Kako ući u Rusiju, a da se iz nje ne izađe? To pitanje se postavilo usred mog velikog puta. Jer, novi bezvizni režim ukida produžavanje viza našim građanima ili njihovo dobijanje u Moskvi. Posle svakih trideset dana moram da izađem iz Rusije i ponovo uđem. Najbliža granica mi je bila sa Kazahstanom, za koji takođe nemam vizu.

Malo iščitivanja ruskih zakona i četiri godine na Pravnom fakultetu učinili su svoje. Pronašao sam rupetinu u ruskom zakonu u kome piše da je obavezno da se napusti Rusija, ali ne i da se uđe u neku drugu zemlju. „Ladom" sam krenuo put Kazahstana, rešen da uđem na ničiju zemlju i da se prosto - vratim natrag. Prava sportska akrobacija, ako se uzme u obzir da je Rusija apsolutni šampion birokratskih procedura u kojima službenici za koje je „Mica ubica" malo dete vladaju na šalterima. Konfuziju ruskih zakona jedino nadvladava konfuzija samih radnika koji se sa njima bakću. Tako je prosečan turista prepušten na milost i nemilost manje zakonu, a znatno više onima koji ga tumače. A državni radnici, treba li reći, neretko gledaju na zakon kao sredstvo koje treba iskoristiti za zaradu. Zato sam unapred spremio pedesetak evra da dam graničaru, tek da mu se nađe.

Međutim, kao i uvek u Rusiji, negativna iznenađenja uvek se prepliću sa pozitivnim. Da bih stigao do granice, unajmio sam taksi kako mi ne bi preturali po stvarima. Policajac koji odobrava prilaz međi tražio je da mu dam deset evra kako bi mi čuvao automobil koji sam parkirao tik pored njegove kućice. U prevodu - ako ne dam novac, on će pozvati bandite da mi obiju kola dok on, sasvim slučajno, bude gledao na drugu stranu. Na samoj granici grupa mlađih graničara bila je više nego voljna da mi pomogne. Zamolili su me da porazgovaramo o mojim putovanjima i svetu. Njihova znatiželja me je očarala. Pitali su me o drugim delovima Rusije, o Evropi, Srbiji, i uzgred sve zapisivali. Najviše ih je začudilo saznanje da postoje zemlje u kojima nije zabranjeno prići granici u krugu od 40 kilometara. Kao graničarima, zakonom im je zabranjeno da se sprijatelje sa strancima, tako da su sve vreme pokušavali da drže distancu, dok su velike oči pune gladi za svetom i znanjem piljile u mene. Prvi sam Srbin koji je tu granicu prešao. Novi srpski pasoš, zajedno sa starim, prelazio je iz ruke u ruku. Raznobojne vize su njihova lica bojila divljenjem.

Slutio sam da mi ruski graničari neće odobriti nameravanu akrobaciju. Zato ih i nisam upoznao sa svojom namerom. Izašao sam iz Rusije, lupili su pečat i uneli podatke u kompjuter. Zatim sam se vratio, tvrdeći da nisam znao da mi je za Kazahstan potrebna viza i protumačio im ruski zakon, pozivajući se na Dumu i Putina, koji ga je potpisao. U čudu kako da me puste da uđem u Rusiju iz Rusije, posle jedno pola sata proveravanja i prijatan razgovor uz šoljicu čaja, pustili su me nazad.

Granicu sa Kazahstanom krasi svojevrsna pustara. Prostor je plenio oči. Na povratku, već na samoj granici, počela je oluja. Rekli su mi da je to za letnje doba godine uobičajeni uragan od voda Kaspijskog mora i da je bolje da se sklonim što dalje. Pedala gasa se zalepila za pod dok je iza mene vitlao kovitlac nevremena. Grobovi Kazaka i metalni krstovi duž puta kao da su opominjali. Asfaltni kolovoz se brzo završio. Našao sam se na blatnjavom poljskom putu. Put se izgubio. Kada sam shvatio da vozim posred niskog stepskog rastinja, bilo je već kasno. Mrak me je sustigao. U daljini su se videla svetla nekog naselja i uputio sam se ka njemu.

Da iskustvo sa ruskom birokratijom bude kompletno, zaustavila me je policija - devetnaesti put za mesec dana. Vole da zaustavljaju strance, najčešće iz puke znatiželje. U pojedinim predelima Rusije kao da iza svakog drveta vreba policajac. Načičkani su oko glavnih puteva, pa sam obično išao obilaznim seoskim drumovima, ukoliko imaju asfalta. Čini mi se da kada bi policajaca bilo barem deset odsto manje, da bi od njihovih plata mogli da se asfaltiraju svi putevi u Rusiji. Specijalnost im je hvatanje nemarnih vozača koji prekorače brzinu. U žurbi, nisam video znak da je u centar manjeg naselja zabranjeno ući autom. Znak je sakriven iza drveta, a meštani poznaju policajce pa slobodno prolaze. To je značilo da sam i ja morao da ih upoznam.

Najpre su mi tražili 12 evra da me puste. Ugurali su me u policijsko vozilo, pozadi, kao kakvog zločinca. Bio sam zablokiran kao na ispitivanju tajne službe. Samo je još reflektor u lice nedostajao. Jeli su semenke i nemarno ih pljuvali okolo. Pretili su da će mi oduzeti dozvolu, strpati u zatvor. Malo morgen, pa toliko barem poznajem pravo. Tekstovi iz Pressa su ih smekšali. Osetljivi su Rusi na medije. Obećao sam da ću napisati da su me pustili kao gosta i brata Slovena, iako je trebalo da me kazne. Tražili su da im poklonim hemijsku iz Srbije, da njome pišu kazne. Dao sam im moju knjigu i kopije novinskih stranica, da manje gledaju na put, a više u putovanja svetom.

Saratovo - Mesto gde zvezde padaju na glavu

Putujući kroz Rusiju, obreo sam se i u blizini mesta gde je Gagarin sleteo ili, bolje reći, pao iz svemira. Nadmoć SSSR-a u svemiru i dobrota koja se oslikava na Gagarinovom licu ovde su očigledni. Njegov muzej u Saratovu, na ogromnoj Volgi, prosto me je oduševio. Kustos u muzeju, sva srećna, rekla mi je da sam prvi Srbin koji je ovde došao. Dok sam u predelima blizu svemirske stanice, duž granice, malo više gledam u nebo, upozorili su me da budem oprezan. Jer, kosmički otpad od raketa i satelita ponekad pada na zemlju. Pošto je ovaj predeo retko naseljen, još niko nije stradao, izuzev nekoliko krava, ali nije zgoreg obratiti pažnju i na zvezde padalice, tek toliko da mi ne padnu na glavu.