Поводом годишњице још једне револуције - петооктобарске - актуелизовало се питање моралних, образовних и интелектуалних капацитета особа које владају Србијом. По том питању никад нема консензуса. Једни кажу: ''Какав народ, таква власт'', ''Не заслужујемо боље'', и слично, а други се с тим не слажу. Даље, има заступника теорије да су на власти по правилу најбољи, тј. да су они најбољи самим тим што су се изборили за та места, а такође је много оних који се не слажу ни са оваквим гледиштем.

Уистину, какав се то процес одвија?

Зашто је председник постао Борис Тадић, а не неки други бивши колпортер и средњошколски професор?

Зашто је министар одбране постао Драган Шутановац, а не неки други ''вечити студент''? Када је он изабран, тј. постављен, на сајту ''Видовдан'' појавио се коментар који отприлике гласи: ''На тринаестој години Машинског факултета, Драган Шутановац, избацивач у ресторану ''Нана'' - познатом по окупљању тзв. контроверзних бизнисмена - није ни слутио да ће ускоро постати министар''.

Зашто је чак из Јужне Америке доведена Кори Удовички и постављена за министра у ресору који није одговарао ни њеној струци, ни дотадашњој пракси?

Где нађоше оног Ђелића и зашто баш њега?

Део одговора на ова питања свакако се крије у досијеима негдашње Службе државне безбедности. И док су ти досијеи у многим посткомунистичким земљама отворени, у Србији су и даље државна тајна. Кроз скупштинску процедуру није прошао чак ни предлог Српског покрета обнове да свако може добити свој досије. Наоко, ово одговара особама сумњивих биографија, јер се избегава оно суштинско: да се у тим досијеима види ко је за кога и шта радио, пошто је логично да нико неће одати себе. Али, они знају да ће их одати други, јер се у многим досијеима преплићу подаци о сарадницима на заједничком послу. Негдашњи ортаци постали су, наиме, загрижени противници, па би своје досијее објављивали селективно, односно, само оне њихове делове где се види рад других.

Ко зна шта све ту пише. Да ли су ови што их гледамо на теливизији само марионете? И чије? Какве ли су обавезе преузели? Како су распоређиване стотине милиона евра, које су добијане на црно и које су трошене на црно? Какаве ли је све криминалне радње произвео толики новац?

А шта тек пише у тајним документима других земаља?

Велика Британија је своје архиве из Другог светског рата отворила тек после 60 година. За тај, као и за ранији период, сада се углавном све зна, или се макар може сазнати. Тако, процес који нас овде занима можемо видети на примеру Јосипа Броза Тита, тим пре јер је он и даље ауторитет за савремене владаре Србије. Сви ми којима је посао везан за пошту - на пример, слање књига библиотекама или појединим читаоцима - видимо да и 2011. године у Србији постоје на десетине градова са Брозовим именом у називима улица и тргова, нарочито у Војводини и у заосталим општинама на југу. А улица са именима Брозових шегрта је на хиљаде.

Дакле, пошто је био понављач, Броз је једва завршио занат за браварског помоћника (не бравара - мајстора; био је само полуквалификовани радник). Лутао је од града до града и од једног до другог радног места. За то се онда користио термин ''френтовање''. Забушанти се преселе, у новом месту се пријаве на биро рада, а док не добију посао примају новац из ''Братинске помоћи''. Онда мало раде, дају или добију отказ, па у круг. Није познато да је неко од чланова КПЈ био на гласу као добар мајстор, или макар мајсторски помоћник, али се за многе зна да су ''френтовали''. Исто тако, ретко ко од њих је био добар студент, већ су, као од машина, бежали и од књига. Они сами звали су ове прве ''радничка класа'', а ове друге ''поштена интелигенција''.

И данас је у Србији тешко на функцијама наћи неког ко се доказао у својој струци. Напротив, прилично је масовна појава да је многима од њих нека функција прво што им је уписано у радне књижице. По правилу, ред потеза је овакав: политика, па богатство.

Што се тиче школовања, видимо да се неки хвале страним универзитетима, али не кажу да су у ствари завршили само курсеве које ти универзитети организују да би попунили буџете. У сваком случају, тешко да се неко од политичара може похвалити успесима у струци, а нарочито у науци, упркос научним звањима. Уосталом, читаоци могу ово проверити на Интернету, тражећи њихове научне радове, а почевши од филозофских радова др Зорана Ђинђића.

После ''френтовања'', Броз је постао политичар, тј. револуционар. Одмах је схватио да је то прави посао за њега. А такође је схватио да је овај посао утолико бољи, уколико се политичар/револуционар приближава врху, односно изворима новца и њиховој контроли.

И како је Броз доспео до врха?

Тако што је видео да је основни услов за успон у хијерархији сатирање свих око себе. Најпре је дошао главе претходном генералном секретару КПЈ, Милану Горкићу. Управо Горкић га је послао на задатак у Москву, рачунајући да му, необразован и не баш превише бистар, Броз може најмање шкодити. ''Он можда у почетку неће бити рутиниран онако као неки извјежбани интелектуалци'', писао је Горкић главешинама у Москви, препоручујући Броза. Ма колико индоктриниран комунизмом, Горкић је био интелектуалац, и то од оних који не рачунају на Волтерову мисао: ''Подмуклост и поквареност су интелигенција глупих''. Као и многима који се већ налазе на високим положајима, њему је било важно само то, да ''у посао'' уводи особе које сматра инфериорнима према себи. То је одмах почео да ради и Броз, спуштајући, по природи ствари, ниво игре. Њему је основна била елиминација интелектуалаца. ''Имао је неку интелектуалистичку црту, није имао понашање правог партијца и то је људе плашило'', рекао је он агентима Коминтерне за Камила Хорватина, свог партијског друга из Загреба. Обућара Благоја Паровића овако је окарактерисао: ''Мислим да је он прави пролетер, мада има и образовање и теоретску обуку''. А за Владимира Ћопића је саопштио: ''Фракционаштва код њега није било, то је оно што се обично примећује код интелектуалаца''.

Горкићу, док се још налазио на положају, Броз је једном писао: ''С мануелцима је много лакше и стално сам у вези са њима''.

Време у коме се Броз борио за власт поклапа се са стаљинистичким чисткама. Оптужбе које су комунисти пребацивали једни другима данас изгледају бесмислено, али тада се за њих губила глава. То су сви знали, али су неки ипак имали скрупула. Антун Маврак Кербер је, примера ради, рачунао да се не мора бојати Броза, јер га је својевремено примио у свој стан у Загребу. Дао му је и хлеб и кров над главом, као и његовој жени и детету, када је остао без посла и икаквих прихода. Броз је, ипак, оптужио и Кербера. Још један хрватски комуниста, апсолвент права Владимир Ћопић, помогао је Брозу да преведе Стаљинову брошуру ''Хисторија совјетске комунистичке партије (бољшевика)''. Али он је и Ћопића послао у смрт. Бојећи се да то можда није довољно, агентима Стаљинове тајне полиције је написао: ''Уколико су потребни подаци о некоме кога овдје нисам поменуо, молим да ми се то напомене''.

Рекли су му да није поменуо своје две венчане жене. И он је одмах и о једној и о другој написао све најгоре. Пошто их је појединачно оцрнио, у вези обадве је закључио:

''Сматрам да сам овдје био недовољно будан и да је то у мојој партијској каријери велика мрља. Мислим да то могу да искористе разни саботери наше партије у борби против мене''.

И оне су се већ налазиле у армији ухапшених. Броз вероватно није знао да је његова тадашња жена Елза убијена, а да је његова бивша жена, Пелагија, још жива. Одрастајући без родитеља, Брозов син Жарко је постао преступник, па је доста времена проводио у московским казнено-поправним домовима.

Тако је Броз постављен на чело КПЈ у конкуренцији од 20 чланова Централног комитета, с тим што су осталих 19 убијени.

Ситуација је данас другачија утолико што нема логора и масовних убистава, па ни толико суровости у борби за власт. То је заправо разлика између праве и тзв. плишане револуције, каква је била петооктобарска. Али, многи механизми деловања свакако су остали исти или слични. Колико - једном ће се ипак сазнати. (''Слобода'', Чикаго, 10. октобар 2011.)