Šta je zapravo problem kod upadica? Zašto bi mi bilo neprijatno da poremetim nečiji pravorijek ili praznoslov?  Da li je nepristojnije upadati u reč ili opominjati rečeničnog uskoka? Nije li posredi možda želja da se upotpuni sagovornikov vec oveštali i predugi govor-koji je
prerastao u monolog koji valja obogatiti kojom dosetkom!? Nije li dijalog ravnopravno učešće oba sagovornika, gde ne moraju minuti da budu nužno pravilo. Uvek mi je delovalo zabrinjavajuće, kad se glasovi ni slučajno ne poklope, vec jedan kad završi... desi se mala pauza... pa onda drugi kidiše da zablagoglagolji! Nedostatak kakofonije ima neku odviše kamernu konotaciju gde uglavnom egocentrizam onog monologiste
može da bude zadovoljen, dok onaj govorovapijući uskok biva onespokojen silnim opomenama, koje se navodno naslanjaju na bonton. Silnog li argumenta!!! Postoje takvi poštovaoci bontona, da neretko imam utisak
kako je i ta knjižica stasavala u petoknjižju kao neko "šesto pisamce", taman uz "Sveto pismo".
Smatram da su digresije i upadice od vitalnog značaja za ma koji dijalog, koji kani da bar ne bude neprijatan - ako nije kadar da biva iznimno prijatan i diskurzivan... a dotakao bih se i onih sagovornika koji su skloni disciplinovanju, pa umeju da naredbodavno odrede kad je
neka tema gotova, obično to biva naglo i kažu: "Hajde da promenimo temu!" U tom asasinstvu tematskom, toj svojevrsnoj amputaciji slova koje bi usledilo, obično zavlada momentalni muk i neretko privremena mentalna praznina! O ti naredbodavče tematski! Promeni je sam  jer ti si inicijator obustave konverzacije! Nekako bi bilo uputno da ti postaviš šlagvort ili ako ti je već naišla teskoba prema logoreji ili se gnušaš sadržaja razgovora,  ne bi li bilo uputnije da temodželat, kad oseti nagon da pogubi jednu temu, jednostavno pribegne lakšoj pogibelji
i samo preusmeri tok razgovora, skrene tu vodu reči u novi meandar.. Manje bi davljenika bilo u toj temi koju  evo i ja privodim kraju - premda me još niko nije opomenuo ali će opomenik stići odnekud ili sam vec postao paranoik!?
Odnekud slutim da svi oni koji sebe svakodnevno regrutuju kao diskutante, povremeno smetnu s' uma da je zapravo lepota dijaloga u i u saglasju i u oprečnosti, međutim ukoliko nam oponira neko koga smatramo
dragim ili važnim, tažina protivljena može da preraste u osećaj lične uvređenosti i da dođe do identifikacije sa sopstvenim ukusima i tad prestaju da ratuju argumenti i počinje okršaj emocija.