*..Svaki novi rod iziskuje plod,a na nama je da ga kalemimo i oplemenimo.Te zato-glasno mislimo,tiho a neprenagljeno izgovarajmo,triput merimo a jedared secimo,recimo....hm,hmm*
......................................................................
Evropa je kao ideologiju ustanovila antikomunizam, što do nekle nije čudno, s obzirom na tvrde komunističke režime iza Zavese, ali to sa SFRJ nema nikakve veze. Pa ako je Evropa priznala Dražu zašto onda Vuka, Šešelja, Dobricu i Slobu nije pustila da realizuje tu Dražinu Srbiju. Onda ni Srebrenica 1995. godine ne bi smela da bude problem, ako nije Srebrenica 1942.

I na kraju, znam vaš sledeći argument, to je već stereotip, pa ću odmah odgovoriti.

Truman je odlikovao Mihailovića u jeku hladnog rata, ali čak i tada je naglašeno da se odlikovanje dodeljuje zbog spašavanja savezničkih pilota 1944. godine, ne zbog doprinosa antifašističkoj borbi. Čak i u jeku hladnog rata, dodeljujući tako ciljano, bolje reći političko, besmisleno odlikovanje, Truman je sugerisao da se to ne objavljuje. Kakvo je to odlikovanje koje se dodeljuje u tajnosti a uručuje sa zakašnjenjem od 60 godina.

Znam, Dražu je odlikovao i De Gol. Jeste, tada kada je on odlikovao Dražu, nije čak bio ni zvanični vodja Francuskog pokreta otpora. Tek se borio za tu poziciju, a odlikovanje, ako se to tako može nazvati, je dodeljeno 1943. godine dok su britanske obaveštajne strukture još uvek lagale u vezi borbi u Jugoslaviji. Zbog tog odlikovanja De Gol je posle morao da se posipa pepelom i da Titu, 1956. godine dodeli najviše francusko državno odlikovanje koje su pre Tita dobili još samo Ruzvelt, Čerčil i Ajzenhauer.

Uostalom ako je Evropa priznala Dražu kao antifašistu zašto onda vašoj političkoj opciji smeta udžbenik istorije koji vam je Evropa ponudila. Zašto ste ga tako odlučno odbacili?

Раша Попов
Маргинални људи

Велика је борба коју људи бачени на ивицу живота у садашње време воде

„Где сиромаштво уђе кроз врата, љубав излази кроз пенџер!”. Тако говоре Срби у Поморишју, у Румунији. Пословица је забележена у зборнику Јаворке Јоргован, спремљеном ових дана за штампу. Ту је исказана пустошна сила материјалне беде. Што је криза жешћа, то је мржња већа!

Међу људима око нас могу се чути крици те растуће мржње, не само у јавно-политичком него и у интимно-породичном кругу. Чујем о породицама баченим у немаштину. Често је узрок њиховог слома познат: то је обично директор који је продао машине, ћапио паре и побегао на нека своја „Кајманска острва”. Да постане директор у „она” времена морао је да се куне у своју морално-политичку чистоту, а да у ствари буде подли лицемер и каријериста. Кад је систем пук’о, право лице се показало – он је млатипара, онда лакејством на речима, сада у новорођеном капитализму бруталном отимачином.

Породица коју су тај сотона, или врашка криза згромили, почиње да се рашива. Отац све више пије, у наступима љубоморе туче жену (мајку своје деце), мајка покушава самоубиство. Живе по дворишним кућама. Или у „фавелама” сачињеним од отпадне цигле и картона. У некој породици опет обоје супружника се пропију. Љубав и блага реч све су ређи. То се шири као најгора социјална болест. Не ограничава се на људе из потлеушица и чатрља. У строгом центру Београда, ових дана, разведени отац, лишен већ дуго свог уносног запослења, убио мецима мајку своје деце. Она је, мученица, жестоко и прековремено радила и издржавала децу. И шта сад? Ћорсокак несравњиве злоће. Сви су поражени. Ту није било борбе него само злочин.

Велика је борба коју људи бачени на ивицу живота у садашње време воде. У напуштеној фабрици која је до пре деценије производила стратешки индустријски артикал, један човек борбеног карактера и сјајне вредноће, скрпио кућицу за себе и своје најдраже. Чека га неизвесно сутра кад неки тајкун откупи руину па почне да разваљује здање које је било понос „оног” времена.

Госпођи која на улици продаје чарапе (осам банки пар), пре неки дан су запретили: „Ако будеш и даље то радила, бићеш одрапљена са педесет хиљада динара!”. Гледао сам је у паници и питао се: да ли је икоји од тајкуна био одрапљен тако драконском казном. Јер да она има педесет хиљада не би ту дреждала!

Стегнута срца гледам те јунаке опстанка, кад у зимским месецима рибају степенице. На степеништу зграде у којој живим рибала их је ситна женица, болешљивог лика и човечног поздрављања са станарима. Има два месеца откако је умрла у болници. Још памтим њене дубоко упале црне очи.

Пословице су резиме вековног посматрања живота. Одиста љубав пред сиромаштвом бежи. Али срећом, има људи који одолевају тој присили мржње. Из једне вароши у Србији, познатој по некадашњој индустријализацији, преселила се у Београд не само једна породица. Ова коју знам, у Београд је побегла. Онде у срећној провинцији живели су код супругове маме. Та их је једног дана као незапослене истерала. Дошли су у Београд. Овде их је примила мамина мама! Дакле, ништа без старе госпође и њене моћи да сузбије мржњу и очува љубав. У тесном стану су бака и петоро добеглица. Само мајка ради. Зато сад бака ради по кућама, да дода пара за све шесторо.

У Бразилу људе такве судбине и таквог статуса, називају маргинални људи!

Та се социјална маргина шири. Али једину нам наду пружа вест о брату и сестри, сиротанима без оца и мајке, који деле један те исти пар ципела. Кад она оде у град, он седи код куће у чарапама, и обратно.

Љубав се ипак не да истерати кроз пенџер, увек.

cojeka pisca,staroga lisca,hiljade gone kroz zivot muka,kada cita neka tuka koja je od obicnoga puka bez jauka pripane mu svjesna muka jer vidi da nezna vishe od cuka i da ce vazda biti brat bauka,bruka,bruka. chudan nije nagon je prirodan,situaciji zgodan,rijecju plodan,istini odan. nije pleonazam koliko moze biti ogorceni grceviti sarkazam.

Lazar Stojanović u intervjuu za Žurnal: Za rukovođenje operacije u Srebrenici nije bio potreban vojskovođa nego inženjer.
Nakon više od tri godine od osnivanja Koalicije za osnivanje regionalne komisije koja bi istražila činjenice o žrtvama u ratovima na teritoriji bivše Juge od 1991. do 2001. godine, kampanja je ušla u svoju završnu fazu. Širom nekadašnje Jugoslavije prikupljaju se potpisi ne bi li dostigli planiranu brojku od milion koji bi bili predati parlamentima novonastalih država, a koji bi potom osnovali tu regionalnu komisiju, u daljem tekstu znanu kao REKOM. Za Žurnal o REKOM-u i problemima koji more region govori Lazar Stojanović direktor medijske kampanje Koalicije za REKOM i reditelj kultnog filma "Plastični isus".

BILDERBERG U AKCIJI
Javila se i opskurna globalistička grupa Bilderberg. Na njenom nedavnom godišnjem sastanku u Švajcarskoj dogovoreno je da moćni ljudi „svetske vlade u senci“ evropske integracije postave kao najvažniji neposredni cilj. Detaljno je debatovana situacija u Grčkoj i kako da se predupredi „da se(evropska) kuća od stakla ne raspadne u paramparčad“ („Global riserč“).
Indikativno je da se među učesnicima ovogodišnjeg Bilderberga našla cela serija bivših i trenutnih funkcionera iz briselskog vrha: predsednik evropskog saveta Rompaj, koji je uzgred dobio funkciju predsednika neposredno posle prisustvovanja na strogo zatvorenom sastanku Bilderberga, u novembru 2009. godine. U Švajcarskoj su bili i potpredsednik evropske komisije Joakin Almunija, kao i Žan Klod Triše, predsednik „Evropske banke“, zajedno sa dugogodišnjim članom bilderbergove elite Dominik Štros Kanom, odlazećim direktorom MMF-a.
Nepisano pravilo je da najviše funkcije u MMF-u dobija funkcioner koji je prethodno bio bar jednom pozivan na godišnji skup Bilderberga. Francuska ministarka finansija Kristin Lagard, kandidat za upražnjeno mesto Kana, bila je specijalni gost Bilderberga na skupu 2009. godine.
Na svakom sastanku Bilderberga pored zvanične liste učesnika postoji i diskretna lista onih koji se na pominju ni u jednom zvaničnom papiru. Prema dobrom poznavaocu Bilderberga Danijelu Estulinu, diskretni posetioci ovogodišnjeg sastanka u Švajcarskoj bili su generalni sekretar NATO-a Rasmusen, španski premijer Zapatero, nemačka kancelarka Merkelova, Bil i Melinda Gejts, američki sekretar odbrane Robert Gejts…
Ako se ima u vidu konsenzus postignut u Švajcarskoj – a ključna linija je stvaranje „evropske ekonomske vlade“ koja bi imala nadnacionalnu moć i uzela na sebe baratanje (iza scene) sadašnjom krizom u evrozoni, nije teško objasniti poreklo Kameronove izjave da je evro, istina, na rubu kolapsa, ali da moćni faktori globalizma neće dozvoliti da kolabira, budući da je u igri cela „evropska ideja“ nadnacionalne superdržave sa vladom iz jednog moćnog centra.

Ja, Jovo Kapičić sam krajem 1944.g. sa položaja političkog komesara Treće Crnogorske divizije odlukom Vrhovnog štaba NOV. postavljen za političkog komesara Vojvođanskog partizanskog korpusa, koji je delovao na teritoriji Vojvodine kraće vreme a zatim je prešao na Mađarsku teritoriju i stavljen pod komandu maršala Tolbuhina, komandanta Trećeg Ukrajinskog fronta. Operacija je bila namenjena da brani levo krilo Ruske armije, čiji je zadatak bio prodiranje prema Budimpešti i Srednjoj Evropi.
Početkom 1945.g. korpus je svojim kretanjem došao do Virovitice, kada je stiglo naređenje Vrhovne komande da ja, Jovo Kapičić napustim položaj i dođem u Beograd koji je pre toga bio oslobođen. U Beogradu sam dobio novo mesto, člana Političke uprave JNA kojom je rukovodio Svetozar Vukmanović Tempo.
Par meseci kasnije pozvan sam u Ministarstvo inostranih poslova kod pomoćnika ministra, Vladimira Velebita, koji mi je saopštio da sam određen za savetnika ambasadora u Parizu. U Francuskoj sam ostao do kraja 1945.g. kada sam ponovo odlukom Ministarstva inostranih poslova vraćen u Jugoslaviju. Moje novo naimenovanje je bilo mesto načelnika Službe državne bezbednosti za grad Beograd, gde sam proveo 1946. godinu, posle čega sam imenovan za jednog od pomoćnika Aleksandra Rankovića.

Prema tome ni na koji način nisam mogao biti na dva mesta u isto vreme, niti na bilo koji način učestvovati u zločinima nad zarobljenim Hrvatima, Srbima i Crnogorcima, a ponajmanje buditi Simu iz sna…

Tužno je, da jedan takav list (politika)..kao što je vaš, pokušava da preko nerelevantnih, nepouzdanih i suludih svedoka, veliku istorijsku nesreću ovih prostora, prepušta neistinitim svedočenjima, prekrajanjima i proizvoljnostima izvesnog Sime Dubajića, poznatog suludog Dalmatinca, “poznatog” i iz ovih zadnjih krvavih događanja na prostorima bivše Jugoslavije, osobi čiji je lik i slične likove odavno ovekovečio veliki komediograf Marin Držić.

Jovo Kapičić, Beograd, 5.5.2009

nedaj im pomilovanje !

http://dc110.4shared.com/img/C_7gxHXn/Desanka_Maksimovic_-_Trazim_po.pdf

*istina je opet pa negde *u srdedini* ko *chichin DNK*...
..............................................................
pozajmljeno *pitanje*..hm,hmm

evo imam ja pitanje... zasto se bombone 505 s crtom tako zovu?
to mi nikako nije jasno.

slatikisi za primarno trziste imaju djecu. barem je ovako bilo u neka relativno starija vremena, kada je i 505 izasao na trziste. ovoj ciljnoj skupini najveci uspjeh je dobiti peticu. ipak bombone nisu nazvane 5, jer bi to imalo prizvuk streberluka. trebalo je ubaciti i neki kuuulj momenat. iako smo bili poprilicno izolovani od filmskog svijeta koji dolazi sa zapada, ipak i do nas je doprla slava o bondu, james bondu. i tada, kao i sada, smatran je kuuulj osobom, pa su u krasu odlucili da iskoriste taj momenat. tako su bombone predstavljene kao "pet, nula pet". njihova ocekivanja o razumjevanju navedene ideje bila su preambiciozna i tako je ostalo samo 505.

sto se crte tice, situacija je slicna. prilikom pocetnih faza realiziranja projekta proizvodnje 505, cilj je bio produkt uciniti zanimljivim sto vecem broju korisnika. shvativsi da na trzistu ne postoji nista cime se niz dlaku ide tadasnjim muslimanima, sadasnjim bosnjacima, odlucili su da iskoriste famoznu pricu o zelenoj transferzali u svrhu pridobijanja ovog dijela potrosaca. tako je pocetni naziv bombona ustvari bio "pet, nula pet sa zelenom transferzalom". kao sto vidite naziv je bio predugacak, sto i nije pametan potez. pri tome treba uzeti u obzir da je prije izlaska ovih bombona "zvijezda" vec izbacila biljni mrs sa slikom dzamije na ambalazi, tako da je njihova ideja postala neoriginalna. ipak, realizacija pocetnih planova odmakla je predaleko, pa se vec kupila aparatura potrebna za pravljenje bombona sa "transferzalom". da ne bi propala ova investicija, kras je izbacio na trziste ove bombone, doduse sa izmjenjenom bojom crte koja varira od zelene do plave. kako bi istakli da u tom momentu imaju najbolju opremu za slatkise na prostoru ex yu, nazivu su dodali i crta. tako su ove bombone nazvane "pet, nula pet sa crtom", sto se iz vec navedenih razloga preimenovalo u "505 sa crtom"

BEOGRAD – Ministarstvo za dijAsporu

Ocu Irineju uručen orden državne zajednice SCG

Orden „Vuka Karadžića“ trećeg reda uručen je u prostorijama Ministarstva za dijasporu, jeromonahu Srpske pravoslavne crkve (SPC) Irineju Dobrijeviću, referentu Svetog arhijerejskog sinoda u SAD.

Ministar za dijsporu Vojislav Vukčević uručio je ocu Irineju orden u ime predsednika državne zajednice Srbija i Crna Gora Svetozara Marovića.

Vukčević je rekao da je otac Irinej „ne samo jednom, već više puta“ zaslužio ovako veliko priznanje kao što je orden Vuka Karadžića, dodajući da je to priznanje jedno od prvih, koje je uvedeno nakon prestanka postojanja SR Jugoslavije i formiranja državne zajednice.

Otac Irinej zahvalio se Ministarstvu dijaspore na odlikovanju koje mu je uručeno u ime predsednika SCG.

„Zahvaljujem se gospodu Bogu i vaskrslom Hristu koji mi je dozvolio da doživim ovako neobičnu čast i veliku radost, roditeljima koji su me odgojili u duhu pravoslavlja i srpstva i svojoj zemlji Americi, koja me je odgojila i dozvolila da budem Srbin i pravoslavac i Amerikanac kao što i jesam“, rekao je otac Irinej.

Otac Irinej je iskoristio priliku da se zahvali i američkom Kongresu, jer je, kako je rekao, „želeo da čuje i srpsku stranu kako bi se došlo do istine“.

On je juče, pred Odborom za međunarodne odnose Predstavničkog doma američkog Kongresa, sa srpske strane govorio na pretresu koji je bio naslovljen sa – „Kosovo: sadašnji i budući status“.

Otac Irinej je, takođe, zahvalio Kongresu srpskog ujedinjenja jer se zalaže za istinu o Srbiji i Kosovu.

Svečanosti dodele ordena prisustvovali su i članovi porodice Karađorđević, predstavnici ambasade SAD i Kongresa srpskog ujedinjenja.

Otac Irinej je rođen u Klivlendu, odgajan je u duhu srpske tradicije.

U SAD je završio dva najuglednija teološka fakulteta i spada među najobrazovanije pravoslavne sveštenike. Predavao je na Jezuitskom fakultetu u Čikagu i Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, rekao je pomoćnik ministra za dijasporu Vukman Krivokuća.

Zapaženu ulogu je imao kao izvršni direktor kancelarije za spoljne poslove SPC u Vašingtonu. On je član Komisije za ljudska prava u Čikagu i više srpskih organizacija u SAD, bio je urednik magazina „Staze pravoslavlja“, zvanične publikacije SPC u SAD i Kanadi.

Otac Irinej je izvarnedan poznavalac prilika u srpskoj dijaspori, inicijator povezivanja najvećih srpskih organizacija u SAD. Trenutno živi u Beogradu i sekretar je Svetog sinoda SPC zadužen za međunarodne poslove.

Док сам вам као архонт верно и савесно служио, ви ме ружисте; а кад сам знатан државни новац оставио лоповима, сматрате ме за узорна грађанина! Ја сам, дакле, своје садашње почасти стидим више него своје раније осуде. Али у исти мах и вас жалим као људе који сматрају да је угађање непоштенима славнија ствар него ли чување државне имовине!

Аристид Праведни (530-468. год. пре Хр.), атински државник