"Италијанска Врховна команда је немачкој Врховној команди предложила следеће:
1.) Акцију против партизана у Црној Гори немачке трупе треба да воде заједнички са нашим трупама.
2.) Акција против националиста, који су евентуално присталице Михаиловића, може само бити задатак једног каснијег временског термина и мора у сваком случају бити утаначена између екселенције Пирција Биролија (гувернер Црне Горе) и немачког генерала Лера.
3.) Уколико немачке команде сматрају потребним да крену против националиста, морају за то претходно добити одобрење гувернера Црне Горе.
4.) На крају ОКW (Oberkommando Wehrmachts - Врховна команда Вермахта) још једном је замољена да у томе смислу изда наређење немачкој Команди Југоистока."
Још једном понављам захтев да се пусти мајор Ђуришић, а да се већ разоружани четници поновно наоружају. Ваша акција мора сместа престати, чак и у случају да примите супротно наређење из Сарајева. Сарајево је, напослетку, и само морало бити обавештено о горњем упутству из Рима, па ће ми у односу на то издавати наређења. Ступићу сместа у везу са Сарајевом. (Крајње жучно.) Буде ли се немачка акција и надаље изводила, сматраћу то директном акцијом против Италије.
ф. Шт.: Сматрам да се акција заснива на међусобним разговорима фирера и дучеа.
Р.: Имам директно наређење из Рима, па се може сматрати да Рим са тиме није упознат. (О разговорима по томе питању измеду фирера и дучеа).
Ако више инстанце учине грешку, ми војници имамо задатак да је по сопственој иницијативи разбистримо.
ф. Шт.: Ја ћу сместа ступити у везу са својом претпостављеном службеном инстанцом.

''друже'' луне, тешко ми је што морам да ти то, поново кажем: Теби је мали зелени... појео мозак. Остала ти је хипофиза и продужена кичмена мождина. Они ти служе да би могао да обављаш физиолошке потребе и ништа више. Џабе се трудиш да нешто као мислиш и преписујеш туђе текстове. Ти више ниси ни за то. Уживај у томе што кроз тебе пролазе органске материје. Корисне састојке узимаш за себе а штетне избацујеш. Концентриши се нарочито на избацивање штетних састојака!

4.jul – Dan hrabrih

Dok su Hitlerovi tenkovi početkom jula 1941. jurili ka Moskvi – u Srbiji je započelo oslobađanje do tada porobljenih delova Evrope. Dokaz i sećanje na taj početak je usamljena kuća Ribnikara u Botićevoj ulici na Topčiderskom Brdu.
4.jula 1941.godine u njoj je održan sastanak Politbiroa CKKPJ i doneta odluka o podizanju oružanog ustanka protiv okupatora. Rečeno – učinjeno! Iz kuće su posle sastanka, pod zaštitom mraka, izašla “sedmorica veličanstvenih”: J.B.Tito, A.Ranković,M.Đilas, I.Milutinović, I.L.Ribar, S.Vukomanović i Sreten Žujović, žureći na teren da pokrenu već pripremljeni mehanizam oružane borbe.
U susednoj kući Acovića u Užickoj ulici baškario se nemački komandant za Jugoistok sa svojim štabom , slaveći jednu od nemackih pobeda na istočnom frontu . Nemci nisu ni slutili da će, posle četiri godine rata, poslednji komandant Jugoistoka general A.Ler bežati iz Jugoslavije, spasavajući “živu glavu” pred sedmoricom vođa ustanka. Bežao je ali nije pobegao. Jedinice Jugoslovenske armije opkolile su ga i zarobile u Sloveniji zajedno sa desetinama hiljada poraženih nemackih vojnika. General Ler je vraćen u Beograd i izveden pred Vojni sud zbog ratnih zločina protiv civilnog stanovništva. Izmedju ostalog, komandovao je nemačkim vazduhoplovnim snagama koje su 6.aprila 1941., bez objave rata, bombardovale i porušile Beograd. Poginulo je 2.271 lice. Osuđen je na smrt i streljan u Beogradu 17. februara 1947.
U kući Ribnikara dugo godina je bio Muzej ustanka. Danas je zatvorena i zarasla u korov. Vlada Koštunica - Tadic bi je najradije porušila buldožerom jer podseća na komuniste i partizane. Neumna je i ne shvata da su partizani i Tito još uvek najveći brend Srbije u svetu i da mogu doprineti poboljšanju njenog imidža ali i bankovnog računa!
Nekada se na ovaj dan hitalo na narodne proslave i veselja. Danas je u zemlji muk, maltene žalost, a elita hita u rezidenciju američkog ambasadora na proslavu praznika zemlje čiji je general komandovao bombardovanjem Beograda i Srbije 1999. Partizani su pokazali kako treba postupati s takvim zlikovcima!
Stevan Mirković, general u penziji i predsednik Centra Tito

Господине, по обичају покушавате да унесете смутњу тако што избегавате да коментаришете врло прецизне наводе о злочиначкој и терминаторској политици Броза, подастирући цитате из књига објављиваних у време Црвене диктатуре.
Дајте Ви господине противаргументе за оно о чему у овом тексту пише Самарџић. Пустите Ви бајке о 4. јулу и Рибникару. И о Рибникару је штошта написано, што се коси с црвеним ореолом којим сте га осликали после рата.
Уверен сам да ћемо у предстојећим годинама имати прилике да се суочимо с документима из страних архива који су још поразнији по комунистичку историографију коју Самарџић тако темељно и аргументовано раскринкава.

Господине, по обичају покушавате да унесете смутњу тако што избегавате да коментаришете врло прецизне наводе о злочиначкој и терминаторској политици Броза, подастирући цитате из књига објављиваних у време Црвене диктатуре.
Дајте Ви господине противаргументе за оно о чему у овом тексту пише Самарџић. Пустите Ви бајке о 4. јулу и Рибникару. И о Рибникару је штошта написано, што се коси с црвеним ореолом којим сте га осликали после рата.
Уверен сам да ћемо у предстојећим годинама имати прилике да се суочимо с документима из страних архива који су још поразнији по комунистичку историографију коју Самарџић тако темељно и аргументовано раскринкава.

Господине, по обичају покушавате да унесете смутњу тако што избегавате да коментаришете врло прецизне наводе о злочиначкој и терминаторској политици Броза, подастирући цитате из књига објављиваних у време Црвене диктатуре.
Дајте Ви господине противаргументе за оно о чему у овом тексту пише Самарџић. Пустите Ви бајке о 4. јулу и Рибникару. И о Рибникару је штошта написано, што се коси с црвеним ореолом којим сте га осликали после рата.
Уверен сам да ћемо у предстојећим годинама имати прилике да се суочимо с документима из страних архива који су још поразнији по комунистичку историографију коју Самарџић тако темељно и аргументовано раскринкава.

i u Bosni,rodio se novi *Zikica*, al na drugoj strani..rano je za to..hm,hmm.. mozda ce da bude. I nije *Srbin pucao na Srbina*...pucao je u *novu zandrameriju*,onu koju je Milan Nedic, *prekomponovao* u moze se reci *nemacku zandarmeriju*. *Strane arhiveee*, mislis na one sto tvrde da su Srbi *genocidan narod*...pa i Samardzic koristi-prepisuje, nije *savremenik*..na primer...
.............................................................
*Svi mladobosanci su se pozvali na pravo koje je leglo u temelje moderne demokratije, pravo da se digne buna protiv vladara – tiranina, hm,hmm..itd*

*Njihove duše jasno govore o jednom – o Otadžbini, o zaštiti države, o časti i dostojanstvu zemlje, o lepoti podviga i sramoti izdaje. U toj dubini narodnog duha oni se nemo bune protiv izdaja sa predumišljajem i bez predumišljaja, protiv demokratizovanog maroderstva, protiv nesavesnog pirovanja na njihovim grobovima, protiv razgrabljivanja rodne zemlje, okupane njihovom krvlju. Ali naša dužnost je da pažljivo osluškujemo tajanstveni, čas dobronamerni, čas strahoviti smisao njihovog ćutanja“.
Čitaoče, čuješ li? Princip, izgleda, strahovito ćuti.*

*dok cetnici pevaju labudovu pesmu o svom Cuvaji* iz Londona..?

Jovan Dučić

*„Moj dobri rode svi su lagali.“
Dučićeva „pjesan“ za današnji dan
O ovome što nam se sad zbiva i o krivici za takva zbivanja, kao o večnom nacionalnom arhetipu, svojevremeno je pisao Jovan Dučić u stihovima „Pesme“, nastale u Americi 1943, gde je ovaj genijalni srpski vuk samotnjak bio bitku za istinu o stradanju svog naroda u NDH ( a tu istinu prikrivali su svi, kako zapadni „saveznici“, tako i, da se Hrvatima ne zamere, članovi naše vlade u izbeglištvu...hm,hmm...????

Nije valjda da nisi ništa razumeo.Pa vračare i proroci su bili jedno od sredstava buđenja nacionalne svesti Srba počev od "mitinga istine" koji su služili samo razbuktavanju nacionalizma a Kosovo ih ni onda kao ni danas nije mnogo interesovalo. Pored deda Miloje bili su im poznate i popularne vidovite Zorke, Regulus,Milić od Mačve, Kalajić pa preko raznih kojih se više i ne sećam ali su imali emisije na TV i radiju u kojima su tumačili našu nebesku slavu.
E vidiš, ja ne verujem u te babolaguje , kako to jedan maloumniji nazva, ali hoću da verujem da će barem naši unuci živeti u miru kao dobri susedi sa svim ostalim narodima na Balkanu, jer ni Skandinavci ne zaboravljaju svoju istoriju i da su se međusobno tukli ali su dostigli civilizacijski nivo da ne žele da je ponavljaju.

Ево да нешто сазна и наш драги омладинац брат Луне. Тог фамозног 7. јула, у Белој Цркви су се догодиле две значајне ствари, удаљене временски око пола часа, а просторно свега двадесетак метара. Једна пред некадашњом Босином кафаном (по власници Боси Недељковић), под „устаничком липом”, а друга на кратком простору између те кафане и бивше општине. Прва је била устанак, а друга - револуција. Између устанка и револуције данас лежи гранитно спомење - устанку.
Устанак и револуција у Белој Цркви су, дакле, физички веома блиски, а суштински - удаљени колико две галаксије!
Јер, оно што су хтели Рађевци (да их је неко питао), сем неких изузетака који у овом случају не потврђују правило, није било рушење никаквог „старог поретка”. Да Рађевцима одувек „без краља не ваља”, потврђује зачуђеност многих старијих људи у том крају који су, не схватајући шта их је то наједном снашло, питали млађе људе, оне који су већ били „у тренду”: "Ајде, децо, где ће држава без краља?!”
Ивањдански устанак у Белој Цркви обично се назива "прва устаничка пушка”, иако је у питању био пуцањ из немачког пиштоља „штајер”. Али, то није најважније.
Много је битније шта је тај „штајер” урадио. Страшну, ужасну ствар - убио је двојицу српских жандара, од којих је један био избеглица из Лике. Мученик утекао с ножа и са својим братом из Србије нашао ухљебље где је једино могао - у жандармерији Недићеве „квислиншке” власти.
Пуцњи у Белој Цркви најавили су - без обзира на то што то тада нико није очекивао, сем оних који су то осмислили и прижељкивали - борбу Срба против Срба. Грађански рат. Али, и - социјалистичку револуцију.
Очито, "победницима” је требало да баш у овом крају Србије пронађу догађај који ће прогласити за "дан устанка”, али такав догађај који је, пре свега, уперен против "непослушних Срба”, па тек онда против Немаца.
Жикица је у Белој Цркви убио два Србина, а онда су и њему самом Срби, из његових редова, дошли главе. Убијен је, недуго после тога, у селу Радановци код Косјерића. Мучки - с леђа. После готово пола века, 5. августа 1989. године, комунистички генерал Радивоје Јовановић Брадоња, изјавио: "Новембра 1941. године од врховног команданта добио сам наређење да стрељам Жикицу Јовановића Шпанца!”
Име најдубље заблуде и најскупље историјске грешке Срба гласи - Јосип Броз. Срби су га пустили на свој праг, а он им се попео и на таван. Кад је његово лукаво завођење Срба дошло до врхунца, он им се удварао говорећи да Рађевина није случајно изабрана за поприште устанка, јер му је било познато какви су људи из западне Србије у историјским стварима. И, заиста, било му је познато...
Броз је трипут долазио у Рађевину. Последњи пут тријумфално, 7. јула 1945. године, када је, да би се видело каквом снагом располаже за случај да се неко у Србији предомисли, наредио да се по рађевским пољима одржи велики војни маневар.
Пре тога, 26. септембра 1941, промотивно је посетио Столице и село Толисавац крај Беле Цркве. Тада се разметао добрим памћењем, набрајајући разне коте око Крупња и помињући чак и неку крушку која је била "ево овде”. После је заћутао о томе кад су га његови српски доглавници, док му се још могло и смело све рећи, саветовали да о томе не прича, јер Срби не могу прогутати сазнање да су им код оне фамозне крушке гинули најрођенији.
То што је Броз требало да заборави (а никад није!) био је његов први долазак у Србију и Рађевину, крајем лета 1914. године, као аустроугарски фелдвебел, припадник војске коју, како је касније причао, тобоже није волео. А има много доказа да би у њој, да је тога било као касније у ЈНА, готово сигурно добио значку доброг војника. Шта значи "није волео”, ако у тој униформи напредује као добар стрелац, одличан јахач, првак у много чему мирнодопском, док у чисто ратном добија орден који, наводно, никад није подигао?! Шта би, онда, добио да је волео своју љубљену црно-жуту заставу.
Већ првог 7. јула по завршетку рата (1945), Броз је дошао у Белу Цркву да истакне значај и смисао онога што се ту десило четири године раније. С високо подигнуте трибине, окићене цвећем и ћилимима, на месту братоубиства (које је било пред очима окупљеног народа, постављеног тако да буде леђима окренут цркви, где се до тада на Ивањдан увек окупљао), Броз је објаснио да је пиштољ „штајер” из којег је Жикица Јовановић Шпанац пуцао, био „пушка” која је обележила не само "дан обичног устанка, већ дан револуционарног, ослободилачког устанка”. (Пошто је Броз рекао да је пиштољ пушка, тако је и остало, и то је, у ствари, била та „прва устаничка пушка”!)
Устанак припреман
Нагнут над доминирајућом говорницом, уз енергично гестикулисање рукама, пред окупљеним народом и "делегатима из читаве Србије”, Броз је на збору у Белој Цркви, између осталог, рекао:
- Прије четири године ми смо одредили да се ова територија, западна Србија, претвори у базу немилосрдне, непоштедне борбе против угњетача који су били поробили нашу земљу, који су били поробили Србију. Устанак који је букнуо овђе ми смо припремили раније. А извођење смо предали у руке синовима Рађевине. И они су, као и синови Космаја, Ваљева, Тимока, Топлице, спровели у дјело наш план и стопроцентно га извршили, јер је, ево, побједа извојевана.

Па брате Луне омладинче мало немој много да се љутиш зато што ништа не знаш, прочитаћеш и ти нешто па ћеш видети да си у заблуди брате

Objavljivanje slika Jospita Broza Tita, ovako neobavezno na internetu je isto odvratno kao i slike decije pornografije ako bi se pojvaile na ovom sajtu (mozda komunisti imaju i to),....ili slike djavola lucifera. Eto istu odvratnost osecam prema tim stvarima.

Najdalje u sprovođenju nacionalsocijalističkih ideja otišlo je Ministarstvo prosvete na čijem su se čelu tokom čitavog rata (1941–1944) nalazili Velibor Jonić i Vladimir Velmar-Janković. Zanimljivo je da je ovo ministarstvo postalo najagilnije krajem 1943. i početkom 1944, u vreme kada su ostale kolaboracionističke aktivnosti polako posustajale.

Uvereno da će još dugi niz godina obavljati svoju funkciju, Ministarstvo je krajem 1943. proglasilo “200 velikih srpskih poslova” koje je trebalo uraditi, a među kojima su, u skladu sa ideologijom nacionalsocijalizma, istaknuti zahtevi da se uredi “srpski životni prostor”, izvrši kolonizacija na “srpskom životnom prostoru” osposobljavanjem naroda da ga popuni “brojno i kvalitetno”, izvrši zaštita srpske “krvi”, osnuje Centar za ispitivanje bioloških i antropoloških odlika stanovništva srpskih zemalja, formira Centar za istraživanje etničkih tipova srpskog stanovništva, i kao kruna – da se izradi “rasna karta” srpskih oblasti. Kroz svoj list Prosvetni glasnik, Ministarstvo je propagiralo Hitlerovo ustrojstvo škola sa svim njegovim “rasnim” odrednicama.

S druge strane, ambiciozno pristupajući reformi prosvete u duhu “novih” ideja stvaranja “seljačke” države, Ministarstvo je izradilo “Državni prosvetni plan” kojim je predviđen “rad srpskih pokolenja za duže vreme”. Polazeći od konstatacije da je prisutan višak školovanih ljudi sa gimnazijskom i manjak sa stručnom spremom, zahtevano je izbacivanje iz školstva svega “suvišnog” kako bi se omladina brzo i do kraja stavila u službu nacije. U tom cilju prepolovljen je broj postojećih gimnazija, a višestruko povećan broj poljoprivrednih i domaćičkih škola koje nisu pružale mogućnost daljeg školovanja, sa idejom da se sve učini kako bi se omladina trajno zadržala na selu i “zavolela fizički rad”.

Sam srpski narod koji je Nedićeva vlada želela da “usreći” u “Novoj Evropi”, deljen je po svim osnovama. Od profesora u školama je zahtevano prvo, da budu “čisti” Srbi, drugo, da budu nadahnuti “svetosavskim duhom”, treće, bilo je poželjno da budu muškarci iz uverenja da žene-profesori ne mogu da budu uzor muškoj omladini. I srpska omladina je deljena, pa je onaj njen (po priznanju Nedićeve propagande) većinski deo koji je bio levičarski i antifašistički orijentisan, ocenjivan kao “nenarodni”, “odrođen”, “sraman”, “iživeo”.

Ne samo narod i omladina, već su i deca deljena. Podela je išla po dve osnove – ideološkoj i biološkoj. Da bi dobijala pomoć iz novoformiranih fondova deca su morala da dokazuju da su Srbi i pravoslavci, a da bi išla u srednje škole trebalo je da budu i savršeno zdrava. Traženo je da se u srednje škole ne primaju “obirci” već samo “fizički, umno i etički odabrana deca”, odnosno, da kratkovidu, nagluvu i sl. decu ne bi trebalo primati, već praviti selekciju među omladinom, stvarati “eugenički bolje pokolenje” kako bi se dobilo “ispravno nacionalno vođstvo”. Sa druge strane, Ministarstvo je smatralo da buduće narodno vođstvo ne sme da se obrazuje od “otpadaka” i “nekarakternih ljudi”, zahtevajući da se spreči da “ološ odlazi u najviše škole”. Deca koja nisu prolazila ni kroz jednu od ove dve selekcije trebalo je da se zadovolje osnovnim i zanatskim školama i da zavole fizički rad.

Mnogo važnija od propagande i koncepcija za budućnost, bila je neposredna aktivnost Ministarstva prosvete koje je većinu svojih akcija sprovodilo u saradnji sa Ministarstvom unutrašnjih poslova i Propagandnim odeljenjem Srpske državne straže. Da bi legitimisalo svoj vaspitni sistem, Ministarstvo je tvrdilo da se škola predratne Jugoslavije “srozala”, koliko zbog sistema liberalne demokratije i uticaja levičarskih ideja, toliko i zbog velikog broja profesora nesrpske nacionalnosti. Njegova osnovna ideja bila je da kroz školski sistem oblikuje “velike Srbe”, odnosno, da stvori “fanatizovanu” omladinu koja će posle pobede Nemačke u ratu biti sposobna da okupi “sve srpske zemlje” u jedinstvenu celinu. Svakom svojom merom Ministarstvo je isticalo zahtev da se vaspitavanje omladine vrši u nacionalističkom, autoritarnom duhu i bespogovornoj poslušnosti. “Očistilo” je škole od “nacionalno neispravnih” profesora, izvršilo “selekciju” omladine za “buduće narodno vođstvo” tako što su diplome izdavane samo “moralno” kvalitetnim učenicima, naredilo da se vrši nadzor nad učenicima u školi i van nje (kod kuće, na ulici) a dužnost profesora bila je da “motre” na učenike i daju ocene o njihovim “moralnim vrednostima”, pri čemu je pojam “moral” nedvosmisleno imao ideološko-političko značenje. Ministarstvo je uvelo “psihološko proučavanje učenika” kako bi se dobila slika o njihovim osobinama i nacionalnom osećanju. Nastavnički saveti su morali da grupišu đake u tri kategorije: nacionalno nepouzdani (sankcija: “izgnanje iz škole”), labilni (sankcija: “držanje pod prismotrom”) i pouzdane i ispravne (“zdravi elementi za izvođenje školskih zadataka”). Sprovodeći ove mere, Ministarstvo prosvete je do 1943. zvanično izbacilo iz srednjih škola 375 “nacionalno nepouzdanih” učenika i, u saradnji sa Ministarstvom unutrašnjih poslova, organizovalo “Zavod za prinudno vaspitanje omladine” u Smederevskoj Palanci, gde su “prevaspitanici” mogli biti držani i do tri godine i gde su morali da pišu sastave “prožete duhom nacionalne obnove”.8 Obraćajući se “prevaspitanicima” u Smederevskoj Palanci povodom godišnjice osnivanja Zavoda, ministar prosvete Jonić im je rekao da su tu smešteni jer bi “bila šteta pustiti vas da propadnete po zatvorima i logorima”. Ipak, nije rekao da su neki od njih direktno iz Zavoda završili u logoru na Banjici. Ministarstvo se hvalilo svojim Zavodom kao “jedinstvenim” takvim pokušajem u Evropi, tvrdeći da se njegov uspešan rad vidi i po tome što neki “prevaspitanici”, koji su “srasli” sa atmosferom u njemu, “nisu želeli” da ga napuste, dok su drugi tražili da odmah idu u Nedićeve odrede.

Do kraja sprovodeći ovakve mere prema levičarski orijentisanoj omladini, ministar Jonić je, obraćajući se profesorima beogradskih škola, naredio da “bez ikakve neodlučnosti” pristupe “čišćenju omladine”, a da onim roditeljima koji neće da učestvuju u radu ovakve školske zajednice, “slobodno vrate njihovu decu”. Zaključivao je da ako “od celokupne naše današnje omladine, ostane samo pola” i to će “našem narodu biti dovoljno”. I dok je Ministarstvo prosvete levičarsku omladinu nasilno “prevaspitavalo” i “čistilo” iz škola, dotle je za omladinu koja je odlazila u dobrovoljačke i četničke odrede za borbu protiv partizana, organizovalo posebne tečajeve kako bi na vreme završili školovanje.

Temelj škole “Nove Srbije” trebalo je da budu nacionalizam i svetosavlje. Zato je u srednje škole uvedeno obavezno pohađanje bogosluženja, obavezno horsko crkveno pojanje, obavezna “srpska posela”, a predmet veronauka je trebalo da bude osnov “antimaterijalističkog shvatanja učenika” stvarajući “boljeg srpskog čoveka koji hrabro korača ka svetosavlju”.

* 8 od 1942. do 1944. kroz Zavod je prošlo 1.270 levičarski orijentisanih omladinaca

Kroz školski sistem kojim je trebalo da se spreči “nemuževno” vaspitavanje “srpskih muškaraca” i da se “srpskoj ženi” daju odlike “patrijarhalne čistote i čednosti”, mesto žene je unapred određeno uz šporet i muža. U Ministarstvu se verovalo da ženska deca u srednjoj školi moraju da se spremaju za “majke, sestre, domaćice” pa je uvelo domaćinstvo kao obavezan predmet, a pohvalilo se i da je mnogo uradilo na povećanju njihove čednosti time što je naredilo da učenice moraju da pletu kose u “vitice”.

Zbog uverenja da je Univerzitet “razorno” delovao na srpsku omladinu i od nje stvorio levičarski nastrojene ljude, Ministarstvo je predvidelo uvođenje obaveznih kurseva kao dopune nacionalnog vaspitanja, organizovalo je posebnu uniformisanu službu za održavanje reda na Univerzitetu i odredilo stroge disciplinske mere za studente, od kojih je najstroža opet bila usmerena protiv levičarskih ideja i “antireligioznog” pogleda na svet. Teokratska država koju je stvarala Nedićeva vlada imala je i neprikriven cilj da spreči razvoj nauka. Od Univerziteta se zahtevalo da u naučnom radu na prvom mestu vodi računa o “srpskoj stvarnosti” kako bi se “ukopčao” u narodni život i postao “hram nacionalne prosvete” u kojem će se studenti “napajati zdravim nacionalizmom” i vaspitavati u “duhu narodnih tradicija”. Univerzitetu je, pri tom, zaprećeno da slobodu naučnog rada ne sme da “zloupotrebljava“ kako bi “pod vidom naučnih istina” ubacivao “otrov u duše” studenata, da “nauka radi nauke” ne može biti cilj rada Univerziteta, a rektor Popović je 1943. primetio da se već uočava “tendencija obrađivanja onih naučnih problema koji su od interesa i za srpsku i za nemačku nauku”. Ministarstvo prosvete je predvidelo i da se jednu do dve godine omladina na Univerzitetu upoznaje sa pomenutih “200 velikih srpskih poslova” koje je samo izradilo a izložio zamenik ministra Vladimir Velmar-Janković. Među tih “200 velikih srpskih poslova” nalaze se gore navedeni nacistički koncepti (“kvalitetna” kolonizacija na “srpskom životnom prostoru”, izrada “rasne karte” srpskih oblasti…). Logična konsekvenca “reforme” Univerziteta bila je da su i za prijem profesora, uz “sve dokumente koji se po Zakonu o činovnicima traže”, zahtevane i izjave o nacionalnoj pripadnosti.

Ratne prilike, međutim, nisu dozvoljavale da se ovakve radikalne promene sa ciljem unazađivanja Beogradskog univerziteta, do kraja i sprovedu, budući da je Univerzitet tek početkom 1944. od nemačkih vlasti dobio dozvolu da (delimično) otpočne sa radom.

Ministar prosvete i njegov zamenik su uredbama vlade dobili policijska ovlašćenja. Ministarstvo je samostalno donosilo odluke o izbacivanju iz škola i sa Univerziteta nepodobnih profesora, o izbacivanju studenata sa Univerziteta “zasvagda”, i najvažnije, o izbacivanju “nacionalno nepouzdane i kompromitovane” dece iz škola i njihovom višegodišnjem zadržavanju u “Zavodu za prinudno vaspitanje”. Ministar prosvete Jonić je imao i ovlašćenje vlade da cenzuriše objavljene knjige, da zabranjene knjige upućuje na reciklažu, a njegova reč je bila presudna i prilikom odlučivanja o zatvorskim kaznama za prekršioce ove Uredbe. Njegov zamenik Velmar-Janković je svoja ovlašćenja, u toku najstrašnijeg rata, koristio npr. za izbacivanje Jovana Skerlića iz škola, i umesto njega, stavljanje sopstvenih dela u obaveznu školsku lektiru. Usput, i na repertoar Narodnog pozorišta.

paljenjem glasackih listica, onako djuture sa sve zgradom Skupstine, sto nisu uradili ni okupatori...hm,hmm
.............................................................. Danas, Avram Izrael kaže da je jedini način da čovek ostane čist u politici da u nju nikad ne uđe.
- Kada sam prevaren za kandidaturu za gradonačelnika 2004. godine, potpuno sam izašao, prvo iz SPO-a, a onda i iz politike. Suvlasnik sam privatne firme „Tir komerc", a u septembru ću imati 40 godina radnog staža. Spremam se za penziju - priča za Press Avram Izrael.
Izrael privodi kraju novu knjigu „Dani za Beograd: nije gotovo", koja će govoriti o danima koji su usledili posle Kumanovskog sporazuma, o srpskoj političkoj sceni u kojoj samo najpokvareniji, ili u prevodu najsnalažljiviji, plivaju.

Srbin je ubio Srbina koji je bio policajac nemačke okupacione vlasti. Vidite kako se u Iraku narod obračunava sa izdajničkom policijom koja radi za Američke okupatore.

Ta kriminalna rulja iz Cikaga, bila je *saradnik okupatora*, naime, *saveznici*, prilikom isterivanja nemaca iz italije, 1945.godine, pobili vise italijanskih patriota,partizana i komunista nego nemaca. Prema tvrdnji Noama Comskog radi se ojo 120.000 italijana. Amerikanci su od samog juga italije, montirali cikasku mafiju, od zelene pijace pa ba dalje,tvrdi Comski, i dan danas Italija bije bitku sa dripcima iz Cikaga. Naravno, *oni * su ljuti, njihov plan iskrcavanja, i doceka sa sarenim balonima, od strane cetnika je puko ko zvecka, dobili su *kablogram* kao odgovor od Josipa Broza..*sateracemo vas u more* ako se iskrcate..itd, otalo znate, nije pobegao, pobegli su *oni*...hm,hmm

*vostanoi Serbije* ali protiv mafije !!

http://www-roaring-twenties.com/wp/wp-content/uploads/2011/01/Gangster-Adult-Costume.jpg

Ima jedan dobar video,jedna tribina o tome sta su Komunisti sve ovde radili posle Drugog Svetskog Rata "Vimeo Kad zrtve progovore 25.maj".Ja pokusavam ono da ubacim na You tube ali nemogu,nemoze nista duze od 10 minuta a neznam kako da napravim delove od njega.

@rokipn Nemoj previše da se trudiš, nije youtube namenjen takvima kao što si ti, nećeš umeti. Idi lepo u kladionicu ili neku kafanu i mani se interneta, nije to za tebe. Možda neka sledeća generacija da proba, ostavi njima.

Draga Ana,

http://www.facebook.com/topic.php?uid=78039012885&topic=11652

opet nekako dodje isto..*lepe ti je lepe ti je Zagorje zeleno, Zagorje zeleno*..sas *EU*...?

*Tako je npr. 28. dobrovolja~ka SS divizija „Wallonien“ bila sastavljena od belgijskih dr`avljana, 23.
dobrovolja~ka SS divizija „Nederland“ od holandskih dr`avljana. Kod nas se najradije pi{e o muslimanima u 13.
dobrovolja~koj diviziji „Kama“, a }uti o tome da je oko 90 francuskih dr`avljana iz 33. dobrovolja~ke divizije
„Charlemagne“ aprila i maja 1945. fanati~no branilo Hitlerov bunker u Berlinu. Georg H. Stein (Geschichte der
Waffen-SS.) Konigsstein/T. 1978, str. 269–271) navodi ukupno 38 SS divizija i jo{ 14 manjih jedinica, od kojih
je jedna bila ~ak sastavljena od britanskih nacionalsocijalista. Smatra se da u dosada{njoj istoriji nije bilo brojnije
me|unarodne ideolo{ke formacije od SS-a*

i pozabavi se šuntavim karađorđevićima . Možda tu budeš imao neki skroman doprinos. Ovo s Titom ti je pravi fijasko. Drugo, nije normalno da je nama uvek neko drugi kriv za nešto. Ajde, stisni guzu i svoju tzv objektivnost i intelekt pa istražuj malo po domaćim promašajima. Može biti lekovito.

Gdje su cetnicke bitke protiv okupatora?
Od 26. marta do 4. aprila 2010. citao sam u „Politici“ feljton britanskog istoricara Stevana K. Pavlovica, koji je roden u Beogradu, studirao na Sorboni itd. Iako mi nije bilo prihvatljivo sve sto pise u feljtonu, pozelio sam da procitam njegovu knjigu „Hitlerov novi antiporedak – Drugi svetski rat u Jugoslaviji“ i zavrsio sa citanjem osmoga maja. Prije citanja bio sam iznenaden da je ovaj poznati istoricar, nase gore list, mogao da na nekih 250 stranica sazme „Drugi svetski rat u Jugoslaviji“, a da je na knjizi radio od 1971. do 2006. Bio sam prijatno iznenaden parolom na koricama „Bolje grob nego rob“ koju sa uzvikivao na demonstracijama 14. decembra 1940, koje je rezim u krvi ugusio. Prvo sam procitao predgovor napisan u Parizu 13. i 14. jula 2007. i Beogradu 3. aprila 2009, ciji zavrsetak glasi: „Medu najznacajnijim ucesnicima u ovde proucavanim dogadajima zeleo bih da izdvojim dvojicu – Zvonimira Vuckovica i Milovana Djilasa – koji u svojim spisima i u razgovorima sa mnom nisu izrazavali nikakvu mrznju. Oni vise nisu medu zivima. Nadam se da nemaju nista protiv da ovu knjigu posvetim njihovoj uspomeni“.

Po procitanoj knjizi, iako nijesam istoricar, stekao sam utisak da je cijenjeni istoricar u ovoj knjizi iznevjerio svoje zvanje neravnopravnim prikazivanjem dogadaja, ucesnika, posljedica i rezultata. Ne zbog nepoznavanja materije ili nedostatka dokumenata, vec zbog klasne i politicke ostrascenosti, on je iznevjerio ugled istoricara falsifikovanjem istorije. Ovu svoju konstataciju pokusacu da potvrdim slijedecim najizrazitijim navodima iz knjige.

U prvom poglavlju: „Kraj Kraljevine Jugoslavije, avgust 1939. – april 1941“ na 25. i 26. strani pise o KPJ, ali je iz tog vremena precutao najvazniji dogadaj za istoriju – Petu zemaljsku konferenciju koja je odrzana od 19. do 21. oktobra 1940. godine u Dubravi kod Zagreba, na kojoj je od 105 delegata 17 bilo iz Srbije. Tada, godinu dana od pocetka Drugog svjetskog rata, Partija je imala u svojim celijama vise od 8.000 clanova i u skojevskim organizacijama oko 30.000 clanova, kao i veliki broj simpatizera medu studentima, dacima, radnicima, gradanima i seljacima, koji su bili spremni da u svako doba podu u akciju na njen poziv, sto je bio dokaz da je KPJ bila potpuno spremna za dogadaje koje je predvidala.

Na strani 36. autor pise o slabom odzivu vojnih obveznika poslije puca 27. marta 1941. i navodi: „Komunisticke antiratne aktivnosti imale su isto tako veliki uticaj ako i ne veci: trenutak za borbu ce doci kada Sovjetski Savez ude u rat, jer ce o sudbini Balkana odlucivati Rusija. a ne Engleska“. Ovaj citat je neprimjeren, zlonamjeran i neistinit. Siguran sam da je autoru poznato da je KPJ prije 27. marta, kada su pozivani rezervisti, dala direktivu da clanovi i simpatizeri odlaze kao obveznici ili dobrovoljci u ratne jedinice, da su 27. marta rukovodioci KPJ prvi put poslije 1920. na mitinzima podrske pucu pozivali narod da brani zemlju i da ih je mirno prvi put slusala policija, zandarmerija i vojska, da su, poslije 27. marta, raspusteni logori i iz zatvora pusteni komunisti otisli u ratne jedinice ili kao dobrovoljci da brane zemlju.

Na strani 54. i slijedecim autor pise nepovezano o borbama u Bosni 1941. i konstatuje: „Podstaknuti napadom na SSSR komunisti su iz svojih partijskih celija u Sarajevu i oko tuzlanskih rudnika na sjeveru poceli da organizuju partizanske jedinice, ali su ambicije da imperijalisticki rat pretvore u revoluciju prevazilazile njihove mogucnosti“... „Iz Srbije su pobunjenicima u pomoc dolazili oficiri jugoslovenske vojske, dok su oruzane grupe cinile izbeglice iz Bosne. Ti oficiri su prihvaceni kao kraljevi odani vojni strucnjaci“ itd. itd. Autor precutkuje dogadanja koja su tada bila svima poznata i bila odlucujuca u zbivanjima u Drugom svjetskom ratu u Jugoslaviji.

U okupiranoj i rascerecenoj Jugoslaviji KPJ je ostala jedina politicka partija koja nije stupila u sluzbu ili bila pokorna okupatoru. KPJ nije priznala podjelu i okupaciju. Sjutradan po potpisivanju kapitulacije uputila je proglas narodima „da jos nije sve izgubljeno“, da se vojnici ne predaju i da sakrivaju oruzje. Partijskim organizacijama nalozila je da organizuju prikupljanje i na sigurna mjesta sakrivaju oruzje. Vec u maju vojni komiteti pri partijskim rukovodstvima organizuju partijske celije u „pripremne oruzane grupe“, koje sacinjavaju, pored clanova i kandidata Partije, odabrani skojevci i simpatizeri dobrovoljci. Sa onima koji nijesu sluzili vojsku organizuje se obuka u rukovanju oruzjem, bojevo gadanje, bacanje bombi i sanitetski kursevi sa djevojkama clanovima pripremnih grupa.

Politbiro CK KPJ na sastanku u Beogradu 4. jula 1941. odazvao se pozivu Kominterne i Staljina, i komunistickim partijama porobljene Evrope da pocnu oruzanu borbu zajedno s Crvenom armijom i zapadnim saveznicima za oslobodenje od fasisticko-nacistickog ropstva. Odredio je clanove koji ce u koju pokrajinu tu odluku prenijeti i pruziti pomoc u organizaciji napada na kolone, komunikacije, manje postaje, prema mogucnostima svojih snaga. Prema toj odluci akcije su pocele 7. jula u Srbiji i brzo su prerasle u ustanak u zapadnoj Srbiji, gdje je stvorena slobodna teritorija sa glavnim gradom Uzicem, koja je nazvana Uzicka partizanska republika. Partizanske jedinice su napadale okupatorske - njemacke garnizone u susjednim gradovima Kraljevu, Kragujevcu, Valjevu, Krusevcu, Cacku, Pozegi i drzali ih u opsadi.

Po odluci Politbiroa oruzanom borbom u Bosni i Hercegovini rukovodio je PK, a pomoc im je pruzao Svetozar Vukmanovic-Tempo, clan Politbiroa. U isto vrijeme pocele su uspjesne oruzane borbe u Hrvatskoj na teritorijama naseljenim srpskim zivljem, koji je bio prinuden da se prije ustanka organizuje za oruzanu odbranu od ustaskog terora, progona i pokolja. Krajem juna je i rukovodstvo KPJ Slovenije otpocelo sa oruzanim akcijama.

Odluku o oruzanoj borbi PK KPJ za Crnu Goru prenio je Milovan Djilas na sastanku u Piperima, gdje je za pocetak akcije odredena nedjelja, 13. jul 1941. godine. Tada PK nije znao da okupator i zelenasi organizuju na Petrovdan 12. jula na Cetinju skupstinu na kojoj su proglasili marionetsku Crnu Goru. Odluka o oruzanoj borbi prenijeta je na MK po srezovima koji su na svojoj teritoriji imali oruzane grupe organizovane po partijskim celijama u kojima je bilo oko 8.000 boraca spremnih za akciju. Ispaljeni prvi trinaestojulski plotuni na italijansku kolonu kod crnogorskih slobodara primljeni su kao poziv na opsti ustanak i slili su se u ustanicke bataljone koji su bili jezgro pripremnih grupa iz kojih su imenovane i starjesine u bataljonima koji su za nedjelju dana oslobodili Crnu Goru, izuzev gradova Pljevlja, Niksic, Podgorica, Cetinje i primorja. Razoruzali su italijanske posade i garnizone i zandarmerijske stanice, uspostavili NOO i vojne organe na oslobodenim teritorijama.

Cilj NOP bio je oslobodenje od okupatora i njegovih kvislinga i kolaboracionista, uspostavljanje nove narodne vlasti, federativnog republikanskog socijalistickog uredenja, zbratimljenje svih naroda i narodnosti u novoj Jugoslaviji pod rukovodstvom KPJ, koja je preuzela odgovornost za ostvarenje cilja. Za postizanje ovih ciljeva pozvala je sve drustvene slojeve da se ukljuce u NOP.

U ostvarivanju ovih ciljeva clanovi KPJ imali su zadatak da se nalaze u prvim redovima, da budu uzor ostalim borcima koji su bili dobrovoljci. Potrebe za ishranu i smjestaj rjesavane su na dobrovoljnoj bazi. Svako samovoljno uzimanje najstroze je kaznjavano. Narodu treba objasnjavati ciljeve NOB i pozivati ga, posebno omladinu, da stupa u redove NOP. Ovakav rad, narocito na seoskom podrucju mnogo je doprineo sticanju povjerenja i ugledu NOP kojim je rukovodila KPJ, ciji se rad u celijama i komitentima odvijao u ilegali. Najvazniji oblik rada bile su opstenarodne ili omladinske konferencije na kojima su svi slobodno mogli da iznose svoje misljenje.

Na strani 68. autor pise o pukovniku Dragoljubu-Drazi Mihailovicu. Aprila 1941. bio je pomocnik nacelnika staba, poslije nacelnik staba Druge jugoslovenske armije u sjevernoj Bosni. Saznavsi za kapitulaciju, sa malim brojem pratilaca dosao je u Srbiju i 13. maja na Ravnu goru, gdje je imao prijatelje. Nije ucestvovao u pucu 27. marta 1941. Ne zna se kakve je imao namjere sa malom okupljenom grupom oficira i podoficira (i dalje iznosi pretpostavke bez dokaza) pri uspostavljanju veze sa grupama oficira, pravljenju mreze, uspostavljanju veze sa vladom (kako kad je nije podrzao). U prvih nekoliko mjeseci je stvorio mrezu oficira i podoficira koji su izbjegli hapsenje i pouzdanih ljudi iz drzavne uprave i zandarmerije. Nema dokaza da je nameravao da organizuje oruzani otpor.

I, iznenadujuce, na 70. strani autor kaze: „Glavni suparnik mu je bila KPJ, cije je rukovodstvo Tito sazvao u Zagrebu pocetkom maja radi konsultacija“. I ponovo proizvoljni i netacni zakljucci bez dokaza.

KPJ od jula vodi oruzanu borbu u svim pokrajinama, podize ustanak u Crnoj Gori, kada Njemci i Italijani dovode nove divizije, cijeli demokratski svijet koji pise o borbama u Jugoslaviji odusevljen je NOB-om. Prvi Hitlerov poraz bio je poslije samo dvanaestodnevnog rata u Jugoslaviji: morao je da za pet nedjelja odlozi napad na Sovjetski Savez i toliko docnije dode do Moskve i Lenjingrada u hladnoj ruskoj zimi. Drugi Hitlerov poraz bio je otvaranje novog ratista u porobljenoj Evropi.

Pavlovic na 74. strani konstatuje da je Tito 19. septembra otisao na sastanak s Mihailovicem da ga privoli da se prikljuci NOB protiv koje je bio. Mihailovic se pravda da nema oruzja i Tito mu daje puske i municiju iz fabrike u Uzicu. Poslije ovog sastanka, da bi se razlikovali od partizana, Mihailovic formira cetnicke bataljone naoruzane oruzjem dobijenim od Tita, koji zajedno s partizanima ucestvuju u napadu na njemacke garnizone.

Tito je 26. i 27. septembra u Stolicama odrzao vojno savjetovanje na kome je analizirana tromjesecna NOB u Jugoslaviji i odredene smjernice za dalje vodenje rata. Tada su donijete odluke o ustrojstvu NOV. Svi borci, starjesine i pripadnici NOP na kapi nose crvenu petokraku iznad trobojke. Uveden je partizanski pozdrav stisnutom desnom pjesnicom podignutom u visini sljepoocnice, pozdravlja se sa „Smrt fasizmu“, a na isti nacin otpozdravlja i kaze „Sloboda narodu“. Oznake starjesina od desetara do komandanta bataljona u visini misice desne ruke na rukavu odjece. Preimenovan je GS u Vrhovni stab (VS) i stabovi u pokrajinama u GS. Sve odluke odmah su prenesene i sprovedene u pokrajinama i imale su veliki znacaj za ucvrscenje NOV i NOP na cijeloj teritoriji Jugoslavije.

Drugi sastanak Tita sa Mihailovicem odrzan je 26. oktobra na kome je postignuta saglasnost o spornim pitanjima izmedu partizanskih i cetnickih komandanata bataljona gdje su vodili zajednicke borbe.

Njemacka obavjestajna sluzba je budno pratila Mihailovicevo organizovanje i pregovore i stupanje u zajednicku borbu s partizanima i trazili su od Nedica da pregovara s Mihailovicem. Nedic je Mihailovicu predlozio „legalizaciju“ cetnika po ugledu na Pecanceve cetnike na jugu Srbije koji obezbjeduju komunikacije, za sta dobijaju logistiku i platu: „sto bi znacilo kraj odmazde i snabdevanje oruzjem za borbu protiv komunista“ (str. 79).

Iako Pavlovic kaze da ovaj predlog Mihailovic nije prihvatio, to demantuju Mihailovicevi slijedeci potezi koje je zapisao Pavlovic. Mihailovic se 11. novembra u Divcima sastao sa sefom njemacke vojne obavjestajne sluzbe u Beogradu (str. 80) posto su cetnici 1. novembra napali sleda partizanske jedinice koje su vodile borbe sa Njemcima.

Na istoj strani pise „da je 2.000-3.000 njegovih ljudi stupilo u redove novih pomocnih „legalizovanih“ cetnickih odreda koje je formirao Nedic da odrzavaju red“... „Legalizacija je imala svoje prednosti. Nedic je dobio vise boraca za borbu protiv preostalih partizana. Delu Mihailovicevih cetnika omoguceno je da prezive zimu sa minimalnom platom i alibijem koji im je obezbedila Nediceva vlast“. Navedeni broj cetnika koji su preko Nedica stupili u sluzbu Njemaca - to je broj Mihailovicevih cetnika koje je tada imao pod komandom u Srbiji.

DM Mihailovic je cin brigadnog generala dobio u decembru 1941, posto je poslije pregovora sa Titom lazno obavijestio Simovica, predsjednika vlade u Londonu, da je pod svojom komandom objedinio cetnike i partizane. U stvari, postao je general bez vojske, jer je cetnike predao u sluzbu Njemcima, sto mu nije smetalo da od kralja brzometno dobije drugi cin generala januara 1942. i treci cin generala armije u junu 1942. godine, kada je komandovao crnogorskim cetnicima u Trecoj neprijateljskoj ofanzivi, kada su zajedno sa Italijanima primorali partizanske jedinice da napuste Crnu Goru, Sandzak i Hercegovinu.

To je teska godina na svim saveznickim ratistima i u stampi opsirno pisu o borbama u Jugoslaviji koja je tada predstavljena zonom engleskih interesa. Vlada s kraljem u Londonu zeli po svaku cijenu da NOP stavi pod svoju kontrolu i preuzme glavnu ulogu od KPJ i ruskog uticaja. Ulaze sav svoj ugled da bi povecala uticaj Mihailovica i uz generalske cinove kralj smjenjuje Simovicevu vladu i formira novu. Daje mandat Slobodanu Jovanovicu u koju on postavlja Mihailovica za ministra vojske i mornarice i kralja za nacelnika Vrhovne komande i komandanta JVO. Kakva preko noci sva priznanja i zvanja radi politickih potreba bez stvarnih zasluga i uspjeha samo da bi se drzavnim legitimitetom prisvojili veliki ratni uspjesi NOV protiv fasizma i nacizma u porobljenoj Evropi. Mihailovic se razmahuje dobijenim zvanjima i drzavnim legitimitetom na osnovu u Srbiji „legalizovanih“ cetnika u sluzbi okupatora. Salje izaslanike u sve pokrajine sa uputstvima tamosnjim oficirima, koji su ostali odani predratnom rezimu, da se povezu sa okupatorom i na svojim teritorijama formiraju cetnicke jedinice kojima Mihailovic daje legitimitet JVO, s pravom mobilizacije svih vojnih obveznika koji su se prije rata bili zakleli kralju na vernost. Ova organizovanja imala su veliki uspjeh u italijanskoj okupacionoj zoni koja je bila skoro 40% jugoslovenske teritorije (Crna Gora, Dalmacija, veliki dio teritorije Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slovenije), ciji ratni ciljevi i ambicije nijesu bili isti sa Hitlerovim. Po ovim uputstvima i datim ovlastenjima, bez neposrednog komandnog uvida i uticaja, na navedenim teritorijama brzo se formira brojna JVO od Mihailovica imenovanih i samozvanih cetnickih vojvoda, koji su, u sluzbi okupatora, kao i u Srbiji, i na ovim teritorijama pocinili iste zlocine nad narodom pod izgovorom istrebljenja komunista i pripadnika NOP. Sami ili u sadejstvu s okupatorom borili su se protiv NOV u odbrani okupirane teritorije, okupatorskih posada i garnizona ili zajedno sa okupatorskim jedinicama potiskivali NOV sa slobodnih teritorija.

Pod naslovom „Crna Gora pod italijanskom vlascu“ Pavlovic na 88. strani pise: „Italijanska Crna Gora bila je mrtvorodence. Njeno proglasenje dovelo je do opsteg ustanka“... „Komunisti su odmah stupili u akciju. U selima su se okupili krsni muskarci“, lokalna zandarmerija im se pridruzila. Oficiri zauzeli komandna mesta“... „Kao glavni komandanti nametnuli su se pukovnik Bajo Stanisic, koji se vratio iz Hercegovine, major Djordije Losic, koji je uspeo da izbegne hapsenje u Sloveniji i kapetan Pavle Djurisic“.

Strucno smisljena laz o spontanosti ustanka seljaka predvodenih bas onim oficirima koji su poslije po uputstvima Mihailovica u Crnoj Gori organizovali cetnicku organizaciju u sluzbi italijanskog okupatora da se za nadnice i logistiku bori protiv NOP organizovanog i pripremljenog jos od aprila. Autor namjerno ne pise poznatu mu istinu o ulozi i radu KPJ u ustanku i cijelom Drugom svjetskom ratu, po devizi da „se ono sto nije zapisano nije ni dogodilo“. Zato ne navodi datume znacajnih dogadaja, imena znacajnih licnosti i komandanata formiranih NOP jedinica, divizija, korpusa, a pise o Mihailovicu i njegovim namjerama, vezama i licnostima bez istorijskog dokaza, ili o okupatoru i kvislinskim pokretima, vojskama i licnostima, tezeci da sve stavi u istu ravan. U ratu se zna ko su zaracene strane, a ko saveznici. To zna i autor, ali ne zeli to da kaze zbog Mihailovica.

Ovdje cu navesti neke vazne dogadaje koje je autor precutao. Za rukovodenje NOP PK se proglasio Vrhovnom komandom i Milovana Djilasa odredio za komandanta, a generalstabnog kapetana Arsa Jovanovica za nacelnika. Docnije je VK preimenovana u Glavni stab. Vojni savjetnik je bio pukovnik Savo Orovic, a generalstabni kapetan Velimir Terzic. Starjesine svih teritorijalnih jedinica imenovali su MK od odanih aktivnih i rezervnih oficira i podoficira. U ustanku su ucestvovali i oficiri i sluzbenici koji nijesu bili za ustanak, ali nijesu htjeli ili nijesu smjeli da se izdvoje od ostalih mjestana. U ustanku su masovne jedinice sa puskama i puskomitraljezima na juris razoruzavale neprijateljske posade i zandarmerijske stanice, zauzimale i gradove koje Italijani nijesu suvise ni branili i dosli do znacajnog naoruzanja, municije, opreme i hrane.

Sasvim je bila drukcija situacija kada su italijanske divizije dosle da povrate oslobodenu teritoriju, koju tuku artiljerijom, u prethodnici tenkovi, za njima motorizovana pjesadija, praceni avijacijom. Rukovodioci ustanka odlucili su da se ustanickim bataljonima ne moze suprotstaviti takvoj oruzanoj sili, pa su ih raspustili. Borci neka sklanjaju porodice, mal i imovinu dalje od komunikacija u planine dok ne prode italijanski napad na oslobodene teritorije. Oni koji nijesu ucestvovali u ustanku i koji su bili protiv, docekuju Italijane solju i hlebom okrivljujuci za ustanak komuniste koji su pobjegli u planine. Pokazuju kuce istaknutijih komunista koje Italijani pale. Pripadnici pripremnih grupa i rukovodioci sa zarobljenim ratnim plijenom organizovano su se povukli u planine i po naredenju VK od njih se formiraju gerilski odredi koji ce da vrse akcije kada se za to stvore uslovi po odlasku vecih italijanskih jedinica.

Polovinom oktobra italijanske jedinice, poucene ustankom, povlace se u gradove. Napustaju savnicki srez i veliki planinski prostor u drugim sjevernim srezovima na kojima NOP pod rukovodstvom KPJ obnavlja ustanicke teritorijalne bataljone koje po srezovima objedinjuju stabovi NOP odreda, NOO i drustveno-politicke organizacije pod rukovodstvom MK.

Pocetkom novembra stiglo je naredenje VS GS Crne Gore da posalje u Srbiju odred od oko 3.000 boraca. Glavnina odreda se krajem novembra prikupila na teritoriji Zabljacke opstine da, posto se VS sa jedinicama povukao iz Srbije, oslobodi grad Pljevlja u kome se nalazila ojacana italijanska divizija „“Pusterija“ koja se ranije utvrdila i pripremila za odbranu, jer se iz cijele Crne Gore nije mogao dovesti odred od preko 3.000 boraca za napad, a da neprijatelj za to ne dozna. U napad se poslo sa opstim jurisem kao glavnim oruzjem „srca u junaka“. Uoci 1. decembra 1941. neprijateljska je odbrana probijena iz tri pravca i tri bataljona su usla u grad. Ali, u svakom pogledu nadmocni neprijatelj uspio je da se odbrani i poslije cjelodnevne borbe bataljoni su bili primorani da se iz grada povuku uz velike gubitke. U istoriju Drugog svjetskog rata Pljevaljska bitka bila je upisana kao najveca u 1941. godini u porobljenoj Evropi.

Autor samo registruje da je VS sa bataljonima s kojima se povukao iz Srbije u Sandzaku na oslobodenoj teritoriji 22. decembra u Rudom formirao Prvu proletersku NO brigadu i ne pominje da je u istocnoj Bosni ponovo oslobodio veliku teritoriju sa sjedistem u Foci, koja je nazvana Focanska partizanska republika i povezala se sa slobodnom teritorijom u Sandzaku, Hercegovini i Crnoj Gori. Tada je sa sjedistem u Zabljaku na teritoriji savnickog sreza i planinskih dijelova susjednih srezova: pljevaljskog, bjelopoljskog, kolasinskog i niksickog stvorena velika slobodna teritorija nazvana Durmitorska partizanska republika, povezana sa Focanskom, gdje se nalazio VS.

Ovo stanje pocetkom 1942. godine zadavalo je veliku brigu prvo italijanskom, pa njemackom okupatoru i Mihailovicu sa njegovom ambicijom da po uzoru u Srbiji formira JVO i u Crnoj Gori. Sa pismenim uputstvima, imenovanjima i dodjelom vojvodskog zvanja kapetan Pavle Djurisic dobija od Mihailovica zadatak da u Sandzaku i sjevernoj Crnoj Gori formira limsko-sandzacke cetnicke odrede. U ostalim dijelovima to su cinili major Djordije Losic i pukovnik Bajo Stanisic. Docnije je za Crnu Goru Draza Mihailovic imenovao za komandanta generala Blaza Djukanovica.

Na ovom zadatku bio je najuspjesniji Djurisic koga sa radoscu prihvataju zabrinuti Italijani, jer ce tako tokom zime odrzavati vezu izmedu svojih garnizona. Sa Djurisicem potpisuju sporazum, daju platu za cetnike, naoruzanje i logistiku da na svojoj teritoriji uniste partizane i NOP. Takve sporazume su potpisali za svoje teritorije Losic i Stanisic. Djurisic se na dobijenom zadatku brzo dokazao unistenjem ilegalaca u Lubnicama i zarobljavanjem partizanskog bataljona na Kraljevskim Barama, gdje je strijeljao rukovodioce i clanove KPJ i sa ostalim vezanim borcima pobjednicki usao u Kolasin u februaru 1942. Kolasin su mu Italijani ustupili kao nagradu za cetnicku prestonicu u kojoj osniva zatvor kroz koji je za vrijeme njegove vlasti proslo oko 2.000 partizanskih pripadnika i simpatizera NOP i od vojnog suda u ime kralja oko 200 na smrt osudeno i na Brezi strijeljano, a ostali su izruceni Italijanima u logor u Baru.

Djurisic je sjutradan po ulasku u Kolasin uz Lipovo u pravcu Sinjajevine usmjerio cetnicke bataljone i tako ugrozio slobodnu teritoriju Durmitorske partizanske republike za ciju odbranu GS formira Stab sinjajevinskog sektora pod cijom komandom bataljoni svih crnogorskih partizanskih odreda, samo iz Durmitorskog pet bataljona i Prvi crnogorski bataljon Prve proleterske brigade, sve do kraja aprila 1942. vode borbe u najtezim zimskim uslovima u planini pod dubokim snijegom, bez smjestaja, slabo obuceni, gladni i bez municije sa Djurisicevim bataljonima od Italijana dobro naoruzanim, obucenim, dobro smjestenim, hranjenim i placenim. I u maju pocinje Treca italijanska ofanziva na sve slobodne partizanske teritorije sa zadatkom opkoljavanja i unistenja NOV i VS.

Tito je 21. maja na vojnom savjetovanju kod Zabljaka donio odluku da NOV sa bolnicom napusti iscrpljenu teritoriju Sandzaka, Crne Gore i Hercegovine i da se kroz istocnu Bosnu probije u zapadnu Bosnu, gdje su uslovi za NOP povoljniji, da se od sandzackih i crnogorskih bataljona formiraju nove brigade, a da na teritorijama Sandzaka, Crne Gore i Hercegovine ostanu teritorijalne partijske organizacije i mali broj boraca koji ce iz ilegalstva u narodu siriti istinu o NOP, a u povoljnim prilikama izvoditi akcije i stvarati uslove za povratak NOV.

VS je u povlacenju s bolnicom u teskim odbrambenim borbama u pokretu, pored ranijih Prve i Druge proleterske brigade koju je formirao 1. marta od bataljona iz Srbije, formirao i Trecu sandzacku, Cetvrtu i Petu crnogorsku NOU brigadu, koje su docnije dobile naziv Proleterska. VS uz velike gubitke u teskim borbama sa okupatorom, cetnicima, ustasama i drugim kvislinskim vojskama sa grupom brigada uspjeva da se probije u zapadnu Bosnu – Bosansku krajinu, gdje su sa odusevljenjem docekani od naroda i u drugoj polovini 1942. oslobodena je do tada najveca teritorija na kojoj su se formirali VS, veliki broj novih brigada, pet divizija, Prvi hrvatski i Prvi bosanski korpus, veliki broj partizanskih odreda i drugih vojnih ustanova, NOO i drugih organa narodne vlasti i drustveno-politickih organizacija. Ovim su stvoreni uslovi da se u Bihacu 29. novembra 1942. godine odrzi prvo zasjedanje AVNOJ-a kao najveceg drzavnog organa buduce nove Jugoslavije.

Na strani 104. autor pise da je Mihailovic: „pocetkom maja otisao u Sandzak i odatle u severnu Crnu Goru, zajedno sa svojim stabom, ali bez vojske“. Autor ovdje precutkuje da je Mihailovic krajem maja na durmitorskom podrucju iz sela Tepaca preko radio stanice koordinirao borbe cetnika u Trecoj neprijateljskoj ofanzivi i po odstupanju NOV u istocnu Bosnu 13. jula 1942. u Avtovcu u Zimonjica kuli odrzao sastanak cetnickih komandanata: majora Bacevica, Dobrosava Jevdevica, Ilije Trifunovica Bircanina, Pavla Djurisica i Baja Stanisica na kojem im je odao priznanje na uspjesno izvrsenom zadatku i dao im uputstva na osnovu iskustva iz Srbije kako su „legalizovani“ cetnici istrebili partizane i pripadnike i simpatizere NOP na od okupatora ustupljenim teritorijama. Poslije sastanka vratio se na odmor u najvise planinsko selo Bosocu iznad Zabljaka ispod Durmitora i poslije presao u Gornje Lipovo ispod Sinjajevine blizu Kolasina, tada cetnicke prestonice, u kojem je vlast vrsio i komandovao Mihailovicev vojvoda Djurisic, gdje sa stabom i engleskom misijom ostaje do maja 1943. Docnije su mu dosli i politicari Dragisa Vasic i Moljevic. Zimu su proveli na italijanskom trebovanju, u planiranju istrebljivanja muslimanskog zivlja sa teritorija pod njihovom vlascu u Sandzaku i istocnoj Bosni i Hercegovini i zajedno sa Italijanima o sprovodenju operacija, koje je po Hitlerovoj direktivi 47 od 28. decembra 1942. planirao general Ler, nazvanih „Vajs 1“, „Vajs 2“ i „Svarc“. Ove cetnicke planove autor je naveo kao ambicije pod sifrom „Mars na Bosnu“, koji je trebalo da pocne 5. januara 1943. i za cije je izvrsenje bio zaduzen major Zaharije Ostojic. To se poklapa sa pocetkom Lerovog plana po naredenju Hitlera „da jednom zasvagda zavede red“ o cemu je pisao i autor na svoj nacin na strani 165. i 166.

Autor na strani 162 kaze da se u decembru 1942. u Mihailovicev stab spustio pukovnik S.V. Bejli i da mu je saopstio „da invazija predstoji i da partizane treba unistiti“. Ovo nije tacno, pukovnik Bejli se spustio pocetkom oktobra na Sinjajevinu kod stala Zekovica, kada je cetnicki bataljon, koji je obezbjedivao spustanje, pocinio necuvene zlocine nad seljacima sela Timora, koje su optuzili da su pokrali padobranima bacani materijal. Seljaka Savu Cetkovica, pored svih mucenja tokom cijele noci da to prizna, najposlije su zivoga pekli na raznju. Gornjim navodom autor je pokusao da prikaze da je Mihailovic uputstvo za unistenje partizana dobio od Engleza.

Na strani 121. autor zeli da jednom lokalnom politickom skupu da jugoslovenski znacaj, gdje pise: „Da se na odgovarajuci nacin obelezi Prvi decembar – Dan jugoslovenskog ujedinjenja. Skup mladih cetnika u selu Sahovici blizu Bijelog Polja, uz prisustvo znatnog broja nastavnika, novinara, pravnika i drugih „intelektualaca“ iz manjih gradova, uglavnom iz Djurisicevih i Stanisicevih jedinica. Medu prisutnima bili su pripadnici Djukanovicevog i Mihailovicevog staba, ali je skupom u potpunosti dominirao Djurisic“... „Polazna tacka rezolucije bilo je ponovno uspostavljanje jugoslovenske monarhije posle rata uz privremenu cetnicku diktaturu“... „Rezolucija iz Sahovica se od tada smatra kao neka vrsta cetnickog „vjeruju“ (rezoluciju je napisao Moljevic). Odredeni od komandanata „mladi cetnici“ dovezeni su italijanskim kamionima i sa italijanskim brasnjenikom u selo Sahovici pod kontrolom italijanskog garnizona u Bijelom Polju. Donesena je rezolucija koja se i dalje za Mihailoviceve cetnike smatra „vjeruju“. Tuzno je da se cetnicko „vjeruju“ promovise na tako nedolicnoj konferenciji za Mihailovica i autora koji joj daje istorijski znacaj.

Djurisic je u januaru 1943. u bjelopoljskom srezu spalio 35 sela sa muslimanskim zivljem, ubio 400 boraca i oko 1.000 staraca, zena i djece. Od 5. do 7. februara izvrsio je stravican masakr muslimanskog zivlja u srezovima: pljevaljskom, cajnickom i focanskom. Drazi Mihailovicu u izvjestaju doslovno pise: „Sva muslimanska sela u tri pomenuta sreza potpuno su spaljena, da nijedan dom nije ostao citav. Ubijeno je oko 1.200 boraca i do 8.000 ostalih staraca, zena i djece“. U to vrijeme cetnicke vojvode u Hercegovini pocinili su jos i vise zlocina nad muslimanskim zivljem po Mihailovicevom uputstvu da ove teritorije ociste od muslimana-Turaka. Autor u knjizi ne pise koji se zlocin ubraja u genocid.

Na strani 168. pise: „Krajem februara na hercegovackim brdima iznad Neretve izmedu Mostara i Kalinovika okupilo se 15.000 cetnika da docekaju partizane ... „Mobilizaciju je u svojstvu ministra vojske naredio Mihailovic“ ... „Posle krvave bitke koja je besnila od 27. februara do 7. marta partizani su se probili“... „Mihailovic je odlucio da licno dode i preuzme komandu ne bi li spasao situaciju“. Autor ne zeli da konstatuje da, prema Lerovom planu, Italijani u sadejstvu cetnika i ustasa, nijesu mogli da zaustave nastupanje grupe divizija NOV sa bolnicom pod komandom VS i Mihailovica su hitno doveli da preuzme komandu nad cetnicima “ne bi li spasili situaciju“.

Na strani 173. pise: „Poslije 20. aprila Mihailovic je ponovo bio u Lipovu i nameravao da se vrati u Srbiju“... „Nemci su 14. maja tenkovima usli u Kolasin, zarobili su i razoruzali Djurisica i oko 2.000 njegovih boraca. Uprkos opseznim potragama, Mihailovic, njegov stab i britanska misija uspeli su da uz pomoc jedinica JVO iz Srbije produ kroz Sandzak i 24. maja su se ponovo nasli na planini Kopaoniku u zapadnoj Srbiji“. Autor ne zeli da kaze istinu: da je poslije neuspjesnog komandovanja cetnicima (JVO) na Neretvi, gdje su ih po prelazu Neretve partizani potukli do nogu, a ostatak se razbjezao kucama, Mihailovic dobjezao u Lipovo, da Ler porazene Italijane i razbijene cetnike u koje je izgubio povjerenje nije obavijestio o pocetku operacije „Svarc“ i da je cetnike razoruzao, a Mihailovic, poslije jednogodisnjeg boravka u Crnoj Gori, bez vojske, kako je i dosao, pobjegao u Srbiju, sto ne dolikuje komandantu JVO.

Tito je u ratu bio sa NOV, bitkama i operacijama komandovao i u bici na Sutjesci ranjen.

Na strani 206. autor pise: „Nasledivanje italijanskog naoruzanja imalo je veliki moralni znacaj za Titov pokret“. Iznenadujuce je da u knjizi „Drugi svetski rat u Jugoslaviji“ nema odgovarajuceg komentara kapitulacije Italije, koja je pod okupacijom drzala 40% Jugoslavije. Autor zlonamjerno kaze da je Titov pokret naslijedio italijansko naoruzanje. Istina je da su brzim dejstvom korpusi i divizije NOV pretekli Njemce u razoruzavanju italijanske Druge armije koja se nalazila na teritoriji Jugoslavije i tim putem dosli do velike kolicine naoruzanja, opreme i hrane znacajne za dalje vodenje rata i stvaranje nove slobodne teritorije.

Na strani 215. i slijedecim autor kaze da je 29. novembra 1943. godine odrzano u Jajcu drugo zasjedanje AVNOJ-a i na svoj nacin opsirno komentarise odluke i dalje pise da su VS i Nacionalni komitet prinudeni da napuste Jajce 7. januara 1944. i docnije se upute u Drvar. U Drvaru su ostali vise od cetiri mjeseca. Tu se spustila sovjetska vojna misija, a engleskoj misiji se pridruzio Cercilov sin Randolf i americki izaslanik za vezu. Cercil je 17. maja obavjestio Tita da je kralj raspustio Puricevu vladu, ciji je clan bio Mihailovic. Za novog predsjednika vlade odredio je Ivana Subasica.

Posto su Njemci znali da se u Drvaru nalazi VS i Nacionalni komitet sa saveznickim vojnim misijama, u Grckoj su vise mjeseci pripremali vazdusni desant na Drvar da uniste rukovodstvo NOP. Desant je izvrsen u zoru 25. maja 1944. godine, kada su se u Drvaru spremali da proslave Titov rodendan. Ovo je bio prvi njemacki neuspjesan desant ove vrste. Poslije desanta saveznici su Titu predlozili da radi bezbjednosti sa VS nade sigurno mjesto. I on se odlucio za ostrvo Vis koje je obezbjedivala engleska mornarica i vazduhoplovstvo, gdje je na miru mogao da planira oslobadanje neoslobodenih teritorija, posebno Srbije i vodi pregovore sa Subasicem.

Tito se sastao sa Cercilom u avgustu u Italiji i poslije je na Visu sa Subasicem potpisao sporazum 16. avgusta. „Subasic je priznao AVNOJ za legitimnu vlast na teritoriji Jugoslavije, a NOV za jedinice legitimne borbene snage“ (strana 223).

Na strani 232. pise: „Kralj je 28. avgusta 1944. potpisao ukaz kojim je Mihailovica smenio sa polozaja nacelnika Staba Vrhovne komande u okupiranoj Jugoslaviji.“ Na 230. strani pise da su se 20. avgusta sastali Mihailovic i Nedic, da je Nedic ponudio od Nemaca oruzje i da stavi svoju SDS pod Mihailovicevu komandu za formiranje „srpske vojske od 50.000 boraca koju bi cinili svi oni koji se bore protiv komunista“, s tim da Mihailovic bude zastupljen u Nedicevoj vladi. O tome su 22. avgusta obavestili Hitlera, koji je citavu tu zamisao odmah odbacio.

Na strani 232. pise: „Saveznici su dali punu podrsku Titu u novom pokusaju krajem jula da prodre u Srbiju, u kome su ucestvovale tri najbolje divizije NOV“... „Pod okriljem operacije „Ratvik“ partizani su ponovo preneli gradanski rat u Srbiju“. Raspamecujuce pisanje uglednog istoricara u vremenu kada snage svih saveznika ulazu napore da poraze Njemacku. U tom poduhvatu NOV ima zadatak da oslobodi Srbiju i poveze se sa Crvenom armijom. Naziva to „ponovo prenosenje gradanskog rata u Srbiju“ kada u vrijeme ovih borbi za oslobodenje Srbije njemacka okupaciona komanda i Hitler odbacuju Nedicevu i Mihailovicevu ponudu za zajednicku borbu. U duzem opisu, o oslobodenju Srbije, komentarise rad svih ucesnika, prvenstveno Mihailovica, Nedica, Njemaca, saveznika, ali najmanje prostora daje najvaznijem ucesniku NOV, nigdje ne prikazuje oslobodenje gradova.

Posto se Crvena armija nezadrzivo preko Rumunije priblizavala nasim granicama, Tito je 18. septembra sa Visa sovjetskim avionom otisao u stab Crvene armije u Rumuniji da uskladi dalje operacije. Odatle je otisao u Moskvu da od Staljina trazi naoruzanje i opremu za NOV. U Moskvi je 29. septembra objavljeno da je VS jugoslovenske NOV odobrio zahtjev Sovjetske VK da sovjetske trupe udu na jugoslovensku teritoriju. Staljin je odobrio naoruzanje i opremu Titu za 12 pjesadijskih divizija, koja je upucena preko Rumunije. Tito se iz Moskve vratio u stab marsala Tolbuhina u Temisvaru, gdje je, po preporuci Staljina, Dimitrovu dao odobrenje da i bugarska armija preko jugoslovenske teritorije uzme ucesca u ratu protiv njemackog Rajha.

Na strani 238. pise: „Beograd je osloboden 20. oktobra 1944. godine nakon nedelju dana borbe u kojoj je poginuo veliki broj ljudi“... „Posto su ga saveznici i njegov kralj napustili, Mihailovicev pokret, nakon sto se u povlacenju borio protiv Nemaca i bio napadan od strane partizana, Sovjeta i bugarskih trupa, raspao se, a Mihailovic se povukao iz Srbije.“

Autoru su svi podaci o gubicima u bici za Beograd sporni i ne navodi ucesnike u bici za glavni grad Jugoslavije. Ali, navodi da nema nijednog dokaza zasto se Mihailovic borio u povlacenju protiv Njemaca i zasto bi ga napadali svi koji su se borili protiv Njemaca (partizani, Sovjeti i bugarske trupe). Mihailovicev se pokret raspao zajedno sa svima koji su bili u sluzbi Njemaca. Srbiju su tada napustili svi koji su u sluzbi okupatora cinili zlocine nad svojim narodom, bjezeci od narodnog suda. To nije slucaj samo u Srbiji, tako je bilo i u svim pokrajinama i gradovima. Oni nijesu bjezali od NOV, vec zbog zlocina, znajuci da ce narod traziti da im se sudi. Nedic je pobjegao 9. oktobra sa vladom u Austriju, Ljotic u Sloveniju, a ostali kako su znali i umjeli prije ili zajedno sa Njemcima. Iz Hrvatske Pavelic sa vladom i ustaskom vojnom preko Slovenije u Austriju do Blajburga, potom sam Pavelic u Argentinu. Iz Slovenije Rupnik sa saradnicima i biskupom Rozmanom sa svjestenstvom. Iz Crne Gore organizovano su pobjegli svi koji su cinili zlocine i koji nijesu htjeli da prihvate komunisticku vlast, kojima su cetnici prvo govorili da ce u ratu Hitler biti pobjednik, poslije da zapadni saveznici u Jugoslaviji komunistima nece dati vlast, predvodeni vladikom i Mihailovicevim vojvodom Djurisicem koga su Njemci oslobodili da bi organizovao zastitni korpus. Djurisic je uspeo da organizuje samo gvozdeni puk koji je NOV unistio na Krnovu. On je stao na celo izbjeglicke kolone iz Crne Gore koja se potucala ispred njemacke vojske kroz Bosnu, Hrvatsku i bez vode neveliki broj je dosao do Zidanog Mosta u Sloveniji.

Njemci su po oslobodenju Beograda i prelaska preko Save uspostavili odbrambeni front duz Drave, u Sremu izmedu Dunava i Save i dalje preko Bosne do Jadranskog mora. Zadatak je bio da se po svaku cijenu brani do izvlacenja oko 400.000 Njemaca koji su se nalazili na jugoslovenskoj teritoriji juzno od fronta koji je nazvan Sremski. Osim na ovom frontu, borbe su vodene istovremeno i sa njemackim armijama juzno od ovog fronta. Njemci su trpeli velike gubitke u povlacenju. Bili su prinudeni da se povlace slabim komunikacijama preko Kosova, Sandzaka i Bosne. Pod stalnim bombardovanjem saveznicke avijacije, 19. decembra 1944. oslobodena je Podgorica, a 6. aprila 1945. Sarajevo. O ovim teskim borbama protiv u povlacenju velike njemacke oruzane sile autor pise u ranijem stilu, cak kaze: „Nemci su se povlacili bez teskoca“. Samo da bi precutao uspjehe NOV. Ne navodi vrijeme, ko je oslobodio, sa kakvim gubicima teritorije Kosova, Sandzaka, Crne Gore, Hercegovine, Bosne, Hrvatske i Slovenije, ko je i kada probio Sremski front i nezadrzivo gonio njemacku armiju do Trsta i juzne Austrije i ne podsjeca na nastupanje srpskih armija poslije proboja Solunskog fronta, vec kaze da je probijanje Sremskog fronta bilo nepotrebno stradanje mobilisanih vojnih obveznika iz Srbije, da je to trebalo prepustiti Crvenoj armiji koja je u krvavim borbama gonila Hitlerove armije od Moskve, Lenjingrada i Staljingrada do Beca i Berlina. Autoru je u pisanju bila glavna briga da u ovo vrijeme ukaze na prisustvo Mihailovicevih cetnika iako ni za nijednu ratujucu stranu vise nijesu predstavljali vojsku, vec lutajuce skupine u meduprostoru.

Na strani 264. pise: „On je 13. aprila 1945. sa svojim preostalim pristalicama (za koje se procenjuje da ih je bilo izmedu 8.000 do 12.000) krenuo iz severne Bosne na dve stotine osamdeset kilometara dug mars natrag u Srbiju da zapocne sve ponovo kao aprila 1941“. To su bile samo puste zelje. Stvarnost je bila drukcija: Drinu je presao „sa sacicom svojih ljudi, uspevao je da prelazi s planine na planinu“... „Uhvacen je u klopku i ranjen, konacno je marta 1946. zarobljen“ (str.265).

Kakav pocetak u ratu, takav i kraj.

Posto je autor precutao ili samo registrovao najvaznije dogadaje i ko je i gdje vodio zavrsne borbe u oslobodenju, navescu slijedece cinjenice.

Naredbom vrhovnog komandanta, marsala Jugoslavije Josipa Broza Tita od 1. januara 1945. formirane su Prva armija pod komandom general lajtnanta Peka Dapcevica, pukovnika Mijalka Todorovica i general majora Milutina Morace, Druga armija pod komandom general lajtnanta Koce Popovica, pukovnika Blaza Lompara i general majora Ljuba Vukcevica i Treca armija pod komandom general lajtnanta Koste Nada, pukovnika Branka Petricevica i pukovnika Vukasina Subotica. Drugog marta 1945. formirana je Cetvrta armija pod komandom general lajtnanta Petra Drapsina, pukovnika Boska Siljegovica i general majora Pavla Jaksica.

Naredbom od 1. marta preimenovana je NOVJ u Jugoslovensku armiju i VS u Generalstab JA. Za nacelnika je imenovan general lajtnant Arso Jovanovic, za pomocnike general lajtnant Velimir Terzic i Mihajlo Apostolski.

Na vojnom savjetovanju u Beogradu od 26. februara do 2. marta doneti su planovi po fazama i dati zadaci za vodenje operacija armijama, korpusima, divizijama i ostalim jedinicama JA za oslobodenje teritorija i u ofanzivnim dejstvima unistavanje nemackih armija u povlacenju.

U tom vremenu su se formirali i najvisi drzavni organi prema sporazumu Tito-Subasic. Posto je kralj Petar II Karadordevic 3. marta imenovao Namjesnistvo od uglednih licnosti: dr Srdana Budisavljevica, dr Anta Mandica i inz. Dusana Srneca, u Beograd je 5. marta dosao Subasic sa vladom i Namjesnistvu podnijeo ostavku. Namjesnistvo je 6. marta Titu poverilo mandat da sastavi vladu. Tito je 7. marta objavio sastav privremene vlade Demokratske Federativne Jugoslavije formirane spajanjem NKOJ i kraljevske Subasiceve vlade: predsjednik i ministar narodne odbrane i vrhovni komandant JA Josip Broz Tito, ministar inostranih poslova dr Ivan Subasic, potpredsjednici Edvard Kardelj i Milan Grol. Isto dana vladu su ukazom potvrdili Predsjednistvo AVNOJ-a i kraljevsko Namjesnistvo. Zadatak vlade bio je da po oslobodenju zemlje pripremi i sprovede demokratske izbore za Ustavotvornu narodnu skupstinu koja treba da donese ustav kojim ce se odrediti drzavno uredenje Jugoslavije. Vladu su priznali i saveznici, 12. marta je u Beograd dosao ambasador Velike Britanije Rajf Stivenson, 24. marta ambasador Sovjetskog Saveza Ivan Solconkov i krajem marta SAD su imenovale za ambasadora Ricarda Petersona. Time su najvisi jugoslovenski drzavni organi priznati u svijetu.

Jugoslavija u aprilu 1945. konstituisana sa legitimnim drzavnim organima i sa reorganizovanom NOV u JA mogla je da mobilise sve resurse sa oslobodene teritorije za oslobadanje jos neoslobodenih. Sa oko 700.000 boraca u JA, pored licnog naoruzanja: 1.152 topa, 3.634 minobacaca, 103 tenka, 10 oklopnih oruda, 19.974 puskomitraljeza, 256 aviona i 251 plovilom. Tada je JA bila po jacini cetvrta poslije Crvene armije, americke i britanske armije. Francuska, kao peta, nije imala samostalan front.

JA je od 20. marta do 15. maja 1945. izvela opstu ofanzivu za konacno oslobodenje. Probijen je Sremski front i linija nemacke odbrane i vodene su operacije po planu na odredenim pravcima, po fazama i dinamikom u zonama odgovornosti 1, 2, 3. i 4. armije, rukovodeni Generalstabom po odlukama vrhovnog komandanta Tita. Pored oslobodenja odredenih teritorija, zadatak je bio i nanosenje sto vecih gubitaka nemackim armijama u povlacenju sa juga. Uz sadejstvo svih jedinica i rodova i sa saveznicima, uz izvanredne napore organizovanja, postavljeni zadaci su izvrseni. Prvog maja je oslobodena Postojna, 3. maja Rijeka i Trst, 8. maja Ljubljana, 7. maja Karlovac i 8. maja Zagreb.

Hitler je 29. aprila izvrsio samoubistvo i 9. maja 1945. u Berlinu je potpisao bezuslovnu kapitulaciju Njemacke feldmarsal Vilhelm Kajtel, nacelnik staba Vrhovne komande njemackih oruzanih snaga. U ime saveznika ovaj akt su potpisali marsal Crvene armije Georgij Zukov, marsal britanske avijacije Artur Teder, a u ime SAD general Karl Spas. Kajtel je izdao naredbu o kapitulaciji i naredio da se na svim frontovima obustave borbe.

Ovu naredbu su izvrsili njemacki komandanti na svim frontovima izuzev na jugoslovenskom frontu. General pukovnik Aleksander Ler. komandant Grupe armija E, koja se nalazila na sjeveru Slovenije, namjeravao je da se pod borbom probije u Austriju i kapitulira pred saveznicima. Tako su produzene operacije na frontu JA i poslije kapitulacije, sve do 15. maja 1945. Zadatak 1, 2. i 3. armije bio je: stezanje i zatvaranje obruca oko grupe armija E sa kvislinzima i kolaboracionistima i njihovo zarobljavanje. Potpunim okruzenjem na uzanom prostoru, koncentricnim napadom sa svih strana neprijatelj je pretrpeo velike gubitke i morao je da se preda. Zarobljen je stab grupe armija E sa komandantom Lerom, stabovi 15, 21, 91 i 97. armijskog korpusa, zarobljeni su 22, 41, 181, 237. pesadijska divizija, 104. lovacka, 188. brdska, Sedma SS divizija „Princ Eugen“, 11. poljsko vazduhoplovstvo, ostaci 369, 373, 392. legionarskih divizija, dijelovi 1. i 2. kozacke konjicke divizije i 438. divizije specijalne namjene.

Na jugoslovenskom ratistu od jula 1941. do 15. maja 1945. uzelo je ucesca blizu 2.500.000 naoruzanih ljudi. Od tog broja u okupatorskim i kvislinskim- kolaboracionistickim jedinicama i organizacijama poginulo je oko 450.000 i oruzanim jedinicama NOV i NOP 305.000, sto ukupno iznosi 755.000 ljudi. U navedenom vremenu, na ovom ratistu bilo je angazovano 125 neprijateljskih divizija, 55 njemackih, 30 italijanskih, 13 bugarskih, sedam madarskih i 20 kvislinskih.

NOVJ, odnosno JA casno je izvrsila svoj zadatak, vodila je vise od 50 velikih operacija, nekoliko stotina bojeva i vise hiljada borbi i drugih akcija; izbacila je iz stroja oko milion nerijateljskih vojnika, oko 450.000 je poginulo i oko 550.000 ranjeno.

Jedino je jugoslovenski antifasisticki pokret (NP) pod vodstvom KPJ izrastao u mocnu oruzanu NOV-JA sposobnu za vodenje krupnih ratnih operacija. NOP je dao i veliki moralno-politicki doprinos ukupnoj pobjedi nad fasizmom i nacizmom. Podsticao je oruzanu borbu u Albaniji, Grckoj, Italiji i Bugarskoj. Na kraju rata 15. maja u sastavu JA bili su: cetiri armije, sest korpusa, 59 divizija, 261 brigada, 10 pukova, tri partizanska odreda i kompletna pozadina, ukupno oko 800.000 boraca i rukovodilaca, kojima su komandovala 63 generala sa vrhovnim komandantom, marsalom Josipom Brozom Titom na celu. Navedeni podaci o jedinicama, rukovodiocima i brojnom stanju uzeti su iz feljtona „Politike“ „65 godina od zavrsne ofanzive JA“ Mladenka Colica, objavljenog od 1. do 18. maja 2010.

Pozivam cijenjenog istoricara Stevana K. Pavlovica, autora knjige „Hitlerov novi antiporedak, Drugi svetski rat u Jugoslaviji“, krunskog svjedoka, demokratske vlasti u Srbiji jos od 2000. godine, koja revidira istoriju i donosi zakon o izjednacavanju NOP i NOV, koji su pod rukovodstvom KPJ i Tita u Jugoslaviji vodili oslobodilacki rat, sa cetnickim pokretom pod vodstvom Dragoljuba Mihailovica kojeg je kralj u jednoj godini unapredio u tri generalska cina, imenovao u izbjeglickoj vladi za ministra vojske i mornarice, nacelnika Vrhovne komande i komandanta JVO, a zatim smijenio sa svih navedenih funkcija zbog saradnje sa okupatorom i sto su cetnicke jedinice kao JVO, pod njegovom komandom i od njega imenovanih vojvoda, ratovale kao kvislinske jedinice, da navede: operacije, bitke, bojeve i akcije protiv okupatora Jugoslavije radi uporedivanja sa onim koje je vodila NOV, a sto je autor precutao u knjizi.

Posto sam procitao knjigu, shvatio sam da je autoru bilo dovoljno 250 strana, da bi Mihailovica prikazao kao antifasistickog borca i da knjiga nije dobila na vrednosti time sto je autor posvecuje i Milovanu Djilasu.
Autor: Milorad Zarubica

pa, pre *njegovog vremena*, nije bas bilo mnogo *visoko skolskih ustanova*, nije svako mogao da dobije *preporuke* za upis, a i do upisa je bilo teze, samara te ucitelj, cvrkne te popa,samara kaplar u vojsci,zene nemaju pravo glasa...itd, itd...mnogo toga za *pogledacovanje*.

uklonjen prilog, no nemenja stvar, upravo smo usli u najslavniji dan istorije..07.juli, ostalo znate,nekome slava, a nekome,retusiranje istorije,nipodastavanje, laganje...bruka na bruku u nizu !Ziveli ! kafana Korcagin radi malo duze u to ime !.

Da li je ovo kraj belgijske države socijalnog blagostanja?

Belgija je osnovana 1830. godine, kao rezultat politike Velike Britanije da stvori male države između Francuske i Nemačke, koje su dugo bile u ratu. Belgija je bila prva država na kontinentu koja se industrijalizovala.

ANTVERPEN: Slika podeljenog društva sada je izgleda izvesnija u slučaju Belgije

Robert Stallaerts

U prilog pitanju postavljenom u naslovu, pokušaćemo da skiciramo razvoj Belgije kao socio-ekonomske strukture od početka njene nezavisnosti 1830. godine. Možemo da izdvojimo više ili manje četiri posebne faze: burna kapitalistička industrijalizacija pod potpunim liberalizmom, rani razvoj socijalne protivteže sa pratećim učešćem bogatstva koje je stizalo kroz kolonijalnu upravu, razvoj kombinacije socio-ekonomske strukture i društvenog blagostanja i na kraju postepen raspad ove socijalne strukture i povratak na liberalni kapitalizam. Fokusiraćemo se na poslednje dve faze, ali da bi objasnili razvoj i izvore industrijskog razvoja u Belgiji, ne možemo, a da ne prikažemo originalni razvoj.

Posle Drugog svetskog rata, vidljive su prve posledice Maršalovog plana. Štaviše, između razorene Nemačke i velike Francuske, sa malom i ne tako moćnom vladom, Belgija je bila interesantna za ulaganja Amerike, koja je tokom pedesetih i šezdesetih godina izuzetno ulagala u Flandriju. Kako su tokom šezdesetih godina 20.veka nalazišta uglja i ruda u Valoniji iscrpljena a rudnici zatvoreni, ova faza industrijalizacije je bila usmerena na razvoj lake industrije u Flandriji – blizu mora i sa odličnim pogodnostima za transport.

Belgija je osnovana 1830. godine, u velikoj meri kao rezultat politike Velike Britanije da stvori male države između zemalja koje su dugi niz godina bile u ratu, Francuske i Nemačke. Belgija je bila prva država na kontinentu koja se industrijalizovala. Nekoliko činjenica mogu to i da objasne. Prvo: oblast Valonija, u južnom delu zemlje bila je bogato nalazište zaliha rude i uglja. Drugo, geografska pozicija, blizu Severnog mora i male dimenzije države olakšavale su transport i pružale mnogo mogućnosti za trgovinu i kontakte. Odnosi sa Engleskom bili su intenzivni i tehnologija je uvožena iz centra industrijalizacije. Dalje, Flandrija je već imala dugačku tradiciju međunarodnih kontakata: kroz istoriju osvajali su je Španci, Austrijanci i Francuzi. Štaviše, mogla je da se osloni na svoj visoki kulturni i ekonomski prekapitalistički razvoj u ranom srednjem veku pod dinastijom Burgundaca. Kao mala nezavisna zemlja, pod protektoratom Engleske, unutrašnje kapitalističke sile, posle sticanja nezavisnosti, sprovele su spektakularni začetak razvoja ekonomije pod totalno liberalnim režimom. Ovo se ogledalo u potpunoj eksploataciji radničke klase koja je živela u izuzetno lošim uslovima.

PRODAJA DRŽAVNE IMOVINE: Briž, prodavnica najpoznatijeg belgijskog artikla, piva.

Oko 1880. godine javlja se prva socijalna reakcija i osnivaju se prvi sindikati. Ipak, u ovoj drugoj fazi liberalnog kapitalizma do kraja drugog svetskog rata njihov uticaj je bio još uvek mali. Glavni činilac koji je favorizovao bogatstvo više klase i urbani razvoj Brisela bila je kolonijalna eksploatacija Konga, koja je na prvom mestu bila lična misija kralja Leopolda, pa tek potom nacionalni belgijski poduhvat. Velike banke, kao “Société Générale” stavile su na raspolaganje bogatstvo kolonija belgijskim kapitalistima.

Kraj Drugog svetskog rata obeležen je značajnim promenama u društvenim prilikama socijalno-ekonomske strukture. Za vreme rata, u Londonu, vođe patronata i radničkih organizacija u egzilu su se dogovorile da posle rata sagrade novu ekonomiju. Dogovorena je izgradnja sistema fokusiranog na socijalne probleme i učešće radnika. To bi donelo socijalni mir i garantovalo bi radnicima učešće u delu bogatstva. Ovo je u stvari bio temelj doktrine države socijalnog blagostanja koji su dogovorile vlade socijalista i demohrišćana, uz veliko učešće sindikata nakon završetka rata. Vođe kapitalističkih kompanija su se složile sa dogovorom iz Londona, najpre jer su se uplašili socijalnih nemira i komunističke pretnje u Belgiji, odmah nakon Drugog svetskog rata. Kasnije su veoma cenili povoljan uticaj dugoročnog socijalnog mira. Posle rata, vidljive su i prve posledice Maršalovog plana. Štaviše, između razorene Nemačke i velike Francuske sa malom i ne tako moćnom vladom, Belgija je bila interesantna za ulaganja Amerike, koja je tokom pedesetih i šezdesetih godina izuzetno ulagala u Flandriju. Kako su tokom šezdesetih godina 20.veka nalazišta uglja i ruda u oblasti Valoniji iscrpljena a rudnici zatvoreni, ova faza industrijalizacije je bila usmerena na razvoj lake industrije u Flandriji – blizu mora i sa odličnim pogodnostima za transport. Ovaj period je okarakterisan kao takozvani zlatni period šezdesetih i sedamdesetih. Ekonomija i socijalna briga su procvetali i izgledalo je da će razvoj kapitalizma, koji je doveden pod kontrolu vlade i sindikata, sa malim stepenom učešća radnika i raspodele bogatstva svim građanima, rešiti u osnovi sve socijalne probleme.

Međutim, kasniji razvoj nagoveštava da je ovo bila samo iluzija i da je još uvek ostala mogućnost da se ceo sistem uruši, ili da dođe do fundamentalnih promena na račun većine stanovnika, što je izgledalo kao veoma moguće. Bez sumnje, slom socijalnog blagostanja je već počeo i ostalo je samo da se vidi kako će akteri kao što su socijal-demokrtarska vlada i sindikati odbraniti svoj položaj. U svakom slučaju, već su u defanzivi. Šta se u stvari može videti u ovoj četvrtoj i za sada poslednjoj fazi razvoja?

Slom socijalnog blagostanja Belgije je već počeo i ostalo je samo da se vidi kako će akteri kao što su socijal-demokrtarska vlada i sindikati odbraniti svoj položaj. U svakom slučaju, već su u defanzivi. Šta se u stvari može videti u ovoj četvrtoj i za sada poslednjoj fazi razvoja? Na prvom mestu, u nekim oblastima, posebno u bankarstvu, profit je i dalje izuzetno visok, ali u isto vreme više se ne deli sa radnicima, jer su mnogi radnici otpušteni u procesu spajanja kompanija. Može se reći da je surova kapitalistička eksploatacija ponovo stegla ekonomiju.

Na prvom mestu, u nekim oblastima, posebno u bankarstvu, profit je i dalje izuzetno visok, ali u isto vreme više se ne deli sa radnicima, jer su mnogi radnici otpušteni u procesu spajanja kompanija. Može se reći da je surova kapitalistička eksploatacija ponovo stegla ekonomiju. Drugo, mnoge kompanije su ugašene, cele ili pojedini delovi, i svoje poslovanje su prebacile u zemlje sa jeftinijom radom snagom. Menadžeri kompanija su kritikovali visoku cenu radne snage u Belgiji, zamerajući joj da podriva konkurentnu poziciju države i da će to dovesti do uništenja zemlje. Stopa nezaposlenosti postepeno raste i mnoge političke partije ponovo pozivaju na borbu protiv nezaposlenosti, što je i prva tačka u njihovom programu. U isto vreme na svim nivoima socijalne beneficije su smanjene ili ukinute. Zagarantovani penzioni sistem je proklamovan kao još jedan od visokih prioriteta političkih partija i vlade. Kroz spajanja, a posebno kroz preuzimanja kompanija od strane međunarodnih kompanija, sve više i više centara moći dolazi u ruke stranih investitora i samim tim oni dobijaju veću kontrolu nad vladom i lokalnim društvenim činiocima. Konačno sagledano, država socijalnog blagostanja je bila delom finansirana od strane vlade koja je bila u dugovima. Taj dug koji još uvek iznosi 100% BNP, što je odnos koji je tokom devedesetih bio još viši. Prodaja državne svojine je bila jedan od načina da se smanji stopa duga, ali ni to ne može da traje zauvek. Kakav god imali politički stav, svi društveni činioci su saglasni u jednom: društvene razlike su se povećale.

Slika podeljenog društva - pre nego uopšten prikaz države socijalnog blagostanja, u kome je oblast socijalne zaštite u nepovoljnom položaju - sada je izgleda izvesnija u slučaju Belgije. I to je verovatno izvesna budućnost razvoja kapitalizma.

Хвала писцу колумне за труд и текст. Прво, критика новинама, жалосно је што дозвољавате да особа злоупотребљава простор за писање. У сваким нормалним новинама се то ограничава са бројем слова илити карактера тако да више од 10 до 15 кратких реченица није могуће написати. И онда убацивање скоро читавих књига и млаћење празне сламе и пропаганде није могуће. Друго, докле живи и један црвени у Србији, та болест ће нас појести као рак -боље рећи као револуција. Нема нам спаса, отров су најгори.Треће, ако неко добије колумну као овај црвени Луне који и не зна ни да пише онда ћу стварно да престанем читати новине. Браћо Срби, далеко сте још од Бога и памети.

proverio sam tvoju *zuto crnu tvrdnj*,Politika,hm,hmm
............................................................
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

ti bi kanda, hm,hmm..

http://www.pressonline.rs/upload/boxImageData/2010/7/1/111379/2013.jpg

izmedju cetnika i ustasa..

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0:Sporazumcetniciustase.jpg

Дринка Павловић (1918—1943) учесница Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Биографија

Рођена је 7. новембра 1918. године у селу Белановици код Љига, где јој је отац Драгомир радио као поштански службеник. После завршене мале матуре, уписала је Учитељску школу у Београду. Учитељску школу је завршила у Ужицу, пошто су је истерали из београдске учитељске школе.

Прво и једино радно место била јој је основна школа у селу Спанце, код Куршумлије. У селу је активно радила на просвећивању људи, нарочито сељанки. Активна је била и у раду просветне задруге „Вук Караџић“. Сарађивала је с колегама из суседних села и размењивала искуства у пропагандно-просветном раду.

У јесен 1938. године на градилишту железничке пруге Куршумлија-Приштина, инжињер Војо Јеремић формирао је прву партијску ћелију. На основу одобрења Месног комитета КПЈ за Ниш, Јеремић је у партијски рад укључио и Дринку, јер је већ била члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Приликом једног боравка у Куршумлији, Давид Пајић је формирао Месни комитет КПЈ за Куршумлију. Дринка је била члан овог комитета од оснивања. Крајем 1939. године, у Куршумлији је одржана Партијске конференције, на којој су присуствовали Милинко Кушић и Светозар Вукмановић Темпо. На тој конференцији, Дринка је говорила о културно-пропагандном раду. У лето 1940. године учествовала је у раду политичког курса, одржаног у Сијаринској бањи.
Биста Дринке Павловић испред истоимене школе у Београду

После априлског рата и окупације Краљевине Југославије, 1941. године, Дринка је остала у Куршумлији, где је радила на организацији устанка. Заједно са групом комуниста, међу којима је био и Никодије Стојановић Татко, Дринка је била ухапшена. Уз помоћ, једног полицајца, који је био симаптизер Комунистичке партије, Сретен Младеновић Мика, секретар Окружног комитета КПЈ за Ниш, успео је да ослободи Дринку из затвора.

Убрзо по пуштању из затвора, Дринка је била поново ухапшена, и с групом осталих затвореницика, пребачена камионом у правцу Ниша. Уз пут, је искочила из камиона у покрету. Немци су пуцали за њом, али је она успела да стигне на планину Јастребац, у Штаб Топличког партизанског одреда. Крајем августа 1941. године, Штаб одреда добио је захтев Окружног комитета КПЈ за Ниш да Дринка пређе у окупирани Ниш, због преузимања рада партијске технике Комитета. Дринка је у Ниш стигла септембра 1941. године, и почела да ради у техници, заједно са Радомиром Спасићем Ацом, куриром Комитета.

Дринка је илегално живела у окупираном Нишу све до априла 1942. године, када ју је на улици препознао један трговац из Куршумлије, и пријавио је четницима. Четници су ухватили Дринку и одвели је у Управу полиције, где су је подвргли батинама и саслушавању. Дринка није хтела да каже ко је, јер је имала легитимацију на име Данице Миљковић. Међутим, то јој није помогло јер је трговац био пријатељ шефа полиције, који му је поверовао да је она Дринка Павловић, учитељица из Спанаца.

У другој половини априла 1942. године Дринку су пребацили у Београд, у Специјалну полицију, где су наставили саслушавање и батинање. Пошто од ње ништа нису могли да сазнају, послали су је у логор на Бањици. Ту се срела са сестром Даринком Даром, која је била ухапшена априла исте године, али на другом делу Србије. Дара је била курир Главног штаба НОВ и ПО Србије, позната по надимку „Плава Вера“. У логору на Бањици Дринка је била све до маја 1943. године. Стрељана је 14. маја 1943. године, у Јајинцима, заједно са Јеленом Ћетковић, Олгом Јовановић, Милицом Радулашки, Славком Ђорђевић, Христином Ковачевић и другим логорашицама.

Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, 6. јула 1953. године, проглашен је за народног хероја.

У Београду њено име носе - основна школа, у Косовској улици, и Дом за децу без родитељског старања, у улици Косте Главинића.

Видим Прес избегава овај коментар да стави.

Да вас посетим!

Између 1941-1945

Колико су ових ткз КОМУИНСТИ
ИНТЕРНАЦИОНАЛИСТЕ
БОРЦИ ПРОТИВ "ОКУПАТОРИ"
БОРЦИ ПРОТИВ ФАШИЗАМ
ткз ПАРТИЗАНИ

Убили НЕМЦИ????
У овом случај можемо пресумљати да су Немци били главних окупатори. Добили су помоч од Усташе, Бугаре, СС Муслимани, СС Албанце, СС Мађаре, и врло мали број Срба и Италијани ко су најмање убијали Срба, а доста су успели да спасе.

И које године су ових истих
ткз КОМУИНСТИ
ИНТЕРНАЦИОНАЛИСТЕ
БОРЦИ ПРОТИВ "ОКУПАТОРИ"
БОРЦИ ПРОТИВ ФАШИЗАМ
ткз ПАРТИЗАНИ

Почели да се боре против истих тих окупатори и њихови помочници?

Били нам неко могао да речи у које године су истих тих окупатори и њихови помочници почели да убијају вечито Православних СРБА?

Ако пресумљамо да су ОКУПАТОРСКИ помочници УСТАШИ почели да кољу и масовно убијају Православних Срба од почетак рата у Краљевиној Југославији.

Јели можемо да закључимо масовна убијање Православних Срба није овсте занимало

ткз КОМУИНСТИ
ИНТЕРНАЦИОНАЛИСТЕ
БОРЦИ ПРОТИВ "ОКУПАТОРИ"
БОРЦИ ПРОТИВ ФАШИЗАМ
ткз ПАРТИЗАНИ

Вероватно ЗБОГ СУ ИМАЛИ УГОВОР са Усташима и са Немцима?

Ако није занимало
ткз КОМУИНСТИ
ИНТЕРНАЦИОНАЛИСТЕ
БОРЦИ ПРОТИВ "ОКУПАТОРИ"
БОРЦИ ПРОТИВ ФАШИЗАМ
ткз ПАРТИЗАНИ
Да се боре против снаге косу убијали највећи део становништва, кад су највише убијали и клали, онда што је њи занимало?

Ако престављамо да
ткз КОМУИНСТИ
ИНТЕРНАЦИОНАЛИСТЕ
БОРЦИ ПРОТИВ "ОКУПАТОРИ"
БОРЦИ ПРОТИВ ФАШИЗАМ
ткз ПАРТИЗАНИ
Су највише водили борбу против Војске Краљевине која је на крају имала највише Православних Срба у њиховим редовима. Из чистог разлог зашто вечито преостале етничне мањине су се борили као окупаторски помочника.

Да то лепо поновимо
ткз КОМУИНСТИ
ИНТЕРНАЦИОНАЛИСТЕ
БОРЦИ ПРОТИВ "ОКУПАТОРИ"
БОРЦИ ПРОТИВ ФАШИЗАМ
ткз ПАРТИЗАНИ

СУ вечито БОРИЛИ И УБИЈАЛИ ПРАВОСЛАВНИХ СРБА!

Да не заборавимо етничне мањине ко су били у редове КОМУНИСТА ткз ПАРТИЗАН. Или тих окупаторски помочнике косу ушли у редова КОМУНИСТА ткз ПАРТИЗАНА, да настављају борбу против Војске Краљевине.

Да овде нешто лепо спојимо!
Значи ткз КОМУИНСТИ
ИНТЕРНАЦИОНАЛИСТЕ
БОРЦИ ПРОТИВ "ОКУПАТОРИ"
БОРЦИ ПРОТИВ ФАШИЗАМ
ткз ПАРТИЗАНИ
Није одма занимала борба против Окупатор и њихови Помочника кад су највише убијали и клали?
И највећу борбу су водили против Војске Краљевине ко су имали вечином Православним Срба у његовима редовима.

Нити занима било која влада у Београд или било где на Српским Територијама да се духовно и поштено окрије најмрачнијег прошлости око братаубилачког рата.

Нити се овсте поштива мртвих и сви тих покланих било то од Окупатор, њихови помочнике, или ткз КОМУИНСТИ,ИНТЕРНАЦИОНАЛИСТЕ,БОРЦИ ПРОТИВ "ОКУПАТОРИ"
БОРЦИ ПРОТИВ ФАШИЗАМ,ткз ПАРТИЗАНИ.

Овај Прес без озира што је дозвила сјајнога Милослава Самарџића да нас ући од та зло да никад не заборавимо. Она је отворено, и то отворено дозволила ЛУНЕ, да нам се РУГА, и да нас пљује са том трагедијом.

Ако све владе у БЕОГРАД и на сваком локалу између 1945 и ЈУЛ 2011 имају исти став, а то је очигледно у сваки део живот, укључујећи и медија.

Онда ко оних престављају?

И против кога се оних боре?

Али што овде ГРМИ, је колико људи има ко још желу да тај став све брану и то у 2011. Можете лепо видити против кога се оних сви боре?

Хоћели Прес имати храброст да ово дозволе, ако не, то бих само дало афимације ваша можгана стање и против кога ваше вести служе!

A nastaje kada se nedefinisano bice koje se odaziva na ime Lune nadere neke jeftine drotare i napusi nekog budjavog i vlaznog duvana. Niceg grdjeg od te sulude i opake kombinacije...
Ma znaju to "drugovi".

odo ja da spavam a ti kad sredis *secanja* probudi me !

http://www.znaci.net/00001/60.htm

u Ameriku da mlate praznu slamu, i da im cika Paja kaze..*ciglu po misku i sikter*, a oni opet pa, angazuju Milica od Macvu, da im crta face po crkvenim zidovima...i, sviraju kantri muziku sa Dobrijevice,,,,neki Srbi su,,,,

http://www.esnips.com/doc/77a74f9b-82d5-4a6e-8afa-ce72ed1ecd56/Tesla-intervju

*dragickaaa*..?

http://r15.imgfast.net/users/1511/74/34/64/avatars/24-47.jpg

„Vi se užasavate što mi hoćemo da ukinemo privatnu svojinu. Ali u vašem postojećem društvu privatna svojina ukinuta je za devet desetina njegovih članova; ona upravo i postoji zato što ne postoji za devet desetina. Vi nam, dakle, prebacujete što hoćemo da ukinemo svojinu koja ima za nužnu pretpostavku to da ogromna većina društva bude bez svojine. Jednom reči, vi nam prebacujete da hoćemo da ukinemo vašu svojinu. Doista, mi to i hoćemo“.

Svi smo mi bili Titovi pioniri

BEOGRAD - Na današnji dan do 1980. godine svi narodi i narodnosti nekadašnje Jugoslavije slavili su "najsrećniji dan", rođendan bivšeg maršala Josipa Broza Tita. Iako su ozbiljni istoričari godinama upozoravali da je ovaj dan uzet nasumice i da je Titov rođendan padao na neki sasvim drugi datum, 25. maj se toliko urezao u mitologiju ex-SFRJ da će i ove godine širom bivših jugoslovenskih republika biti održana proslava Dana mladosti. Jugonostalgičari za danas najavljuju pohod u Beograd i opsadu Kuće cveća, u kojoj je Tito sahranjen. Sagovornici Kurira većinom se slažu da se, uprkos činjenici da je njegov režim prema mnogima bio nemilosrdan, u to vreme bolje živelo.

Gradonačelnik Jagodine i lider Jedinstvene Srbije Dragan Marković Palma s nostalgijom se seća Titove Jugoslavije.
- Služio sam vojsku u Puli i bio sam Titov gardista. Tog vremena se sećam sa zadovoljstvom, a siguran sam da svi koji su živeli i pošteno radili u Titovo vreme nemaju šta loše da kažu. Ko je nešto stekao, uspeo je to jer je Tito bio na vlasti. Mi Srbi smo takvi da uvek volimo da kritikujemo prethodnike. Tada nije bilo kriminala i droge, mogli ste mirno da spavate. Onda je bilo, kada neko ukrade kokošku, ide u zatvor, a danas se kradu milioni, pa nikom ništa - priseća se Palma.

Dobrivoje Budimirović, nekadašnji predsednik Svilajnca i funkcioner SNS, kaže da je 25. maj uvek slavio s ponosom i dostojanstvom.
- U Titovo vreme svako je znao šta ga čeka. Postojala je sigurnost, lagodno se živelo, sa crvenim pasošima putovali smo gde god smo hteli i svuda smo bili rado viđeni gosti. Ovi klinci koji su zajahali Srbiju, čiji su očevi živeli na Titovoj sisi, sada moljakaju za pare i da nas puste da putujemo po Evropi?! To govori najbolje o tome kakva je razlika između Titovog i današnjeg vremena - poručuje Budimirović.

SIDNEJ - Veliki, besni crveni kengur napao je staricu Filis Džonson (94) u Kvinslendu u Australiji, a pokušao je da povredi i jednog policajca, preneli su danas tamošnji mediji.
Džonsonova je krenula da skloni veš iz svog dvorišta kada ju je veliki kengur srušio na zemlju i udario par puta. Ona je pokušala da ga udari metlom, ali nije uspela pa je morala da otpuzi na sigurno.

Njen sin je pozvao policiju u pomoć, a Džonsonova je prebačena u bolnicu. Poručnik Stiven Perkins rekao je kako su dva policajca otišla da pomognu ženi, koju je napao "veliki crveni".

nasla ga neka baba u kupinama sav izgreban, pored puta, na *administrativnom prelazu sa Kosmetom*....patokara na vrucini...?? Nek si ti meni ziv i zdrav, ti si *ucilo* za djake, da makar cuju sta je *narodni neprijatelj*, hm,hmm..

hm,hmm.. u pitanju su ljudi..

http://www.youtube.com/watch?v=lUPMjC9mq5Y

PRLJAVA ENGLESKA IGRA

Tek pošto su u jesen 2010. godine u Ujedinjenim Nacijama okončani nastupi Srbije i diskusije predstavnika članica, moskovski „Glas Rusije“ je otkrio šta se dešavalo iza kulisa svetske organizacije u Njujorku. Britanski ambasador Filip Parem je neadekvatno reagovao na istupanje srpskog ministra diplomatije Vuka Jeremića, koji je rekao da Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova. Parem je upozorio Jeremića da ne može biti nikakvog vraćanja na pregovore, ni o pitanju statusa Kosova, ni o pitanju njegovih postojećih granica. Britanski ambasador u UN je na poziv srpske strane na dijalog, zapretio konfrontacijom sa Srbijom svih zemljama koje su priznale Kosovo.

– Ovo je bio indikativan pokazatelj netrpeljive politike Velike Britanije prema Srbiji, na osnovu čega možemo da očekujemo nove ispade britanskog ambasadora u UN. Britanci će u na Savetu bezbednosti, najverovatnije, odlučno da ometaju srpsku poziciju i samo glasanje članica za Rezoluciju o Kosmetu, jer je interes Londona da afirmiše islamski narod i njegovu nezavisnost u Srbiji. I da spreči jačanje i stabilizaciju Srbije – rekao mi je dr Miroslav Božinović, politički analitičar iz SAD, koji smatra da je Velika Britanija krenula u otvoreni obračun sa zvaničnim Beogradom.

I podseća da je upravo Velika Britanija u poslednjih mesec dana izvršila strahovit pritisak na Srbiju i zadala nekoliko podmuklih političkih udaraca.

Pjesma je posvecena Finskom masinovodji , koji je Ilegalno preveo Vladimira Ilica Uljanova Lenjina ,iz Finske u Rusiju. Lenjin je bio u Lokomotivi 293 sa Jalavom presvucen kao lozac. 7. Oktombra 1917 , tri sedmice prije Velike Oktombarske Revolucije. Hugo Erikowitsch Jalava (3.2.1874-28.4.1950) rodjen je u Petrovgradu , radio je kao masinovodja Finske zeljeznice, ucestovao je u Finskoj Revoluciji 1918 godine , clan Crvene Garde i od Februara do Maja iste godine zamjenik ministra vanjskih poslova Crvene Revolucionarne vlade Finske.

http://www.youtube.com/watch?v=oe65t5m3cAU&feature=player_embedded

*Комунистички илегалци у Београду били су тако малобројни , да се Гестапо није
ни бавио њима. Сву своју пажњу Гестапо је усресредио на неупоредиво бројније
Четнике.
Обимна архива Гестапоа после рата је смештена у Архив Града Београд, али на
основу ње није написана ни једна књига!...*...hm,hmm..cethnichi, nisu ucestvovali u oslobiodjenju Beograda, bezali su zajedno sa Nemcima...
.......................................................................

Istaknute ličnosti Narodnooslobodilačkog pookreta i narodni heroji Beograda
Grobnica narodnih heroja na Kalemegdanu

Olga Alkalaj (1907-1942), advokat. Članica KPJ od pre rata. Septembra 1941. postala član privremenog Mesnog komiteta KPJ za Beograd. Uhapšena novembra 1941. i bila zatočena najpre u Banjičkom logoru, a potom u logoru Sajmište. Ubijena 15. marta 1942. godine.

Dušan Bogdanović (1885-1944), publicista i političar. Bio član Glavnog odbora Narodne seljačke stranke održavao kontakte sa KPJ i NOP. Uhapšen marta 1944. i zatočen u Banjičkom logoru. Streljan novembra 1944. u Jajincima.

Miroslav Bukumirović

Mate Vidaković (1907-1942), obućarski radnik. Član KPJ od pre rata. Bio učesnik španskog građanskog rata, gde je završio diverzantski kurs. Posle okupacije radio na izradi tempiranih mina za izvođenje diverzija u Beogradu. Prilikom izrade jedne mine, jula 1941, došlo je do nesreće u kojoj je bio teško ranjen, a potom uhapšen od starne Gestapoa. Kasnije streljan.

Vojislav Vučković (1910-1942), muzikolog, kompozitor i dirigent. Član KPJ od pre rata. Posle okupacije, kao intelektualac radio na promovisanju NOP-a na Beogradskom univerzitetu. Uhapšen 24. decembra 1942. i sutradan umro od zadobijenih rana.

Đurđelena Đuka Dinić (1914-1943), tekstilna radnica. Član KPJ od pre rata. Posle okupacije radila kao član Mesnog komiteta KPJ za Beograd. Uhapšena 23. septembra 1942. i zatočena u Banjičkom logoru. Streljana 25. maja 1943. u Jajincima, ilegalnim imenom Radmila Obradović. Za narodnog heroja proglšana 6. jula 1945. godine.

Todor Dukin

Stevan Dukić

Branko Đonović

ing Vasilije Ivanović,

Janko Janković

Slobodan Jović

Mija Kovačević

Janko Lisjak

Zaga Malivuk

Miloš Mamić

Miloš Matijević Mrša

Filip Macura (1917-1941), student medicine. Član KPJ od pre rata. Uhapšen 11. septembra 1941. i streljan posle par dana na Banjici.

Vukica Mitrović

David Pajić

dr Nenad Parenta

Vladeta Popović Pinecki (1911-1941), student medicine. Član KPJ od pre rata. Bio učesnik španskog građanskog rata. Posle okupacije radio u ilegalnoj štampariji Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju u Beogradu. Uhapšen juna 1941. i 18. jula streljan.

Milentije Popović (1913-1971), inženjer. Član KPJ od pre rata. Psole okupacije, bio član Trećeg rejonskog komiteta KPJ u Beogradu. Krajem septembra 1941. preuzeo dužnost sekretara Mesnog komiteta KPJ za Beograd. Oktobra 1941, zbog opasnosti da bude uhapšen, prešao na oslobođenu teritoriju. Posle odlobođenja bio aktivni društveno-politički radnik. Nosilac Partizanske spomenice 1941.

Nada Purić

Jovanka Radaković

Vladislav Ribnikar (1900-1955), novinar. Pre rat bio direktor lista „Politika“ i simpatizer KPJ. Posle okupacije, zajedno sa suprugom Jarom priključio se NOP-u. U njihvoj kući, 4. jula 1941. održana sednica CK KPJ. Oktobra 1941. uhapšen i zatočen u Banjičkom logoru. Pušten maja 1942, ali zadržan u kućnom pritvoru. Sredinom 1943. uspeo da se prebaci na oslobođenu teritoriju. Posle odlobođenja bio aktivni društveno-politički radnik. Nosilac Partizanske spomenice 1941.


Kornelija Sende-Popović (1914-1941)

Stanislav Sremčević

Jovan Stojsavljević

Đuro Strugar

Mirko Tomić

Jelena Ćetković

Radmila Šnajder

Milica Šuvaković

Josif Jozo Šćurla (1922-1942), zidarski radnik. Član KPJ od pre rata. Posle okupacije najpre politički radio u Zemunu, a početkom 1942. prešao u Beograd na dužnost organizacionog sekretara MK SKOJ-a za Beograd. Uhapšen i ubijen, februara 1942. godine.

fakti

- Porodica Karađorđević 2001. godine odlukom predsednika SRJ Vojislava Koštunice uselila se u Beli dvor

- Ukazom predsednika SRJ Vojislava Koštunice od 2005. država je obavezna da izdržava Karađorđeviće

- Beli dvor za godinu dana na struju potroši 2,6 miliona dinara

- Godišnji račun za vodu je 4,7, a za telefon 3,5 miliona dinara

- Ministarstvo kulture je u 2007. za Beli dvor odvojilo 120 miliona, a za 2008. svega 30 miliona dinara

„Vodovod": Dvor duguje 1,5 miliona dinara samo za ovu godinu!

Generalni direktor „Beogradskog vodovoda i kanalizacije" Vladimir Taušanović kaže za Press da Beli dvor samo za potrošenu vodu u 2008. godini duguje 1,5 miliona dinara!

- Beli dvor nam duguje za vodu još odranije, imamo problema s naplatom, a dugovi se nekako reprogramiraju, plaćaju na odloženo. U međuvremenu, napravljen je nov dug. Samo od početka godine do danas Beli dvor duguje još oko 1,5 miliona dinara za utrošenu vodu - kaže Taušanović.

Ovim ujedno ispravljam svoj post #765 gde sam napisao da siromašni narod Srbije za parazite na Belom dvoru godišnje izdvaja €1.000.000 Na žalost, prava suma je 70% veća i iznosi €1.700.000
Toliko o tom neobično "uspešnom svetskom biznismenu", koji nema para ni potrošenu vodu da plati!

Fuj, fuj, fuj... :badtaste2: