Од свих комунистичких парола запамтио сам само 3:
''И после тита тито!''
''Ништа нас несме изненадити!'' и ''Помоћу крви смо дошли и у крви ће мо отићи!''
Шта значи 1. парола. И кад цркне црвени жрец, ми (комунисти) ће мо да наставимо његову политику. А његова политика се зна: Србомржња, пљашка народа. Даље разбијање српског националног корпуса и искључиви монопол на власт. Ове две ставке су очите као аксијоми. Ову трећу ставку прве тачке треба мало објаснити. Све странке од неког значаја на политичкој сцени Србије је формирала комунистишка ДБ. Значи оне су експозитуре ком-партије. Да би то остале и да народ случајно у њима неби преузео власт, морају да буду султанске. У тим странкама се пита искључиво ''султан'' постављен од комунистичке ДБ. Још неколико ''другова'' око султана имају неку корист, јер султан технички не би могао сам да води странку. Остали чланови странке су обичне водоноше који ачу и бучу по митинзима џаб-џабе или за сокић и сендвич (у последње време нема ни сендвича). Те своје чланове-бескорисне масе (јер се не питају низашта и не одлучују ни о чему) врхушке странака зову КОРИСНЕ БУДАЛЕ.
2. тачка ништа нас не сме изненадити, подразумева да је главни циљ комуниста, по сваку цену, остати на власти. А то знаши све контролисати. Шта значи све? То значи све странке, све групе граћана од неког утицаја и све организације. Комунисти искључују сваку могућност да деко други уместо њих влада. Гледали смо и учесвовали 5. октобра 2000.г. како комунисти смењују комунисте!? Зашто се толико плаше да оду са власти? а) Починили су толике злочине према српском народу да кад би се све то обелоданило, засмрдео би цео Балкан. б) Напљачкали су се толико да по цену живота одлучни су да бране отето. Њихови родитељи у кожним капутима су отимали у име ком-партије. А они (деца комуниста) у име приватизације. в) Комунисти не умеју ништа друго да раде него да владају (Крајње погубно по народ, али власт је власт.)
3. тачка говори сама за себе: Одлазак комуниста са власти (ако се некад догоди) биће, на жалост, изузетно крвав!
Чим су се примакли мало власти, неки у које сте и Ви Г. Самарџићу веровали (Српске Двери), доживели су метаморфозу у негативном смислу. Недавно је била на ТВ Галаксији у Чачку емисија у режији С.Д. Њихов гост је говорио о ЈВуО и Равногорском покрету с једне стране и о брозовим партизанима с друге стране као о два антифашистичка покрета. Значи дошли смо дотле да су, по госту С.Д. у поменутој емисији Дража и тито исто.
Комунисти су народ толико осиромашили а дијаспору разбили да се комунисти не плаше никакве снаге у српском народу која може да је угрози.
Над српским народом лебди хамлетовско питање: Умрети и нестати са комунистима на власти или збацити комунисте с власти и живети као сав нормалан свет.(крај првог дела)

Nisam načisto oko toga iz kojih država uvoze razne varijacije emisija na temu „skrivena kamera“. Ono u šta ne sumnjam je da one uglavnom služe za popunjavanje praznina u nedostatku nekog drugog programskog sadržaja po našim televizijama. Mora da posle izvesnog broja godina od proizvodnje, ljudi koji ih snimaju i prodaju, daju neke velike popuste za reemitovanje. Čak se bavim i mišlju da možda i plaćaju za to.
Mada, nije to ni bitno za dalju priču. Odevanje i ambijentalni sadržaj, iako ponekada deluju kao da su iz prošlog veka, ukazuje da se radi o nekim zemljama koje mi obično nazivamo „zapadnoevropske“.
Možda čak ni to opažanje ne bi bilo važno da se ne da jasno uočiti jedna zajednička karakteristika za sve te emisije. Šta god da protagonisti realizacije skeča sa nevoljkim i nepripremljenim slučajnim prolaznikom učine tokom te svojevrsne blamaže, izazove identičan efekat. Siguran sam da ste ga i sami priimetili, jer vam je "nešto " bilo čudno. Elem, na kraju uvek taj nesrećnik crkne od smeha, zadovoljno se smeškajući u kameru u stilu - Let's Do It Again.
I šta nama preostaje drugo nego da se zapitamo da li je to stvarno moguće ? Kojim su stepenom tolerancije i nonšalantnosti svakodnevno naoružani ti "drugi" ljudi? Nemoguće, mora da danima i nedeljama snimaju! Verovatno na kraju proberu samo one prolaznike koji lakonski prihvataju grube pošalice na svoj račun, koje će biti prikazane milionskom auditorijumu, pa nam to prikazuju kao reper. To im je sigurno taktika da nam zamažu oču i da mi poverujemo da su svi "tamo negde" tako vedrog duha spremni dočekati uličnu šalu.
Zamislite samo kakve bi reakcije kod nas izazvalo snimanje takve emisije? U prvoj sceni napaćen i sa sto svojih briga ide naš čovek ulicom. Odjednom mu prilazi neko i "slučajno" pošprica tintom njegovo jedino ispravno odelo. Ili, izlazi taj naš isti čovek iz samousluge, kad tamo parkiran njegov stari i novoofarbani auto. Naravno, u boju koja je najblaže rečeno iznenađujuća.
Imate li dilemu šta bi se desilo u ova dva primera? Mislim da bi tog "izvođača radova" mogle spasiti jedino brze noge i dobro poznavanje skrivenih prolaza po gradu. Znate onu klasičnu američku scenu pešačke potere za kriminalcima? I kada na kraju te scene uvek pobegnu preko nekog zida visine cca 3,5 metra? Eto, tako bi se nekako završila naša skrivena kamera. Ili, kao u "Radovanu III" gde čuvenih "hiljadu policajaca juri Džordža".
Pa u čemu je onda caka, da ne kažem trik? Nije moguće da su u tim zemljama gde emisije snimaju ljudi toliko drugačiji, tolerantniji i znaju se našaliti i na svoj račun? Verovatno da jeste.
Onda smo i mi bili tolerantniji nekada. Mojoj malenkosti se čini da jesmo. Ili sam ja to bio mlađi ? Kad ste mlađi onda vam sve nekako bolje i lepše deluje.
Možda ovaj primer koji navodim i nije neki reprezent i mera tolerancije u društvu. No, svakako da će vreme u kom naše domaće skrivene kamere počnu ličiti na gorepomenute nositi neke druge karakteristike nego ovo današnje.

OTVARANJE IZLOŽBE: Ali ajmo u stvarnost, tera muzika, tera živa muzika u šatrama, sa, i bez, prozorčići, tera sa centralnog, tera sa ličnih ozvučenja, mešaju se junačke i raspoložne pesme. Desi se da, obavezno uniformisana, muzika pod šatrom podesi repertoar sa centralnim ozvučenjem, pa kad grune, spolja i iznutra, Boj se bije, bije, zastava se naša vije, sve se digne, sve ripi, Silna će borba da bude... Eno ga veliki transparent "Srbi na okup", potpisan sa Srpska narodna odbrana, sve sa Mirkom Jovićem, prilazi spomeniku. Eto i Jaćima Jotića, onog što je isteriv’o, pa i puco, trešnjev top. Jaćim opremljen kako priliči, dešnjak, sablja mu levo pripasana, Kako on gleda na duplu proslavu, da kaže, Svak ima svoje pravo, ko ima najveće pravo on to i radi, Vojo Mihailović je najpreči za ovu stvar, a top nisam doterivo, nisam se sa Veljom dogovorio...
SKORO PA DRUGA MLADOST: Najstariji Ravnogorac na Ravnoj Gori

Kad Unuk Mihailović i Veroljub Stevanović odoše u crkvu, izađoše, do Spomen doma, Dom zaključan, uzeše da se konsultuju, eto ti i Kapitalnog Velje, padoše poljupci, pade reč, otvoriše im iznutra, Velja priđe prekrivenim panoima izložbe čije je otvaranje sutra, otkri prvi, drugi, načisto otvori izložbu. Posle inspekcije krenuše ka bini, bi kolce, bi i himna, neki umetnik nešto reče, boga nazva Veroljub, gradonačelnik Kragujevca plus poslanik plus bivši potpredsednik SPO-a, reče, da ga čuju u Sava centru, Ovo je Sabor, ovo je pravi Sabor, i reče da je danas planina dodatno lepa, mirisnija, pitomija, bujnija, reče i da se desilo što se desilo, da je dobro da se desilo, odvaja se žito od kukolja, i zaključno iznese zaključke, svi u jedan front, Je l’ se slažete, hvala, Da poštene, koji nisu sa nama, a ne one druge, vidimo sa nama, Da li se slažete, hvala. Javi se jedan iz Crne Gore, koji obeća da nikakvog referenduma neće biti, pa se mikrofona do’vati Kapitalni Velja, došli da obave novi pos’o, odavde je sve, i uvek, počinjalo, ali uvek je bilo onih koji povlače ručnu, oni dodaju gas, Mi počinjemo da nosimo razvoj Srbije, prosperitet, pokretanje privrede, izgradnju puteva, železnica, infrastrukture, ko to može bolje od nas. Mi smo tu, rekli su, nas neće Evropa, nas hoće Evropa, Evropa kaže, to su pravi, evo vam sve što tražite... Ravna gora je pobedila.

Nazva boga i Unuk Mihailović, pa se reče pismeno, iz ‘artija, Moj deda general Dragoljub Draža Mihailović, reče se još analitički i istorijski, i reče da osnivaju novu stranku, Srpski demokratski pokret obnove... Krenu muzika, kad se javi jedan, Ja sam Milika Čeko Dačević, ima Đeneralov lični predmet, ‘oće da vrati, pa se reče đeneralski, Samo Srbin može da komanduje, nama treba disciplina... Bi organizovan povratak, do one nove šatre Nove Srbije, nagrnuše gosti, proširi se šatra, Kapitalni Valja u čelu, bi sve redno, to uze da traje, ali kapitalno, sa sadržaj.

JOŠ NIZBRDIJE: Sutradan, u nedelju, sve bilo duplo, duplo bolje i duplo brojnije, ajde, duplo srpskije. Nije Vlada, vele, džaba dala deset miliona. Autobusi se parkiraju već kod sastavka puteva od Mionice i Milanovca, kako se putnici strovale iz autobusa, malo se utegnu, pa nastave organizovano da se strovaljuju ka centru zbivanja. Na licu mesta, na bini betonskoj, udareni novi i vitki i beli jarboli. Nema jednog, onog na kome je bila američka zastava. Vele jedan, jutrom, kad je video zlo očima, zamanuo sekirom i odseko, pala zastava u blato. Onda organizator skinuo srpsku svečanu zastavu i državnički na njeno mesto stavio američku. I to bilo sve od incidenti.

Inače, i drugi dan, gde pogledaš suvi standard. Zauzet put, zauzete šatre, zauzete nizbrdice, zauzete uzbrdice, svega, nudi se Ravnogorska čitanka, ne treba da se čita, tu sve piše. Nema šta se ne nudi, sam nudiš, digli tri prsta, ruku, obe, zaveli trubače nizbrdo, još nizbrdije, pa to samo tututuče. Na zaravni šatre se otvorile, sastavile, ozvučenja krče, igra kolo do kola, samo čuješ Daj mi daj...

U centru zbivanja stvar državničkija, deli se "Borba", besplatno, sa dodatkom "Ravna gora", uslikani ministar Kojadinović, kao predsednik Odbora za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije, pod naslovom, U duhu slavlja, kaže, na Ravnoj gori počinje završna svečanost proslave 60. godišnjice pobede nad fašizmom, i veli, program će biti održan uz prisustvo visokih predstavnika naše države i stranih država . Eto zvona, Vuk Drašković uđe u crkvu, izađe, sklopiše ga, krenu ka Spomen domu, uze da se daje... Uđe ‘de je poš’o, s njim Dana, s njim ministar Kojadinović, s njim Spasoje, s njim Senić, s njim Čotrić, stade da pozdravlja, stade da uzvraća, u pozdravouzvraćanju obiđe celo prijemno odeljenje Doma, povuče se da se koncentriše. Pa krenu ka bini, sa centralnog ozvučenja dunu, Silna će borba da bude, uze da putuje, da se miče, ruka levo, ceo desno, stade da napreduje ko da je sto ‘iljada, nekoliko stotina ‘iljada oko njega, ide ali nikoga ne maši, pođe, pa se vrati, dovati se, pa stane da se oslobađa. Mesija na zadatku, ima sve to svoje zašto, i kamermani, fotoreporteri ne zaostaju, i oni ko da su omanđijani, ništa neće da propuste, zumiraju, đa Vuka, đa eksponate...

su *otporne* tesko se lece,i ostavljaju potomstvo..*ko amebe*
.............................................................
HITLEROV [EF [PIJUNSKE SLU@BE UMRO TEK 1996. GODINE
Kopkov ubijao za
britansku krunu
Kopkov, odgovoran za hap{ewe, mu~ewe i ubistvo
stotina savezni~kih {pijuna i boraca otpora, uhap{en
je i prevezen u London. Ubrzo potom britanske vlasti
su saop{tile da je Kopkov iznenada dobio groznicu
i da je umro od akutne infekcije disajnih organa

Знао сам, опет паметна сестра Луне

titulu *ponosne sestre*, i dalje nosi Boba, hm,hmm (nije Mojsilovic)

iz dalmacije tokom rata:"Vratite nam naše Srbe,eto Vam Hercegovci" jasno pokazuje da je okupacija Dalmacije od strane rvatina daleko gora i bezobzirnija nego što je od strane srbenda bila.

Jadni rvati,1000 godina služenja zapadu i vatikanu te poznati hrvatski jal ih je iskompleksirao pa ne žele nikakvu zajednicu sa istočnim barbarima bez kompleksa.

SLUČAJ “Holmec” samo je jedan od mnogobrojih događaja koji su se tokom tragične 1991. godine odigravali na prostorima Slovenije. Da su pripadnici JNA, pa i mnogi civili, stalno bili na meti naoružanih slovenačkih separatista, najbolje može da se vidi u brošuri “Istina o oružanom sukobu u Sloveniji”, koju je krajem te godine izdala “Narodna armija”.
U njoj su navedeni mnogobrojni primeri podmuklih zločina članova Teritorijane odbrane i MUP Slovenije. U delu gde se opisuju stradanja vojnika, tvrdi se da su Slovenci pod oružjem "povredili pravila međunarodnog hu­manitarnog prava, nepoštovanjem dogovorenih prekida vatre i bele zastave, a upotrebljavali su zabranjene municije podobne da nanese suvišna i nepotrebna patnja."
U “Istini o oružanom sukobu u Sloveniji” navode se sledeći primeri.
* TENKOVSKA jedinica majora Danila Radovanovića došla je po zadatku, 27. juna, na aerodrom "Brnik". Tri čete teritorijalaca i specijalne snage milicije Slovenije neprekidno su atakovali na ovu formaciju JNA, tako što su ispred sebe puštali civile, koji su vojnike vređali, gađali kamenjem i drugim predmetima.
Iza civila su se nalazili teritorijalci sa raketnim bacačima, iz kojih su pucali na tenkove. Shvativši da vojnici neće da potežu oružje na civile, teritorijalci su to zloupotrebili i uništili jedan tenk. U napadima na jedinicu JNA ranjen je jedan vojnik, kome je bila neophodna medicinska pomoć. Smešten je u transporter sa kojeg je bilo skinuto naoružanje, a postavljena bela zastava. Međutim, na transporter je otvorena vatra i ranjena su još dva vojnika i oficir.
* PRILIKOM napada na vojnu jedinicu na "Brniku", slovenački teritorijalci su kao zaklon koristili i novinare. Tako su krajem juna i nastradala dva austrijska poslenika javne reči koje su pustili na pistu aerodroma, ali nakon prekida vatre. Dok su novinari postavljali kamere, iza njih su se teritorijalci pripre­mali za napad. Jedinica JNA je bila prinuđena da otvori vatru, pri čemu su novinari poginuli.
* CARINIK Miki Bogdanović, koji je bio prebačen sa bugarske granice na granični prelaz Rožna dolina, bio je zarobljen ali je sa još jednim kolegom uspeo da se oslobodi. Sklonili su se u kasarnu u blizini Nove Gorice, gde su bili svedoci podmuklog napada teritorijalaca. Bio je na snazi prekid vatre, a u kasarnu je stigao hleb, pa su trojica starešina i dva vojnika pošli da ga donesu. Kad su vojnici podigli gajbe, teritorijalci su, s leđa, otvorili vatru na njih. Dva oficira su teže povređena, a jedan lakše. Niko nije imao oružje kod sebe.
* KRAJEM juna, na jednom putu, kolona vozila koju je vodio kapetan prve klase Dragan Blagojević naišla je na barikade i zaustavila se. Nakon kraće borbe došlo je do prekida dejstava, a kapetan je izašao iz oklopnog vozila radi pregovora. Neko od teritorijalaca pucao mu je u leđa i teško ga ranio.
* SLIČAN zločin odigrao se i 29. juna, dvanaest sati nakon uspostavljanja primirja, u blizini graničnog prelaza Škofije. Napadnuto je vozilo JNA koje je prevozilo hranu za vojnike. Bilo je propušteno iz blokade, a u povratku je zapucano iz zasede. Kapetan Slobodan Pantelić, građansko lice na službi u JNA Branko Sedlar i vojnik Osmani Nedžmedin ubijeni su hicima u potiljak.
* PRIPADNICI TO Slovenije su 2. jula, kršeći dogo­vor o prekidu oružanog sukoba, iz svih raspoloživih sredstava napali jedno vojno skladište. Kada je vodnik Afrim Misimi zatražio kontakt sa napadačima, kako bi ih upozorio na postignuti dogovor, lišen je slobode i oko šest sati držan sa lisicama na rukama. Vodnik Misimi i jedan od vojnika koji je ranjen prilikom napada, kome inače nije pružena nikakva medicinska pomoć, zadržani su kao taoci.
* SLUČAJ stradanja vojnika Milana Tanaskovića, koji je bio je na straži u jednom skladištu JNA, pokazao je najprizmeniju bestijalnost naoružanih slovenačkih policajaca. Ovo skladište su krajem juna 1991. godine opkolili i blokirali, ali nisu otvarali vatru. Vojnici i pripadnici policije čak su međusobno redovno komunicirali i raz­govarali o besmislenosti sukoba. Posle dva dana, jedan pripadnik MUP-a prišao je žičanoj ogradi i zamolio Milana Tanaskovića da mu pripali cigaretu. Kada je vojnik pokušao da to učini, policajac je ispalio više rafala iz automat­skog oružja i usmrtio ga.
U toku prekida vatre, koje je JNA dosledno poštovala, pripadnici tzv. Oružanih snaga Slovenije izvršili su preko 50 napada na jedinice JNA.


BEZUMNOST
REZULTAT bezumnog divljanja oružanih sastava Slovenije 1991. godine su 44 mrtva pripadnika jugoslovenske vojske - po šest oficira i podoficira, 30 vojnika i pitomaca, jedno građansko lice na službi u JNA i jedno neidentifikovano lice. Ranjena su 184 pripadnika JNA.
TAJNA
PODACI iz brošure “Istina o oružanom sukobu u Sloveniji” bili su tajna za širu javnost. Zašto se toliko godina ćutalo o zločinima nad pripadnicima JNA u Sloveniji, može samo da se nagađa.
Poznato je da je vojska svojevremeno obavezala sve oficire da ćute o događajima u Sloveniji, a čak je i roditeljima poginulih vojnika bilo zabranjeno da o tome govore.

POGINULI
STARIJI vodnik Miroslav Šandor (1956), VP 7660 Pleso, stariji vodnik Mirko Brndušanović (1959), VP 7464 Varaždin, poručnik Dragan Bubalo (1964), VP 7464 Varaždin, zastavnik Mustafa Hadžiselimović (1949), VP 7464 Varaždin, poručnik Eldin Hrapović (1965), VP 7660 Pleso, kapetan Milenko Jorgić (1956), 7660 Pleso, potporučnik Aleksandar Milošević (1970), VP 2465 Jastrebarsko, kapetan Anton Mrlak (1950), VP 3880 Pleso, kapetan Slobodan Pantelić (1946), VP 7640 I. Bistrica, vodnik Rama Salihi (1969), VP 2950 Sežana, stariji vodnik Bojanče Sibinovski (1959), VP 3880 Pleso, kapetan Zoran Stojanović (1955), VP 4142 Murska Sobota, građansko lice Branko Sedlar (1954), VP 9481 Rijeka.
Poginuli su i vojnici Stipo Đati (1968), VP 3672 Postojna, Ljubo Babić, VP 8164 Maribor, Dejan Bjelogrlić (1971), VP 7464 Varaždin, Branko Bojanić (1971), VP 3293 Karlovac, Halil Cucak (1972), VP 8866/9 Zagreb, Dušan Dejanović, VP 2465 Jastrebarsko, Popaj Halimi, VP 3672 Postojna, Fahir Imamović (1972), VP 3293 Karlovac, Antonije Šimunović (1972), VP 7646 Dravograd, razvodnik Zoran Ješić (1972), VP 7646 Dravograd, Ivan Jeličić (1972), VP 5312 Vrhnika, Ratko Jovanović (1972), VP 5312 Vrhnika, Florim Kasumi (1971), VP 3293 Karlovac, Mirko Lučić (1970), VP 1298 Ribnica, Goran Maletić, VP 7646 Dravograd, Zoran Mirković (1972), VP 8866 Zagreb, Stojan Miletić, Vojko Obradinov (1970), VP 4848 Koprivnica, Dragan Đokić, VP 2465 Jastrebarsko, Nedžmedin Osmani (1970), VP 7640/11 I. Bistrica,
Muhamed Palić (1971), VP 2146 N. Gorica, Franc Špelko (1971), VP 8164 Maribor, Borislav Pivač (1972), VP 8164 Maribor, Špiro Ponjavić (1972), VP 5312 Vrhnika, Dragan Rodić (1969), 6919 Niš, Domagaj Sotinac (1968), 5312 Vrhnika, Goran Stanković (1972), VP 2146 N. Gorica, Obrad Stevanović (1971),
VP 2146 N. Gorica, Slobodan Stojković (1972), VP 5312 Vrhnika, Milan Tanasković (1972), VP 1098 Kranj, i jedan neidentifukivan pripadnik JNA.

SEĆATE LI SE LJUBIŠE RISTIĆA?
(ovi blogeri ne, ne idu u *kazaliste*)

„Mene krive što sam se bavio politikom na način koji se njima ne dopada, ali ja ću se mučiti i boriti dok još mogu. Nemam nameru da idem iz svoje zemlje“, kaže za Dojče vele Ljubiša Ristić

ljubisa-ristic-001U Beogradu od 25. avgusta do 15. septembra traje pozorišni festival „Junak našeg doba“. Publika u Šećerani ima priliku da odgleda više obnovljenih predstava: „Psovanje publike“, „Koriolana“, „Ričarda III“. Biće izvedene i nove predstave koje govore o današnjim junacima u Srbiji, o svetu mode, advertajzinga, rijaliti šoua, glamura, korupcije u svakom smislu... U režiji Filipa Gajića, Saše Gabrića, Igora Simonovića i… Ljubiše Ristića.

Publika
Na premijeri „Psovanja publike“ pojavilo se oko 400 gledalaca, bez obzira na činjenicu da u medijima nije bilo najave.

Ljubiša Ristić: „Pa to je naša normalna publika koja je i ranijih godina dolazila na naše predstave. Tu sada im mnogo mladog sveta koji je čuo za KPGT, ali pošto mi dve-tri godine nismo igrali, oni nisu gledali naše predstave. Mi sada polako gradimo kontakt sa našom publikom i nadamo se da će to uskoro biti kao nekad. Publika uglavnom govori o tome da su naše predstave drugačije od predstava u drugim pozorištima. Mi to znamo i to nije slučajno.“

Glumci
„Ja se uvek šalim i kažem da većina mladih glumaca misli da sam ja već odavno umro, negde u vreme Sterije i Nušića. Ova sezona je naravno za mnoge od njih prilika da prođu kroz školu KPGT-a, kroz jedno iskustvo koje je drugačije nego u drugim pozorištima.
Situacija kod nas je trenutno veoma specifična, zato što je naše društvo u najvećoj meri politizovano: na kulturu i kulturnu situaciju. Kulturna politika je takva, da za one koji ne pripadaju raznim političkim grupama i nisu aktivisti raznih političkih partija među umetnicima, posla nema. Trenutno nemaju mogućnosti da dođu do sredstava, do fondova, do zaposlenja, do uloga na televiziji i na filmu, tako da veliki broj talentovanih, mladih i neiskusnih umetnika, ne samo u pozorištu, traži posao na svaki mogući način. Traže svaki mogući način da se povežu i da nešto rade.

Kao rezultat takve situacije, na našu sasvim malu informaciju objavljenu u petak na internetu, gde smo napisali da imamo kasting za našu sezonu ’Junak našeg doba’, u ponedeljak se pojavilo 150 ljudi! To su sve mladi glumci, neki još studenti, neki tek završili, sa raznih akademija, koji već dva meseca bez ikakvog napora i roptanja rade i evo, napravili smo osam novih predstava. Od toga su tri obnovljene sa gvozdenog repertoara KPGT-a, sa sasvim novom podelom: ’Ričard III’, ’Koriolan’ i ’Psovanje publike’ i pet novih predstava, koje čine našu sezonu ’Junak našeg doba’.“

„Mene krive što sam se bavio politikom na način koji se njima ne dopada. Bio sam predsednik JUL-a i zalagao sam se za jugoslovenske, levičarske ideje koje u anti komunističkoj, anti jugoslovenskoj, nacionalističkoj histeriji, koja je sredinom devedesetih godina ovde vladala, nisu bile popularne ni kod medija ni kod ljudi na ulici. Prošle su godine iza toga i ispostavilo se da sve ono što se tada događalo, danas izgleda drugačije. Većina ljudi koji su onda mislili jedno, danas misli drugo. Međutim, ostala je ta neka stigma koju forsiraju uglavnom ljudi iz pozorišta, manje političari, a više ljudi koji su prigrabili pozorišta, fondove, budžet, pozicije, privilegije i koji se mene plaše. Ne znam zašto.

Ja nikada nisam i nemam nameru da ometam to njihovo posedovanje i svojinu u pozorištu. Ja sam uvek radio svoj posao odvojeno od njih. Moje pozorište nikad nije imalo dotacije, ni u to vreme kad sam ja kao bio na vlasti. Uvek smo prodavali karte i publika nas je izdržavala.

Čudno je da nakon svih tih godina ponovo prolaze meseci i godine u kojima izgleda kao da je to pitanje života i smrti za ljude koji vode nekakvu kulturnu politiku i naše kulturne institucije. Ja ne znam zašto, ja to ne doživljavam tako. Već sam dovoljno star i dovoljno stvari imam iza sebe i dovoljno sam uradio da meni uopšte više nije interesantno da se sa nekim takmičim, niti da se sa nekim otimam oko nečega.

Međutim, činjenica je da svih tih godina, u vreme, kako je danas moderno govoriti, komunističke diktature, pa u vreme diktature Slobodana Miloševića, svi su ti ljudi sa različitim političkim uverenjima imali mogućnost da rade. Imali su mogućnost da se bore za svoja umetnička, ideološka i politička uverenja. Pa i ja među njima. Svih tih godina smo se borili sa ideološkim cenzorima, pobeđivali, dobijali batine, ali bila je normalna situacija.

Danas, kada je došla nekakva demokratija, nema više slobode stvaralaštva. Najveći broj ljudi uopšte ne može da radi, sredstva za kulturu su potpuno ograničena, a i to malo sredstava je pod potpunom partijskom kontrolom. To nikada nije bilo, a to se sada događa. Mislim da je glavna posledica takozvane demokratizacije društva i uvođenja demokratskih odnosa u kulturi zapravo raspad svih sistema vrednosti.“

Da li će doći vreme da se Ljubiša Ristić slobodno i bez problema bavi svojim poslom?

„Ne, neće doći, ja to neću doživeti. Imam već toliko godina da, kad gledam oko sebe i pred sebe, vidim da je tome kraj. Ja ću se mučiti i boriti dok još mogu. Nemam nameru da idem iz svoje zemlje. Nisam to hteo ni onda kada su me vukli na sve strane, od Amerike, preko Evrope do Australije, pa neću ni sada.“

Stanje u pozorištu
„Veoma je teška situacija. Ima mnogo agresivnih, netalentovanih ljudi koji uz pomoć strogo kontrolisane štampe promovišu lažne vrednosti i prave uglavnom, potpuno nezanimljivo pozorište bez stvarne strasti, sa mnogo spakovanog advertajzmenta, koji nema mnogo veze sa kulturom. Mi danas imamo pozorište koje je tabloidno, kao i sva ostala kultura.“

Ponovna saradnja s Nadom Kokotović
„U Peterburgu, u pozorištu Vere Komisarževske, sa Nadom Kokotović režiram operu ’Toska’. To je prirodna stvar u našim životima, i Nadinom i mom. Prirodno je da radimo zajedno, povremeno, ne moramo stalno raditi zajedno. Nada sa dosta uspeha i mnogo napora radi u Nemačkoj. Nije joj lako. Ni ona ne može da radi u Hrvatskoj, ne može ni u Srbiji, kao ni ja. Mi smo Jugosloveni i levičari, i za nas baš ovde nema nekog normalnog i lagodnog rada.“
Autor B. Savić

Tadić: Ne pristajemo na zaborav i prekrajanje istorije

Predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je danas da Balkan mora postati mesto saradnje i pomirenja, na kojem će biti potisnute omraze i osvete, ali i naglasio da Srbija nikada neće zaboraviti svoje žrtve i pristati na prekrajanje istorije.

More posts of this quality. Not the usual c***, plasee