije Duše.

                  To je jedan od osnovnih razloga iz koga razne, pretežno verbalne i na intelektualnu analizu problema usmerene terapije, uprkos svojoj neospornoj "pameti" u praksi cesto ne daju očekivane i željene rezultate. "Pucaju", naprosto, u pogrešnu stranu, ne u onu gde se problem stvara i održava.

                  U svim drugim oblastima ljudskog života , u svim drugim vrstama  terapija koje su posvećene čoveku, mi, po pravilu, imamo neki VIDLJIVI deo tela ili tkivo koje možemo da snimimo, opipamo, izmerimo, analiziramo i na neki način izmenimo, ukoliko ima potrebe za tim. U svim drugim terapijskim strukama postoje celi arsenali dijagnostičkih aparata i instrumenata. Skeneri, laseri, skalpeli, testere....neiscrpno.

Za kliničku psihologiju i psihoterapiju koje se bave i imaju zadatak da pomažu u "popravljanju" tako važnih naših delova kakvi su na primer emocije, traume, besmisao, koje rade sa presudnim a NEVIDLJIVIM psihičkim organima, stanjima i pojavama, od presudne je važnosti da možemo da dopremo do tako važnog "organa" svakoga od nas, kakav je Duša.

                To je onaj deo nas koji povezuje materijalni aspekt našeg postojanja-naše Telo i naš Duh (našu vezu sa spiritualnim i transpersonalnim). Duša je onaj deo nas koji je vezan za nase emocije i  kao takva zna sve istine od početka do kraja. Ona nije kao Um koji analizira, tumači, sudi, sintetiše i brblja. Njen medijum nije reč već slika. Zato i jeste cilj da kroz rad na nečijem problemu kroz Poredak ljubavi napravimo razliku i pomak izmedju slike početne i slike završne konstelacije nekog sistema. Dalje ce ta nova, izmenjena i optimalnija slika biti ono sto Duša prima kao istinu i informaciju  i sa time će saobražavati svoj doživljaj  stvarnosti i svoje reakcije.

                  Kada uopšte koristi reči, Duša to čini na svoj način. On je emotivan i racionalnom umu često besmislen, smešan i rogobatan. Jer taj način je-poezija. Otuda često zvuči smešno, glupo i nerazumljivo kada neko rečima Racionalnog želi da opiše emotivne i poetske manifestacije Duše.

                  To je jedan od osnovnih razloga iz koga razne, pretežno verbalne i na intelektualnu analizu problema usmerene terapije, uprkos svojoj neospornoj "pameti" u praksi cesto ne daju očekivane i željene rezultate. "Pucaju", naprosto, u pogrešnu stranu, ne u onu gde se problem stvara i održava.

                  U svim drugim oblastima ljudskog života , u svim drugim vrstama  terapija koje su posvećene čoveku, mi, po pravilu, imamo neki VIDLJIVI deo tela ili tkivo koje možemo da snimimo, opipamo, izmerimo, analiziramo i na neki način izmenimo, ukoliko ima potrebe za tim. U svim drugim terapijskim strukama postoje celi arsenali dijagnostičkih aparata i instrumenata. Skeneri, laseri, skalpeli, testere....neiscrpno.

                Jedino kod psihičkih patnji, tegoba ili disfunkcija, organi psihičkog aparata se ne vide, nemoguće ih je snimiti i opipati a kada ih lečimo i "popravljamo", naši istrumenti su isti kao i organi na kojima radimo. Nevidljivi. Ruke psihoterapeuta su-prazne.

(...nastaviće se...)

(iz knjige Marte Mratinković "Poredak ljubavi u psihoterapiji")