Blog

Blog

КОНДОР

2010-08-12 17:28:49.0 Милослав Самарџић

На Златибору је одавно враћен оригинални назив Краљевим водама, најдужа улица понела је име потпуковника Андрије Јевремовића, команданта Златиборског четничког одреда 1941-1942. године, а ту је и Равногорска улица. Али, нема улице капетана Душана Радовића Кондора, команданта Златиборског корпуса 1943-1944, иако је он био један од најбољих герилаца које смо имали у Другом светском рату. А нема је јер је Кондор оклеветан преко сваке мере, као и у многим случајевима, управо због тога што је спадао међу најбоље. Клевете о Кондору у наше време најупорније преноси академик Љубомир Симовић. Поезију и прозу о Кондору он директно преузима из комунистичких књига, па то још зачини љотићевском литературом.

Пре нешто више од десет година, када се појавио Симовићев роман ''Ужице са вранама'', редовно сам одлазио у Народни музеј у Ужицу, јер је веома богат материјалима из Другог светског рата. Огорчен карикирањем Кондора у роману који сам управо прочитао, а још више чињеницом да се све то представљало, не као продужетак старе пропаганде, већ као нови, реални поглед на историју, питао сам кустосе:

- Да ли је Симовић узео Кондоров дневник?

Одговор је гласио:

- Не.

- Шта је гледао?

- Па...

- Да ли је уопште долазио овде?

- Не!

Тако, следећи Зоговића и Давича, Симовић пева:

''Душан Радовић Кондор је заклан / Јер је клао. / На прагу команде, на самом прагу пакла, / Брат га заклане жртве ножем закла...'' У овој фази, после пола века, чињеница да капетан Радовић, у ствари, никога није заклао, била је у далеком другом плану. А песнике и даље нису инспирисали комунисти иза којих је заиста остало много невиних жртава, од џелата из ''Ужичке републике'' Владана Мићића, до шефа Озне Слободана Пенезића Крцуна.81

Артиљеријски капетан Душан Радовић, најбољи коцкар у београдском официрском кору уочи рата, љубитељ опере, склон лепој књижевности, а и сам жељан да се лати пера - по Дражиној процени био је рођени обавештајац.

Незнано када, Радовић се прикључио оном делу Врховне команде који је, после ''Операције Михаиловић'' децембра 1941. године, водио потпуковник Драгослав Павловић. Због вишенедељних немачко-љотићевских потера у Драгачеву, пролећа или лета 1942. године, група се склонила на планину Гоч. Ту је Радовић постављен за команданта 1. трстеничке бригаде Расинског корпуса. Када је 20. децембра те године именован за Радовићевог помоћника и начелника штаба, што је неко време био неформално, капетан Радослав Филиповић је у свој ратни дневник записао:

Дивим се Кондору како уме са народом, иако није одрастао на селу. Његов благ осмех, симпатичан, привезује свакога с ким дође бар једном у додир. Сељаци су га заволели. Осећам да му годи овај ретки успех. Овај његов успех је од општег значаја, јер сада, више него икада, народ иде за вођама које добро познаје, цени и за које мисли и верује да су праве народне вође. Кондор је заиста такав. Крупан, развијен - пун мушке снаге права Херцеговца. Коса више црна него смеђа, бујна до рамена. Ситни таласи дају јој још лепши изглед. Лице округло, нежно, али се на њему види умор. Бркови ретки, а брада још ређа. Са тог разлога се и брија. Правилне црте лица, крупне интелигентне очи, високо чело, чине Кондора лепим и допадљивим младићем. Он је свестан тога и успеха код жена. То потврђује и његова УХУ. Свака му је реч одмерена, али снажна. Пријатан, тих баритон осваја. Кондор - мој друг и пријатељ - артиљеријски официр, има ноге мало на ''о'' од јахања. На то и не мисли, јер зна да тако мора да буде. Пун је духа и шале; добар козер, а још бољи саветодавац. Скроман и неразметљив својом духовном снагом, а поносан на своје мушке лепоте.

Кондор, артиљерац, командир батерије ваздушне одбране Београда - у почетку рата - код ''Цветкове механе'', очевидац погибије Цветкове уз чашу пива, немоћни посматрач распрскавања сопствених ''ћар'' граната; а сада командант бригаде, шумски официр, богат патњама и вашима разних боја и величина - иде кроз народ, бодри га, улива му снагу и веру на боље дане, који долазе. Народни вођа и мисионар равногорске мисли. Ја - његов ратни друг и сарадник, делим са њим добро и зло - па и вашке.82

Кондорова саслушања заробљеника била су тако дубока, свеобухватна и систематична, да се могу поставити као идеалан модел. Види се да је ту, поред хладнокрвности и познавања људске психе, улогу одиграла и његова страст, као и у безбројним партијама ајнца и покера, док је празнио џепове свима који су се усудили да седну с њим за карташки сто. (У доколици је остављао без новца и саборце, али би свакоме ко пође на терен давао свежањ новчаница.)

Пример перфектног саслушања је и оно над заробљеним партизаном Расинског одреда, окончано 23. јануара 1943. године. На десет куцаних страница заробљеник је све потанко испричао, а Кондору, који је већ имао више него довољно информација, остало је да својеручно допише само једну исправку: ''Датуми њиховог кретања померају се за два дана унапред, јер је тако стварно било, а он ваљда није све тачно запамтио. Кондор.'' Ту и тамо, као успут, партизан је сугерисао да је командант Расинског корпуса мајор Драгутин Кесеровић намерно пропуштао добре прилике да уништи његову јединицу. Мислећи да Дража неће имати времена да детаљно прочита цели извештај, Кондор је управо та места подвукао црвеном оловком. Међутим, прерачунао се, јер је тиме нагласио ''оно што хоће'', како је то Дража дописао на маргини.83

А хтео је, у договору са генералом Мирославом Трифуновићем, да се 1. и 2. трстеничка бригада издвоје у посебан корпус, под његовом командом. То је можда било добро решење, јер је Расински корпус обухватао превелику територију. Али, ауторитет мајора Кесеровића, који се већ жалио на Трифуновићеву и Кондорову намеру, био је тако велики да подела Расинског корпуса није долазила у обзир. Зато је Дража описани Кондоров маневар означио као ''подривање Кесеровића'', изричући дисциплинску меру: слање на фронт, у Босну. Кондор је кратко одговорио:

Депешу бр. 1.102 примио сам знању и по истој ћу поступити. Молим хитно ми доставите канале до Калиновика као и коме команданту да се јавим.84

Док је с неколицином пратилаца Кондор ишао на запад, указала се потреба за командантом Златиборског корпуса, јер је смењен капетан Милорад Митић. Тако он добија нову дужност: командант Златиборског корпуса.

Капетан Радослав Филиповић уписао је у свој дневник 4. априла 1943. године савете добијене приликом примопредаје дужности команданта 1. трстеничке бригаде. ''Видиш, овај наш посао, рад са народом, врло је компликован и тежак. Треба бити обазрив и веома тактичан. Погрешиш ли, онемогућио си прво себе, а онда и општа ствар губи, јер људи беже у супротни табор'', рекао му је поред осталог Кондор. Следило је упутство како да се открије и предупреди грешка: народ је био ''искварен политиком'', многи су имали нерасчишћене рачуне од пре рата и само су гледали како да се освете један другоме. Требало је свакога саслушати, али ''ни у ком случају'' не узимати здраво за готово то што се чује, већ поредити са другим, трећим, четвртим... Последњи Кондоров савет гласио је: ''Запамти једно: болећивости не сме бити ни према коме, када је у питању тежи грех према општој ствари''.85

Потом Филиповић описује растанак:

Пакује ствари, певуши, збиждуће, али осећам да му је растанак тежак. Целог јутра није ме погледао у очи. Избегава сусрет желећи да тако избегне моменат слабости, који у оваквим случајевима наиђе и поред све отпорности професионалног војника. Војници, који иду са њим, весели су, јер ће тамо видети Чичу. Заиста, за њих, ретка част. Они и не мисле на дуг и тежак, а врло опасан пут... Стискасмо руке један другоме, чврсто, искрено, другарски и братски. Загрли ме уз искрен стисак... Колона је одмицала низа страну, Душко је ишао за војницима не осврћући се. Посматрао сам их како одмичу и нестају иза јелика док ме је нешто гушило, а очи се пуниле сузама... Оде Душко...86

За помоћ Кондору око сређивања прилика у Златиборском корпусу Дража је одредио капетана Николу Калабића, кога је ту послао са делом Горске краљеве гарде. Да је посао обављен, обадвојица јављају Дражи 1. јула. ''Златиборски корпус преузео сам и вршим активирање летећих бригада... Чика Пера може да иде на свој терен'', писао је Кондор, док у Калабићевом радиограму стоји: ''У вези Кондорове депеше: да ли могу кренути са Дрине. Овде је обезбеђено све. Неопходно би било да Танев мобилише нешто више.''87

Тако је Калабић кренуо на нови задатак, да заведе ред у Ваљевском корпусу поручника Милоша Радосављевића (''Танев''), док је Кондор из дана у дан јачао своју јединицу, доводећи њено бројно стање са 400 на око 2.200 бораца под оружјем. ''Сигуран сам да ћу успети, иако су Ере људи који не воле хајдуке и који седе на више столица'', гласио је један од његових првих рапорта Дражи.88

Кад нема услова за материјалну стимулацију - у виду новчане награде, одсуства, или, у овом случају, пре свега у обезбеђивању одговарајуће обуће и одеће, оружја и муниције - официрима остају на располагању две мере: похвале и покуде. Кондоров таленат исказао се у оба случаја, постижући жељени циљ, а то је држање јединице на окупу, под неподношљивим околностима, у борби против неупоредиво боље наоружаног непријатеља. Ни у похвалама ни у покудама циљ није био да се саопшти истина - напротив, подразумевају се претеривања у оба смера. Међутим, касније су слаткоречиве похвале прећутане, док је оштрица Кондоровог пера узимана као доказ да је све уистину тако било.

Једну од бројних похвала Кондор је написао у корпусном Билтену од 12. децембра 1943. године:

...Златиборска бригада... потукла је до ногу 10. крајишку ударну пролетерску бригаду... Летећа бригада овог корпуса са деловима Ужичке бригаде сукобила се... са јачом групом црвених који беже из Србије прогоњени од формација Југословенске војске у Отаџбини... И ова група црвених разбијена је и растерана. Настављамо прогон остатака... Друге јаке формације Југословенске војске ђенерала Драже Михаиловића по Црној Гори, Старом Расу, Босни и Херцеговини, Далмацији и осталим нашим покрајинама, успешно и неуморно уништавају црвене јединице које су у расулу и траже спаса бекством у тешко проходне и беспутне гудуре високих планина. И тамо ће их стићи и немилосрдно уништавати...89

А ово је Кондорова похвална наредба од 20. априла 1944:

Први батаљон Златиборске бригаде са својим командантом у свим борбама које је до сада водила Златиборска бригада, извршио је више тешких и специјалних задатака. Сви људи са својим храбрим командантом на челу дали су доказа своје храбрости и изванредне војничке пожртвованости. Стога ПОХВАЉУЈЕМ 1. батаљон Златиборске бригаде и његовог храброг команданта, нашег елитног официра, потпоручника Савића Н. Драгољуба. НАРЕЂУЈЕМ: Да се од сада 1. батаљон Златиборске бригаде званично зове ''Јуришни батаљон Златибор''...90

Најопширнију покуду потчињенима Кондор је написао 20. августа исте године:

...Од нас се захтева да створимо Војску и ништа друго. Ми смо створили руљу или гомиле чељади које водимо са собом планинским беспућем. Наш корпус броји преко 2.000 људи, али војника је врло мало... Наређено је да се мобилишу за стални шумски кадар имућнији и здравији обвезници, међутим кад човек прође поред стројева наших бригада, види скуп одрпане сиротиње и закржљалих, док се газдински синови тове уз добру софру и носе гиздаве фермене и антерије са иницијалима ДМ који, као спољна форма, сведоче да су и они национални мученици и борци Равне Горе... Наређено је да команданти обрате пажњу за одевање и обување својих људи колико је год то могуће, међутим одлично су обучени само пратиоци команданата, док онај ''репоња'' из тројке који гине нема ни рукава на капуту нити опанака на ногама... Наређено је да свака пушка мора бити у бригади и стрељачком строју, међутим коморе су наше препуне лепих српских пушака са доста муниције...91

Сиромашни су свакако били већина, као и у свакој војсци, али пренаглашавањем овог момента Кондор је заправо циљао на потирање комунистичке пропаганде. Овако написана, порука се урезивала дубље од ма које директно изречене пароле: ми смо војска сиротињска, народна, а не они; ми ћемо се изборити за наша права, а не неки странци у наше име...

Даље, може бити да је у некој комори видео пар пушака и нешто муниције, заосталих иза погинулих бораца, али несумњив је Кондоров циљ: сугестија да постоји вишак оружја и муниције, да заправо нема огромне надмоћи комуниста на том плану.

Тако је свака од двадесетак ставки ове покуде носила неку скривену поруку. Док је, наоко, циљао једно, Кондор је гађао и погађао нешто сасвим друго. Основну поруку поновио је и на крају: ми смо руља, а не војска. То је, дакле, нешто што зависи од нас. А оно што зависи од нас можемо поправити, јер смо фактор одлуке ми, а не авиони Западних савезника које свакодневно видимо како снабдевају комунисте, нити западне радио станице које их непрекидно хвале, нити западни политичари који их подржавају. Западњачке авионе, радио станици и политичаре, као нешто што најдрастичније угрожава морал његове јединице, Кондор није ни поменуо, рачунајући, свакако, да ће их уз овако оштре речи војници у строју макар на неко време заборавити.

''Такво је, према непосредним сазнањима команданта Златиборског корпуса, било стање у четничким јединицама'', закључује академик Симовић цитирајући овај Кондоров распис. То је уједно и једино место где цитира Кондора, мада му је он опсесија.92

Кондоров циљ, дакле, није био да прикаже ''стање у четничким јединицама'', већ да им одржи морал. Наредних дана, у борбама против 1. и 37. комунистичке дивизије на Златибору, видело се да је у томе успео.

Свој литерарни таленат Кондор је користио и у равногорској штампи. За билтен ''Видовдан'' писао је и на Гочу, и на Златибору, где је сарађивао у још три листа: ''Равногорац'', ''Равногорска застава'' и ''Млади Златиборац''. Слао је епиграме и за централна гласила, попут овог:

Харково Хитлерово,

поста веће Косово,

но што беше оно наше,

кад нас вуци издадоше.

Све му трупе зване С,

заиграше смртни плес,

кад војника нема више,

он и бабе мобилише.

Сва Немачка у очај,

њеном бесу дође крај.93

Гласила Златиборског корпуса изгледала су боље од многих јер је Кондорова девојка, као илегалац, доносила штампарску опрему чак из Мађарске. Та опрема послужила је и за штампање равногорских поштанских марки за цели покрет, али и за израду фалсификованих печата и објава партизанских јединица, које је потом Кондор на погодан начин достављао сумњивима, да их ''проба''. На овај начин откривено је и стрељано пет особа из Биоске, док је тројици из Криве Реке изречена условна казна. ''Ова казна смрти биће условљена, то јест извршиће се од данас у року од две године, ако би горе оптужени поновили дело шпијунаже у ма ком облику'', стајало је у извештају Преког суда за другу пресуду.94

Главно Кондорово дело је ТЕТАС - Теренска Тајна служба. Њено оснивање Кондор је предложио Дражи марта 1943, али је због прекоманде почетак рада померен за децембар. Служба се бавила откривањем притајених комуниста, али и нечим што се данас зове ''унутрашња контрола''. Према Дражиним речима, Кондор је био ''веома способан обавештајац'', коме је он ''тајно поверио обавештајну службу у целој земљи''. Контролисани су чак и официри Врховне команде.95

''Моје депеше означене са Тетас, понављам Тетас, молим најхитније доставити Дејановој станици за Чичу'', писао је Кондор начелнику Оперативног одељења Врховне команде, потпуковнику Мирку Лалатовићу, 4. марта 1944. године.96

За ове депеше само Дража је имао кључ и директно их је дешифровао. Нису уписиване у књиге депеша Врховне команде, а како изгледа ни другде. У сваком случају, није познат садржај ни једне депеше означене са ''Тетас''.

Као притајеног комунисту, Кондор је открио и поручника Мићу Рогића, команданта 1. рачанске бригаде Златиборског корпуса. Мада се истакао у борбама с оне стране Дрине, против усташа, Рогић је на свом терену омогућио лечење заосталим рањеним партизанима, а организаовао је и пребацивање партизанских група између Босне и Србије. Откривен је када је ухваћен један партизан са његовом објавом. Неко време се крио, па је одлучио да дође у штаб корпуса. Стигао је до надомак шатора, изненада се предомислио, окренуо и почео да бежи. Један официр који је стајао крај Кондора извадио је пиштољ и смртно га погодио.97

Кондор је открио и Михаила Кнежевића, који је после стрељања адвоката Владимира Радичевића у Јајинцима, октобра 1943, постао политички саветник потпуковника Драгутина Кесеровића, као и уредник гласила Расинског корпуса, ''Слобода или смрт''. Кнежевић је користио Кесеровићево одсуство из штаба да подбуњује четнике и да их врбује за комунистички покрет. На њега је још раније сумњао генерал Мирослав Трифуновић, али је тек Кондор изнео необориве доказе. Он је послао своје људе, који су пронашли и ликвидирали Кнежевића у селу Станишинци на Гочу.98

Као опасну комунисткињу, Кондор је открио и учитељицу из Варде код Ужица. Четници које је послао да је ликвидирају пронашли су је у спаваћој соби, у глуво доба ноћи. Чувши неко комешање, испалили су рафал из аутомата. Када су упалили лампу, видели су учитељицу и једног младића у њеном кревету. Обоје су били мртви. Поред кревета, на одећи, видели су четничке ознаке. Испоставило се да је то био локални четнички командир, рођак, вероватно сестрић, потпоручника Филипа Ајдачића, команданта Косјерићке бригаде. Сутрадан, потрешен, у великој жалости на сахрани, Ајдачић се пред свима заклео да ће пронаћи убицу и да ће његову главу донети на младићев гроб. Он тада није знао околности под којима је несрећни младић погинуо. Али, по карактеру налик свом старом колеги и пријатељу Милутину Јанковићу, није био од људи који ће погазити заклетву изречену на гробу.99

После борби са комунистима у области Ужица септембра 1944. године, Златиборски корпус се повукао на запад. Одбацујући партизанску 37. дивизију, заузео је Вишеград и околна села. Свој штаб Кондор је сместио у највећем хотелу у Вишеграду, на обали Дрине. У једној од хотелских соба становао је са девојком, ћерком генерала Петра Недељковића. Ајдачићеви четници дошли су 8. октобра, варајући страже уз помоћ капетана Милоша Вигњевића, начелника штаба Златиборског корпуса. У хотелској соби убили су обоје. Кондору су одсекли главу и однели је свом команданту. Капетан Миломир Коларевић ухапсио је Вигњевића, али је ланац освете прекинуо Калабић, пославши целу Јуришно-пратећу бригаду у Коларевићев штаб. Нови командант Златиборског корпуса постаје мајор Страхиња Рогић, који у прогласу о трагичном догађају пише да је Душан Радовић ''нестао у таласима Дрине, кажњен судом заточника''.100

ИЗВОРИ:

81 Академик САНУ Љубомир Симовић: ''Песма о ношењу одсечене главе Душана Радовића Кондора кроз села и преко планина Западне Србије'' (Збирка песама ''Хлеб и со'', у издању Српске књижевне задруге). У свом роману-хроници ''Ужице са вранама'' Симовић описује Радовића као ''озлоглашеног и контроверзног капетана'' (издање Српске књижевне задруге и Културно-просветне заједнице Ужица, 1996. године). Овде се аутор ограђује напоменом да су му ''чињенице и материјал'' обезбедили ''историја и историчари''. Из садржаја се види да преовлађују комунистички историчари, у комбинацији са љотићевским књигама из емиграције.

82 Р. Филиповић, Ратни дневник 1942-1944, 110-111.

83 АВИИ, ЧА, К-123, рег. бр. 13/4.

84 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 4/1. Кондоров радиограм Дражи од 13. марта 1943. године.

85 Р. Филиповић, Ратни дневник 1942-1944, 172-173.

86 Р. Филиповић, Ратни дневник 1942-1944, 172, 174.

87 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 5/1.

88 Ж. Грујичић, Златибор у Равногорском покрету, 115.

89 Ж. Грујичић, Златибор у Равногорском покрету, 187, 162-163.

90 Ж. Грујичић, Златибор у Равногорском покрету, 190.

91 Зборник докумената, том 14 књига 4, 137-141.

92 Љ. Симовић, ''Ужице са вранама'', 465.

93 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 3/1.

94 Ж. Грујичић, Златибор у Равногорском покрету, 118; изјава капетана Миломира Коларевића, команданта Златиборске бригаде и 4. јуришног корпуса, аутору.

95 Ж. Грујичић, Златибор у Равногорском покрету, 117.

96 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2/1.

97 Ж. Грујичић, Златибор у Равногорском покрету, 217. Не наводећи извор, Грујичић пише да је Рогића осудио на смрт Преки суд Златиборског корпуса и да је пресуду извршио лично Кондор. Наведену верзију, да је Рогић погођен у бекству, аутору је саопштио потпоручник Мирко Ушендић, који се налазио на лицу места. Комунистички извори кажу да је заробљени партизан код кога је нађена Рогићева објава био Душан Вујошевић, обавештајни официр 16. дивизије. И он је осуђен на смрт и ликвидиран (Г. Шкоро, ''Истина је у именима'', 135).

98 Изјава Александра Динчића, историчара из Ниша, аутору. Кнежевић је пре рата био професор и директор гимназије у Краљеву. Смењен је због комунизма, али је пред рат враћен на поло/ај. У устанку 1941. био је у Краљевачком партизанском одреду, да би током 1942. прешао у четнички Ибарски одред, па у Расински корпус.

99 Изјаве официра Златиборског корпуса капетана Миломира Коларевића, поручника Ивка Јовановића и потпоручника Мирка Ушендића, дате аутору.

100 Ж. Грујичић, Златибор у Равногорском покрету, 211-219; изјава капетана Миломира Коларевића аутору.

komentari (106)

pošalji komentar

petar [neregistrovani] (12. 08. 2010, 19:02:25)

bas fino

sta kazes, da likvidira opasnu komunistkinju. pa posle pricas partizani ubijali nevine. a onda mu drugi cetnici odsekli glavu + ubili devojku, cerku generala. ovo sve meni i lici na ono sto sam i do sada mislio o cetnicima. bas su bili neka divna druzina.

pošalji odgovor

alba [neregistrovani] (12. 08. 2010, 19:38:21)

idbk

dobar tekst,pitanje za autora, kada je tačno formiran istaknuti deo vrhovne komande,koje pokrajinske komande su joj bile potčinjene, to jest koju je teritoriju zahvatao

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (12. 08. 2010, 21:00:56)

let kondora...

U Užicu vraćaju Titov spomenik ?
Građani Užica masovno se izjasnjavaju i za vraćanje spomenika na Trg partizana, gde mu je mesto i prema urbanističkom planu grada, ali i želji meštana da svedoči o jednom vremenu u istoriji mesta

UŽICE - Tridesetu godišnjicu od smrti Josipa Broza Tita, bivšeg predsednika SFRJ, obeležile su juče u Užicu delegacije Opštinskog odbora Saveza boraca Narodnooslobodilačkog rata (SUBNOR) i članovi Udruženja komunista minutom ćutanja i polaganjem cveća ispred njegovog spomenika u dvorištu Narodnog muzeja.
Monumentalni spomenik Titu, rad kipara Frane Kršanića, visok 4, 8 metara, privremeno je smešten iza zgrade Narodnog muzeja, u kojoj je 1941. godine bio smešten Vrhovni štab narodnooslobodilačke vojske.
Titov spomenik na Trgu partizana u Užicu otkriven je 7. jula 1961. na centralnoj proslavi 20. godišnjice ustanka naroda i narodnosti Srbije, a sa tog mesta uklonjen je 28. avgusta 1991, prema odluci Izvršnog odbora Skupštine opštine.
Nikola Gogić, direktor Narodnog muzeja, izjavio je danas da ta ustanova vodi brigu o čuvanju tog spomenika, koji je, prema njegovim rečima, od izuzetne umetničke vrednosti, što je izazvalo mnoge kolekcionare da poslednjih godina bezuspešno pokušaju da dođu u posed spomenika.
- Titov spomenik je sa Trga partizana ukraden, jer je odluku o njegovoj dislokaciji doneo Izvršni odbor Skupštine opštine, koji nije bio nadležan za takvu odluku - tvrdi Gogić, napominjući da je Republički odbor SUBNOR-a pokrenuo inicijativu za njegovo vraćanje na staru lokaciju, u čemu ima i podršku Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Kraljeva.
Građani Užica, u mnogobrojnim anketama koje su poslednjih godina provodile lokalne televizijske stanice, masovno su se izjasnili za vraćanje spomenika na Trg partizana, gde mu je mesto i prema urbanističkom planu grada, ali i želji meštana da svedoči o jednom vremenu u istoriji grada.
Da je istoriju Užica u drugoj polovini 20. veka značajno obeležio period vladavine Broza, kada je doživeo privredni preporod, govori i činjenica da je ovaj grad u vremenu od 1946. do 1991. godine nosio Titovo ime.
Tito je u Užicu, sa Vrhovnim štabom narodnooslobodilačke vojske, boravio u jesen 1941. godine, kada je osnovana Užička republika, jedina slobodna teritorija na prostoru koju je porobila fašistička Nemačka.
--------------------------------
http://www.youtube.com/watch?v=KxWbAU9rlfY&feature=related

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (12. 08. 2010, 21:52:47)

kad smo vec kod odsecanja glave..

Jurisni odred je jurnuo, naravno u bezaniju, Filip Ajdacic i jedan njegov saborac su jurnuli u brda, sakrili se u jednu pecinu.
Filip Ajdacic je umro prirodnom smrcu..uspeo je da *se podvede pod amnestiju*..u, pomenutoj pecini, ponestajalo je hrane, zima, nesme vatra da se lozi,...itd
Nova, naravno *narodna vlast* je prionula na izgradnju, popravku puteva..prilikom tih radova naisli su na kosti, po tragovima radilo se o vojniku.Neko je predlozio, da zovu komsiju Filipa Ajdacica da on hm, hmm *izvrsi uvidjaj*..doveli su ga na *mesto zlocina*..malo se osvrnuo, uzeo *orijentire* i prisetio..* da, to je taj i taj, zajedno smo bili u pecini, hteo je da se preda,plasio sam se da ce i mene da izda gde sam, nisam smeo da koristim pusku, cule bi mepotere i patrole, morao sam da ga zakoljem*..hm, hmm..kasnije je uradi isto ili slicno...ali, rat je gotov, da se nepravi nova guzva..nije bilo *postupka*...

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (12. 08. 2010, 22:07:24)

neki veliju da je, neki pak da ne

jedan od komentara za Filipa Ajdacica...
---------------------------
Citat [SashSrcaTvog]
Kad smo se autom vraćali sa Ravne Gore, Ljotač mi je pričao o tome kako je Fića završio svoj put.

Nije se htio predati bandi, već se sa nekim četaljem učvrstio u malom rovu i pružao otpor.

Na kraju je doletila minobacačka granata.

Kažu da je bio jebeno hrabar. Baš sam nedavno čitao izjave učesnika kako je likvidirao Lautnera kod Seče Reke.

pošalji odgovor

Vladimir Petrovic [neregistrovani] (13. 08. 2010, 09:52:03)

Hvala gospodinu Samardzicu!!!

Hvala Miloslavu Samardzicu sto objavljuje istorijsku istinu o Kraljevskoj Jugoslovenskoj Vojsci u Otadzbini, jedinoj legalnoj i legitimnoj formaciji u Drugom svetskom ratu - sve ostalo su bile partijske paravojne formacije!!!
Hvala i internet stranama lista Press koji to objavljuje!

pošalji odgovor

Nemanja [neregistrovani] (13. 08. 2010, 09:53:18)

Citao sam "Uzice sa vranama" i moram reci:

Uz svo postovanje, ne mogu da se slozim sa gospodinom Samardzicem kada gospodina Simovica naziva prepisivacem komunistickih tekstova.

Citao sam "Uzice sa vranama" i moram reci da odavno nisam citao objektivniji prikaz desavanja 41 - 45.

Setite se gospodine Samardzicu kako Simovic opisuje streljanja uhapsenih civila, od strane komunista, pred pad "Uzicke republike", pa sudbinu Mihaila Milovanovica, slikara koga su strelji parizani, a on spasavao onog nesretnog partizana Branislava Piscevica da ga Nemci ne ubiju. Pa onda pogibiju na Kadinjaci i bezaniju preko Zlatibora, gde razotkriva sve komunisticke lazi - kada kaze da su Nemci pre pocetka bitke na Kadinjaci vec bili u Uzicu - usli sa druge strane. Samim tim nam otkriva svu besmislenost zrtvovanja ljudi na Kadinjaci. Pa onda cuvena prica o tome da su nemacki tenkovi gazili ranjene partizane na Zlatiboru, za sta Simovic kaze da se nije desilo i daje opis dogadjaja sa imenima svedoka. Pa opis kako su partizani izneli vrednosti iz trezora u Uzicu (sanduci srebra na Zlatiboru), pa bitka na Crnokosi, pa bitka na Dreznockoj gradini gje je partizanske prvake, narodne heroje, Aleksu Dejovica i Slobodana Sekulica predstavio kao najobicnije bandite...

Sve su to desavanja koja negativno govore o partizanima a Simovic ih nije precutao, sto dovoljno govori o njegovoj objektivnosti. Izneo je i neke detalje koji ne idu u prilog cetnicima, ali je isto tako izneo i mnoge detalje koji idu u prilog i jednima i drugima, jer u svakom zlu ima i po neko dobro a i toga je sigurno bilo na obe strane.

Pesmu koju pominjete nisam citao, ali sto se tice hronike "Uzice sa vranama" tu nema mesta subjektivnom, ako ima dobre volje da se stvari sagledaju i prihvate onakve kakve su bile.

Srdacan pozdrav!

pošalji odgovor

Mirko [neregistrovani] (13. 08. 2010, 10:44:40)

Hvala sto nam iznosite ove nepoznate podatke

Hvala godpodinu Samardzicu sto uporno nastoji da nam da tacnu i objektivnu sliku kraljevih oficira i pripadnika cetnickog pokreta. Gospodine Samardzicu, velika vecina nasih gradjana sa paznjom prate vase tekstove i zahvalni smo vam sto svakog dana nam otkrijete po nesto novo sto do sada nismo znali. Nemojte u ovome posustati, i ne obracajte paznju na takve kao sto je ovde izvesni "Lune" koji je toliko aktivan na vasim sajtovima jer sigurno ga svaki vas tekst pogadja posto je garantovano ucestvovao u raznoraznim komunistickim cistkama i na ovaj nacin on i nesvesno opravdava kod sebe samoga tu svoju prljavu rabotu.

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (13. 08. 2010, 10:46:22)

ali, legalna vojska je bila

uredno isporucena u stocnim vagonima za nemacku,a, ostatak boraca je bio nelegalan, nije ispostovao kapitulaciju,koju je potpisla monarhija kojoj danas *duvaju u jedra*, srecom, na jedrima slabe zakrpe..pa *produvava. Sve je to u redu, ali tako pljuvanje pobednika, dokazanog pobednika govori o *mizerabl* zastupnika *istorije NOB*, i cetnickog pokreta u pokusaju, koji nije uspeo.Tesko je ziveti, evo vec 70. godina u psihickom stanju *1941*..valjda od *gubitnickog soka*..ne priznavanja istine...*teraju kera* i dalje, sa ko zna kakvim namerama.Nikakvo velicanje, uspesnih i neuspesnih borbi, koje nisu dale rezultate nemogu da umanje vrednost NOB.
Mozda neko misli da je konacno doslo vreme *za odsudnu borbu*..makar to bio i XXI vek..? Mozda bi neki *istoricari* trebalo da prestanu da sanjaju ruzne snove, i prepuste Drazu, i saborce na miru, nisu oni *roba* za rentovanje, prodaju knjiga, politiki potrosni materijal, oni su takvi kakvi su deo zajednicke istorije..*sa pogresnim ciljevima i strategijama*...

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (13. 08. 2010, 10:58:20)

hm, hmm...

Lune, je rodjen posle Drugog svetskog rata,tako da te uhodane *cetnicke klevete i lazi* ni na koji nacin nemogu da budu prihvacene..jer, nista nije *pobijeno cinjenicama*..ali, kako sam vec napisao *pobedjeni ima pravo da se ljuti*..na sebe, na svoje komandante, svoju nepostojecu monarhiju, sto ih je isporucila *na tacni* 1941.godine, a ondaK, i 1945.godine, misleci da ce se odrzati...na vlasti..da li ste spremni da ope..hm, hmm, komplikovanije je sada, treba vam dve tri vize *do Blajburga*..a, pravi geriljero nije Draza..nego..moj drug...?

http://t0.gstatic.com/images?q=tbn:ANd9GcR0sOD-Ucp5_ij739BShk43ltVn1WQbhAJLXOLpc9V-0jodC74&t=1&usg=__Yww75TH9XrGJKUdTwULAm5aqlNw=

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (13. 08. 2010, 11:04:58)

hm, hmm

a, kome su trebali da ostave *trezor*..vama i nemcima...? da finansiraju borbu protiv sebe,,,*vasi trezori* su se rasuli jos 1941, iznad Titograda, Kaira, Londona..i zamislite, nisu vam slali *gastarbajterskom postom*..penzije..a ? Izmuzli vas, pobegli i ostavili..da cekate *odsudni momenat*..hm, hmm 1990-1995...sa *novom geopolitickom varijantom*...???..koju opet niste ostvarili...???

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (13. 08. 2010, 11:10:48)

nema potrebe da mi se zahvaljujes...

Posle okupacije Kraljevine Jugoslavije, po zadatku Okružnog komiteta KPJ za Užice, radio je na pripremi ustanka u okolini Užica, a najviše u selima oko Karana. U Prvu užičku četu Užičkog partizanskog odreda, stupo je odmah posle njenog formiranja prvih dana avgusta. Tada je postao član Komunističke partije Jugoslavije.

Učestvovao je u borbama za oslobođenje Bajine Bašte i Užica, kao i ostalim borbama Prve užičke čete. Posle oslobođenja Užica, rukovodio je borbama na sektoru Vardišta i Dobruna, i s jedinicama štitio slobodnu teritoriju s pravca Priboja i Višegrada. Pred povlačenje partizanskih snaga iz Užica, određen je za komandira Treće užičke čete Užičkog NOP odreda.

Posle Prve neprijateljske ofanzive i pada Užičke republike, povukao se s Trećom užičkom četom, preko Zlatibora ka Sandžaku. Tokom povlačenja četa je vodila nekoliko borbi s Nemcima i četnicima, a posle dolaska u Sandžak učestvovala je u borbi s Italijanima koji su napali Vrhovni štab NOPOJ-a u selu Drenovi. Posle toga Treća užička četa je obezbeđivala Vrhovni štab u maršu prema Rudom.

Treća užička četa ušla je u sastav Petog šumadijskog bataljona Prve proleterske udarne brigade. Tada je pored dužnosti komandira čete, Nikola postavljen i za zamenika komandanta bataljona Milana Ilića Čiče. Treća užička četa, koja se nalazila u zaštitnici brigade, krenula je iz Rudog ka Romaniji. Početkom 1942. godine četa je u dugom maršu, po velikoj hladnoći, izbila na Jahorinu, gde je ponovo raspoređena da obezbeđuje Vrhovni štab.

Sa članovima Vrhovnog štaba NOP i DVJ četa je prešla u Foču. Tada je Nikola postao komandant Petog šumadijskog bataljona. Bataljon je vodio borbe sa četnicima i Italijanima, prema Čelebiću i Dubu, a 1. maja u borbi s Italijanima, kod Čajniča, Nikola je prvi put ranjen.

Tokom neprijateljske ofanzive na slobodnu teritoriju oko Foče, bataljon je vodio borbe na teritoriji između Čajniča i Foče, a kasnije na Pivskoj visoravni i padinama Durmitora. Odatle se bataljon prebacio preko reke Pive, u Plužine, gde je izvesno vreme ponovo obezbeđivao Vrhovni štab. Posle toga, bataljon je vodi borbe sa četnicima i Italijanima koji su nadirali iz pravca Gacka. U kretanju ka prostoru Sutjeske, bataljon je razbio grupe četnika, ali je bio izložen stalnom bombardovanju italijanske avijacije.

Posle dolaska u selo Vrbnicu, a po odluci Vrhovnog štaba, Peti šumadijski bataljon je prebačen u Drugu proletersku udarnu brigadu, zbog njene dopune posle gubitaka koje je pretrpela u dotadašnjim borbama. Tada je Nikola Ljubičić postavljen za komandanta Četvrtog užičkog bataljona Druge proleterske brigade. U vreme pohoda proleterskih brigade za Bosansku krajinu, ovaj bataljon je vodio borbe kod Kalinovika, zatim prilikom prelaska puta i pruge Sarajevo-Konjic, kod Tarčina, posle kod Bugojna, Kupresa, na Manjači i pri oslobađanju Mrkonjić-Grada i Jajca.

Kasnije je bataljon vodio borbe oko Bosanskog Grahova i na Dinari, u blizini Knina. Ponovo se sukobio, na padinama Dinare, prema Bosanskom Grahovu, s Italijanima, gde je Nikola teško ranjen. Posle dužeg lečenja u Bosanskom Petrovcu i drugim bolnicama, kao ranjenik u Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi kretao se s ranjeničkom kolonom od Bosanskog Petrovca do Neretve. U dolini Neretve priključio se ponovo Drugoj proleterskoj udarnoj brigadi i postao član Štaba brigade.

Učestvao je u svim borbama koje je brigada vodila u dolini Neretve: u razbijanju Nemaca na Pidrišu; ispred Gornjeg Vakufa; zatim pri forsiranju Neretve u borbi s četnicima; i posle oko Boračkog jezera, u Kalinoviku. Druga proleterska udarna brigada je, zatim, vodila teške borbe s Italijanima i četnicima pri forsiranju Drine, i kasnije na terenu Sandžaka i Crne Gore i istočne Bosne, sve do Sutjeske.

Posle borbi u dolini reke Sutjeske, sa Drugom proleterskom brigadom učestvovao je u borbama tokom proboja na Zelengori, kao i na putu oko Miljevine, i kasnije sve do dolaska i posle dolaska u rejon između Kladanja i Tuzle. Tu je, početkom avgusta 1943. godine, odlukom Vrhovnog štaba NOV i POJ, s još 6 drugova i radio-stanicom krenuo za Srbiju, preko oslobođenih, poluoslobođenih i neoslobođenih teritorija. Kretali su se preko Semberije i Srema. U Srbiju su se ubacili kod Umke, i stigli do Aranđelovca. Posle dolaska je, s jedinicama Prve šumadijske brigade, učestvovao u borbama vođenim na ovom terenu. S brigadom je krenuo, po naređenju Vrhovnog štaba, od Rudnika, preko Kosjerića i planine Tare, i učestvovao u borbama koje je ova brigada na tom putu vodila, ka glavnini partizanskih jedinica koje su se nalazile u dolini Lima i Vardišta.

Posle dolaska u Sandžak, izvesno vreme je bio na funkciji načelnika Štaba Druge proleterske udarne brigade, a posle je postao komandant Treće srpske udarne brigade. S ovom jedinicom učestvovao je u borbama na teritoriji Sandžaka i zapadne Srbije, Zlatibora, Ivanjice, potom na Bukovima oko Valjeva, planine Tare, a kasnije oko Berana i Andrijevice.

Pri polasku grupe divizija za Srbiju, postavljen je za načelnika štaba Druge proleterske divizije, s kojom u drugoj polovini 1944. godine stigao u Srbiju, posle teških borbi u dolini Ibra i na Kopaoniku. Avgusta 1944. godine postavljen je za zamenika komandanta Korpusa narodne odbrane Jugoslavije. Na toj dužnosti je dočekao i oslobođenje Jugoslavije.

pošalji odgovor

penicilin [neregistrovani] (13. 08. 2010, 11:13:06)

konacno...

Pa gde ste Vi g. Samardzicu...Vase humoreske i lako stivo je prava stvar za ove letnje vrucine.Nemojte nas ostavljati bez toga.Da niste mozda sa cetnicima u Avganistanu i sad resavate globalne probleme...to samo moze cetnicka elita sa Vama kao ideologom...sve ostalo je...muzika.

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (13. 08. 2010, 11:22:55)

pa, nekako je progutao...?

Vojin ĐURAŠINOVIĆ KOSTJA

I TO SMO JELI...
Jednoga dana u maju 1942. nas trojica išli smo u patrolu da izviđamo pravac niz Drinu ka Foči. Posle nepun sat hoda prolazili smo kroz neki muslimanski zaseok. Pred jednom kućom susretosmo ženu srednjih godina koja se vraćala sa izvora.
-Dobar dan domaćice! – pozdravi smo je.
-Dobar dan! – ljubazno nam dvrati ona.
-Kako ste, kako živite?
-Svakako, bolan! – reče nekako rasejano.

-Imaš li štogod mleka da nam daš? – upita Živorad Mijatović*, onako uzgred.
-Nemam, dina mi. Jednukravicu muzem, a to mi ni za djecu ne stiže. Ako mi ne vjerujete hajde da vidite! – pozivaše nas u kuću.
Mi odbismo, jer smo se strogo držali pravila da ne zalazimou muslimanske kuće, poznavajući donekle njihove običaje.

-A da nemaš malo hleba? – opet će Živorad.

-Ama imam, samo to nije hleb, ali tako ga zovemo.
-Pa daj nam malo – reče Živorad.
-Ma ne valja to, bolan – sa prizvukom nekog gađenja reče žena.
-Kako ne valja a vi jedete?
-Mi moramo, jer drugog nema.
-Kad jedete vi, ješćemo i mi! – umeša se Milivoje Antonijević**.
-Ama kad vam kažem, bolan, ne valja to, gadno je – snebivala se žena.
-Daj ti, ješćemo mi, ne brini se! – umešah se i ja.
-Bolan, ljudi, sramota me da vam to iznesem! – uporno se brani ona.
-Samo ti donesi ako hoćeš! – kaže Živorad.
Naposletku žena popusti i ode u kuću. Malo zatim izađe. U ruci je nosila komad tamnozelene boje, po prilici kao polovina osrednje pogače. Na prvi pogled načim je to podsećalo na pitu zeljanicu, pa nas odjednom obuze požuda i osećanje da ćemo pojesti lep zalogaj.

-Evo vidite da ne valja! – reče žena i koleljivo nam pruži ono što je iznela.

Milivoje to raskinu na približno tri jednaka dela i dade svakom po parče. Ja odmah tu pred ženo zagrizoh, da bih je uverio kako smo to tražili da bismo jeli. Ali, istog časa osetih neki odvratan ukusm, kao da sam blato uvalio u usta. Žvaćem, a kajem se što sam ovde zagrizao. Hvata me neka jeza i sve me više tera na povraćanje. Da je bar slano, možda bi se još nekako moglo i jesti. Ali onako ne sećam se da sam ikada nešto lošije stavio u usta. Naprežem se da pred ženom ne pokažem kako mi je gadno, pa se okrećem ustranu da sakrijem lice. Tako bih rado ispljunuo, ali se uzdržavam. Sramota me. Zato pokušavam što pre da progutam, ali nikako ne mogu. Neće to kroz grlo da silazi onako oporo i rapavo. Osećam kako struže. Nekad sam kao dete u selu prao zube pepelom, ali ono nije ni približno bilo gadno kao ovo što jedem. I pepeo sam ispljuvao, a ovo, vidim, moraću da progutam. Ne znam više šta da učinim. Mumljam po ustima i naposletku pribrah snagu, pa progutah. Lice mi se iskrivilo u gadljivu grimansu i stresoh se. Žena je to očigledno opazila, jer odmah zatim reče:

-Je l' da ne valja?
-A, nije najbolje! – priznadoh otvoreno.
-Ama kažem vam, bolan, da ne valja – dodade žena.
Zainteresovano sam gledao u onaj komad i pitao se od čega li je ro načinjeno što ga ova žena zove hlebom. Po što nisam mogao naći odgovor, upitah.

-Od čega pravite ovo?

-A od čega? – ponovi pitanja kao da se i sama čudi, pa nastavi, rekao bih stidljivo: - Naberemo koprive i rese od ljeske i sameljemo konački što nam je ostalo, i eto, od toga! – reče i nemoćno sleže ramenima.
-----------------------------
-Pa zar ni malo žita nemate? – upita Milivoje s prizvukom sažaljenja.

-Kakvog žita, bolan. Donekle nam teklo, a zimus dođođe četnici i sve izgrabiše. Ama opustili nas, odneli krompir, maslo i sve što naiđoše. Dobro smo i živi ostali! – priča žena a glas joj podrhtava.
---------------------------------
Gledamo je i prosto smo zanemeli. Ne znamo šta da joj kažemo. Razmišljam o tome kako izgledaju posledice četničke pljačke. Odjednom mi pade napamet da mi bolje živimo. Pomislih da i ova žena možda zna kako nas u četi, kad se vratimo, čeka po parče govedine, istina neslane i mršave ali je iipak meso, i zbog svega toga pred njom mi je – kao da je mogla da pročita moje misli – bilo neugodnije. Zahvai me osećanje neke krivice.

-Da, nije vam lako! – prekinu Milivoje mučnu tišinu i nastavi življe: - Ali, mi se zato i borimo da nam svima bude bolje! – reče on.

-E, da nam je sa svima k'o s vama partizanima – veselo dočeka žena, sad bi ja vas ljepše ugosila. A ovako, vidite i sami, kako nam je. Da mi se bar ova djeca ne muče.

Neodlučno smo stajali, a trebalo bi da idemo. Vidimo i sami besmisleno je čekati, jer ništa ne možemo izmeniti, niti pomoći, pa krenusmo.

-Zbogom domaćice i hvala ti!

-Neka vam je srećno! – dobaci žena za nama.

Kad malo odmakosmo pričam onoj dvojici kako je užasno gadno ovo što smo dobili. Oni ne veruju. U tom zađosmo iza jednog brežuljka, pa uzeše i oni da probaju. Ali odmah ispljuvaše.

-Uh, ovo je zaista gadno! Kako oni to jedu svaki dan? – reče Živorad.

-Čuo si da drugo nemaju! – prekore ga Milivoje ljutito.

Usput smo dalje još dugo pričali, zaključujući da je u ovom ratu najteže biti narod, jer po njemu sve i svašta puca. Eto, mi ćemo negde otići, u nekoj borbi zaplenićemo hrane ili stići u bolji kraj, pa ćemo si i najesti, a ovaj narod ostaje ovde da jede ovakav hleb i da čeka dok ne dozre žetva, ako pre toga ne dođu četnici i pokolju ih. Posle svega bilo nam je nekako lakše kada smo videli da ima i gorih muka od naših partizanskih.

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (13. 08. 2010, 12:00:59)

kaki bre oficiri...?

masne suferice i bakraci...sa koje si ti planete...?? mani bre klis, tolje,..pobedjuj...uzmi lovu...!

http://srbijasport.forumandco.com/users/1711/15/98/04/smiles/289443.jpg

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (13. 08. 2010, 12:09:43)

Jelenaaa, pozuri na trening

gde nadje te iz doba Jure, stati je, ceka nas Nole, pozuri breee

http://i248.photobucket.com/albums/gg189/Jenny_rf/AnaIvanovic5.jpg

pošalji odgovor

Filip [neregistrovani] (13. 08. 2010, 12:09:43)

Hvala ti Lune!

Odavno se nisam ovako slatko nasmejao!

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (13. 08. 2010, 12:25:18)

tooo, osini po prasinii

to deco, kaki Miloslav i Lune, svaka baba ih kune, dodjite da se odmorite od treniranja..

http://www.pressonline.rs/upload/boxImageData/2010/7/13/112868/2205-ap.jpg

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (13. 08. 2010, 12:31:07)

nego, hebes luneta..

a, da vi malo skinete paucinu sa *junackih skrovista* i *bacija*..pa, sto kazu ova deca...lova..? a ? ce vi aca gica da..? bogumi nece...ajde na posao..
------------------------------
Bivši oficir gradi etnoselo

Živorad Matić iz krupanjskih sela nabavlja napuštene kuće, vajate, magaze i odnosi ih na Mačkov kamen. Kad etnoselo bude završeno, to će biti turistički apartmani

pošalji odgovor

Nemanja [neregistrovani] (13. 08. 2010, 12:37:41)

Trezor iz Uzica

Da ti kazem za trezor. Ne znam sta je bilo pametno uraditi sa tim. Da li nositi ili ostaviti. Ali znam ovo: do 21.09.1941. u Uzicu su bili Nemci. Oni su otisli, ostavili trezor netaknut, pun novca i srebra (mozda je bilo jos necega, ali pricam samo ono sto sam nasao da je bilo). Dok su Nemci odlazili ispracali su ih cetnici koji su zaposleli grad 21.09.1941. Oni su iz trezora uzeli oko manje od 10% novca a ostalo su ostavili netaknuto - i novac i srebro. 24.09.1941. su grad prepustili partizanima i otisli ka Kraljevu. Parizani su se povukli u novembru i odneli sve iz trezora.

Ja ne znam ko je sta trebalo da uzme i zasto, ali znam ko nije uzeo a ko jeste.

Po tvojim komentarima vidim da si zastranio u krajnost, a ni jedna krajnost nije dobra.

pošalji odgovor

srbbos [neregistrovani] (13. 08. 2010, 12:40:20)

narod

U svakom vremenu ,pa i danas, "najteze je biti narod-po njemu sve puca."
Ima li nade ?

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (13. 08. 2010, 13:08:04)

ta krajnost...nije samo momenat uzimanja

kao *apanaza* za Kairo,London,hm, hmm..Karic,Miskovic,Radulovic..Arkan,Takovo....i sve, apsolutno sve..nego...

*Građani Užica, u mnogobrojnim anketama koje su poslednjih godina provodile lokalne televizijske stanice, masovno su se izjasnili za vraćanje spomenika na Trg partizana, gde mu je mesto i prema urbanističkom planu grada, ali i želji meštana da svedoči o jednom vremenu u istoriji grada.
Da je istoriju Užica u drugoj polovini 20. veka značajno obeležio period vladavine Broza, kada je doživeo privredni preporod, govori i činjenica da je ovaj grad u vremenu od 1946. do 1991. godine nosio Titovo ime.
Tito je u Užicu, sa Vrhovnim štabom narodnooslobodilačke vojske, boravio u jesen 1941. godine, kada je osnovana Užička republika, jedina slobodna teritorija na prostoru koju je porobila fašistička Nemačka. **

pošalji odgovor

Nemanja [neregistrovani] (13. 08. 2010, 13:15:39)

Mnogo citas Dedijera...

1.Sto se tice spomenika gradjani su pre 20ak godina rekli sta su imali.

2.Slobodnu teritoriju koju pominjes nisu stvorili partizani.

3.Pitaj gradjane Uzica sta misle o tome da se otkopaju one livade iznad bolnice i da se vidi ko je sve tu zakopan novembra 1941. pred partizansku bezaniju.

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (13. 08. 2010, 13:21:10)

nije trezor..ali

Sa kuce, narodnog heroja, Sofije Ristic,po naredjenju, monarhiji sklonih vlasti skinuta je, spomen tabla...*trezor istine*, da su *prvi gerilci balkana*..tragajuci, za zemunicama sa ranjenim partizanima, prvo mucili, silovali, odsekli dojke, Sofiji Ristic i njenim cerkama, a potom ih zaklali,uspeli da nadju 3-4 zemunice i poklali zatecene, nemocne ranjenike...kada se vrati ta tabla na kucu...pocece *opet* narodu da bude bolje,..* u epicentru srpstva*, a onda, koncentricnim krugovima dalje..*vaskolikog srpstva*.

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (13. 08. 2010, 13:24:55)

ako se pitaju komunisti..

oni nisu na vlasti, znaci..hm, hmm oni koji su na vlasti, se boje *mrtvih svedoka*..pa im odgovara, da u javnom mnjenju vlada *cnn misljenje*, da su to uradili komunisti. Ne tvrdim da nisu *streljali bandu*..ali ta trka da se nadomesti brojka iz Jajinaca, Vas svrstara u *istoricara typ Franja Tudjman*.

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (13. 08. 2010, 13:28:39)

netreba Dedijer..kuca Risticke je jos tamo !

svrati u Jarmenovce ili Jermenovce, uveri se, ugovori vracanje spomen table, i naravno povedi press da zabelezi *pokajanje*, i duzno izvinjenje...!! Porodici, nemoj da se *ponizavas* pa izvinjavas i pobedniku !!

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (13. 08. 2010, 13:45:05)

a, praksa je bila..da

zvali su ga *nedicev sud*, osudi na progonstvo, u ovom *mom* slucaju u Cacak,a, cacanskoj policiji i cetnicima prosledi spisak za klanje..(na kojem je bilo i ime moje majke), znaci opet netreba *Dedijer*..tako, da nije preporucljivo, kopati ni po stadionu u pomenutom Chackhu !!!

pošalji odgovor

Nemanja [neregistrovani] (13. 08. 2010, 14:07:56)

Sad su stvari jasnije...

Zasto pricas pristrasnije!

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (13. 08. 2010, 15:07:19)

kada se navede dokaz..

onda se nekaze..*dosli smo do istine*..nego *pristrasno*..sve po *edukaciji cnn* majstora..nije streljana,vec sam pisao,voz je zaustavio, u voz je usla grupa cacanskog SKOJ..i procitala spisak, uz obrazlozenje da je njihova veza iz policije dostavila spisak za klanje,ona i jos par njih su poverovali.i sa SKOJ -evcima otisli u partizane,.oni sto nisu, izvrsili su nalog *nedicevog suda*..nikada ih nije ni cula ni videla. Prosla je i Uzicku republiku itd...itd..

pošalji odgovor

Nemanja [neregistrovani] (13. 08. 2010, 15:33:15)

Da li znas mozda...

... da li je u toj grupi koja je zaustavila voz bio i Radenko Mandic?

pošalji odgovor

anonymous [neregistrovani] (13. 08. 2010, 17:33:33)

anonymous

boze, kakvo dangubljenje.

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (13. 08. 2010, 18:56:59)

ne, nikada nisam znao duga imena

samo toliko koliko sam napisao..ta grupa treba da je cela otisla u Drugu proletersku, i sa njom dalje.

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (14. 08. 2010, 13:16:33)

malo da se odmorimo a ? korida..

http://www.pressonline.rs/upload/boxImageData/2010/7/12/112839/kitic.jpg

pošalji odgovor

Милослав Самарџић [neregistrovani] (14. 08. 2010, 13:28:44)

Истакнуди део ВК

dobar tekst,pitanje za autora, kada je tačno formiran istaknuti deo vrhovne komande,koje pokrajinske komande su joj bile potčinjene, to jest koju je teritoriju zahvatao

Формиран је лета 1942, пошто се Дража 12. јула у Зимоњића кули састао са Бирчанином и другим командантима из тих крајева.
Командант је био мајор Захарије Остојић.
Обухватао је Босну и Хервеговину, Далмацију и Лику.

pošalji odgovor

Милослав Самарџић [neregistrovani] (14. 08. 2010, 13:41:34)

...

Uz svo postovanje, ne mogu da se slozim sa gospodinom Samardzicem kada gospodina Simovica naziva prepisivacem komunistickih tekstova.

Citao sam "Uzice sa vranama" i moram reci da odavno nisam citao objektivniji prikaz desavanja 41 - 45.

Са којим књигама поредите ''Ужице са вранама''?
Ако сте читали само оне старије, ова Вам свакако може изгледати најобјективнија. Књиге из тог таласа, као нпр. ''Ноћ ђенерала'', или ''Историја Равногорског пократа'', заиста се чине објективнијим од старих, али оне у ствари не само што потврђују старе приче, него имају тенденцију да их дефинитивно овековече. Обично се коментаришу овим речима: Ето, четници су заиста били такви, и у принципу све је заиста било тако као што смо мислили...
Највећа разлика са старим књигама је глорификовање недићеваца (па и љотићеваца), који се по правилу приказују као најбоља опција.
Ти детаљи о стрељањима од стране комуниста нису битни, јер се не приказују у правом контексту, ни у правим размерама, а сем тога обавезно се прави паралела са четницима, уз додатак да недићевци спашавају...

pošalji odgovor

Милослав Самарџић [neregistrovani] (14. 08. 2010, 13:43:34)

Хвала на подршци

pošalji odgovor

Јован Дероко [neregistrovani] (14. 08. 2010, 14:03:57)

Капетан Митић

pošalji odgovor

Милослав Самарџић [neregistrovani] (14. 08. 2010, 15:14:07)

Митић итд

Милославе, написали сте у тексту да је капетан Митић смењен са места златиборског корпуса. Зар није он заробљен од стране Немаца 1943 као комадант златиборског корпуса? Узгред, шта је било са Митићем после? Живео као емигрант? Где?
Даље, како је Дража гледао на Ајдачићеву "освету"? Да ли је тај официр био санкционисан? Или је Калабић њега штитио?

ОДГОВОРИ:
Није заробљен. На неки начин се придружио недићевцима (незванично, није имао положај) и са њима се повукао у Аустрију. Емигрирао је у САД.
Не знам како је Дража гледао на то, нисам наишао ни на какав папир. Ајдачић није санкционисан, вероватно је вођена истрага, као и у неким другим случајевима, али, опет, нисам наишао ни на какав траг.
Калабић је био добар и са Кондором и са Ајдачићем, мислим да је нејпрецизније рећи да је зауставио ланац освете. Коларевић је тада напустио положај и отишао у Словенију, код Ђујићевих, па у Италију. Ђујић је питао Дражу за њега, а он му је одговорио да се показао као добар борац, није улазио у причу о Кондору. Коларевића је овај случај много погодио.
Ова причу пре свега гледам као доказ да се у рату дешавају страшне ствари. Заправо дешавају се и у миру, а камо ли у рату...

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (14. 08. 2010, 17:50:50)

u Italiju... ? hm, hmm

nije dobro shvatio naredjenje, dobijeno od lica kome se zakleo, da se stavi pod komadu marsala Tita, nego se stavio, pod komandu generalisimusa Muspolinija...?

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (14. 08. 2010, 17:55:17)

istaknute deo komande, ojacan nemackom komandom.

U septembru 1941. godine počela je Prva nemačko-kvislinška ofanziva u zapadnoj Srbiji i Šumadiji, koja je, s prekidima, trajala sve do početka decembra. U toj ofanzivi je, pored kvislinških snaga Nedića i četnika Draže Mihailovića, učestvovalo pet nemačkih divizija sa oko 80.000 vojnika. Brojno i tehnički neuporedivo nadmoćnije, okupatorske i kvislinške snage uspele su da potisnu partizanske odrede i zauzmu velika teritroriju koja je bila oslobođena.

Posle ofanzive i napuštanja slobodne teritorije u zapadnoj Srbiji i Šumadiji, glavnine Užičkog, Čačanskog, Prvog i Drugog šumadijskog, Kragujevačkog, Kraljevskog, Posavskog, Pomoravskog i Kopaoničkog NOP odreda povukle su se u Sandžak, a za njima je 1. decembra stigao i Vrhovni štab. Valjevski i Mačvanski i delovi Posavskog, Kosmajskog i Prvog šumadijskog NOP odreda nisu uspeli da se povuku i ostali su na svom terenu. I u ostalim krajevima zapadne Srbije i Šumadije zadržali su se manji partizanski delovi.

U to vreme je teritorija Sandžaka bila najpogodnija za reorganizovanje i smeštaj partizanskih jedinica iz Srbije, a u operativnom pogledu trenutno manje važan objekat za Nemce od susednih oblasti, pogotovo što je to bila italijanska okupaciona zona. Pored toga, iz Sandžaka su partizanski odredi mogli vršiti upade u Srbiju da bi ponovo razbuktali oružani ustanak, najzad, to je bio pogodan teren i za dejstva u pravcu Bosne i Hercegovine, pa čak i ka Kosovu i Metohiji. Odatle su se jedinice iz Srbije najlakše i najbrže mogle povezati sa partizanskim snagama u Crnoj Gori, gde je oružana borba još bila u zamahu. Zbog svega toga je deo Sandžaka između reka Uvca i Lima, a naročito bivši Zlatarski srez, poslužio kao glavna baza za prihvat, odmor i sređivanje partizanskih jedinica iz Srbije.

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (14. 08. 2010, 18:18:56)

hm, hmm otkud pa oni u Italiji,Austriji,SAD..?

Četničke snage nisu uspele izvršiti zadati cilj. Cilj je bio da se unište partizanske snage i osvoji Užice pre dolaska nemačkih jedinica. Partizanske snage i omladinci su uspeli da zadrže ogromnu četničku vojsku na Trešnjici. Četnici su napali sa blizu 5.000 dobro naoružanih i opremljenih vojnika. Partizanske snage i omladinci su hrabro odolevali žestokim jurišima četnika. Pucalo se iz pištolja, pušaka, mitraljeza, puškomitraljeza a bacale su se i bombe. Partizani su krenuli u juriš kao i četnici. Četnici su vikali: "ŽIVELA SRBIJA! ŽIVEO KRALj PETAR! JURIŠ!!!" U rovovima su mitraljezi i vojnici odbacivali četničke snage koje su jurišale nanoseći im teške gubitke Došlo je do neviđene brorbe prsa u prsa. Topovi su granatirali brdo prepuno četnika ali dejstvo je bilo kratkotrajno. Pravi građanski rat. Posle nekoliko sati krvavog okršaja četničke jedinice su krenule u sveopšte povlačenje. Neki vojnici su ubijani iz pištolja dok je jedan komandant vikao: "NAPRED, MAJKU VAM KABARSKU! NAPRED!" Partizanske snage su gonile poražene četnike. Četničke snage povlačile su se u velikom neredu za sobom ostavljajući veliki broj mrtvih, ranjenih i zarobljenih. Partizanske jedinice bolje opremljene i naoružane uz dobru konsolidaciju uspele su da odbrane Užice i isteraju četnike. Zarobljen je veliki broj vojnika i zaplenjena velika količina municije i naoružanja kao i jedan arhiv. Partizani su mogli da izvrše kontra - napad jer su bili dobro ukopani a imali su i teške mitraljeze, protivpešadijske topove nakačene na kamione kao i nekoliko topova. Četnici nisu uspeli osvojiti prilaze i tako ugroziti Užice da bi ga mogli napasti.

pošalji odgovor

Јован Дероко [neregistrovani] (14. 08. 2010, 19:26:35)

ало дечко

Ало дечко, видим да си се овде расписао толико да ово твоје инфантилно писаније полако прераста у класичну патологију! Шта је теби? Јел имаш ти неке друге активности у животу. Имаш ли девојку? ОК, сви смо схватили да си партизан,да не волиш Самарџића и сл. али олади 'леба ти. Веруј ми да нико нормалан не чита твоје текстове. Не знам шта желиш да постигнеш са својим безвезним наклапањима и шизофреним закључцима. Дакле, батали и настави даље у животу. Помири се са чињеницом да Милослав Самарџић има блог на странама Преса и да пише оно о чему пише. Покушај да схватиш ову за тебе болну чињеницу и пре свега покушај да схватиш да ти ништа ту не можеш променити. Суочи се са тиме као зрела одрасла особа!

pošalji odgovor

Јован Дероко [neregistrovani] (14. 08. 2010, 19:30:40)

хвала

Хвала за одговоре и наставите да нас упознајете са равногорском историјом! Верујте ми, људи знају за вас и читају ваше текстове! Уздравље.

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (14. 08. 2010, 20:17:49)

a, imate li vi neko drugo zanimanje

osim zamajavanja, pretumbacije dogadjaja u istoriji,hm, hmm..*infantilnog laganja*..A ?
Pa hajde, odgovori mi edukuj me..*otkud oni u Italiji, Austriji*..hmm, vize, pasoci..? ili su u *junackom jurisu* slomili partizane i ruse, i gonili neprijatelja na njegovoj teritoriji do konacnog unistenja,..??

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (14. 08. 2010, 20:22:13)

govor mrznje..? kazes,

mrzim Samardzica, nikada ga nisam ni video ni cuo..a, za neke *dogadjaje* jesam, a blog je otvoren..pristup dozvoljen, izuzev kada su u pitanju istine..na to mislis..? *koj ti je vrag sefe*..?
Budi ubedjen da citaju !!!

pošalji odgovor

Joilo [neregistrovani] (14. 08. 2010, 21:15:52)

Osobina crvenih vampira!

Jedna od glavnih osobina crvenih vampira je da su alavi i nezajazljivi u svojoj patoloskoj potrebi da se hrane tudjom energijom isisavajuci je u ogromnim kolicinima, jer svoje jednostavno nemaju! U tu svrhu ne biraju sredstva i metode. Lagace, mazati, muljati, izvrtati, kriviti, zataskavati, izmisljati, konstruisati iz kicmene mozdine, sakrivati, zamajavati, obmanjivati i ciniti jos sijaset mentalnih i zaumnih bravura ne bi li i na taj nacin makar jos malcice produzili svoje bitisanje medju ljudima zdravog razuma i casnih namera!
Medjutim, koliko god opaki bili, nisu svesni da ma sta cinili, protiv ISTINE ne mogu da dobiju bitku! Istina ih vec samim svojim prisustvom porazava i razgoni, te oni tada moraju isto kao i klasicni vampiri pred prvim zracima sunca da beze u svoje mracne rupe, katakombe i jamista! Tu, u sigurnosti svojih jazbina neprestano smisljaju nacine kako da doakaju ISTINI! Ali dzabe, trud im je unapred osudjen na propast a dokaz tome je i ovo genijalno pisanje gospodina Samardzica!
Zato Jovane ne vrede tvoji pokusaji da ovom, ocigledno egzampliranom primerku vampira pokusavas objasniti sta mu je bolje ciniti kad on to jednostavno ne moze da shvati.
Treba ga zato pustiti da arlauce i zavija na pun mesec dok moze. Dok ga ne sprze zraci istine koja ce zasjati punim svetlom!

pošalji odgovor

Светсилав [neregistrovani] (14. 08. 2010, 22:11:40)

Браво г. Самарџићу за праву истину

Браво и свака част г. Самарџићу на откриваЊу истине о ратним догађајима у вези Равногорског покрета и улоге у борби против нациста и комуниста!

Србија је нажалост жртва западног лицемерја и њиховог срамног довођења на власт титових крвника српског народа који је нас је поделио да би нас лакше уништио, а последице овога осеђамо на својој кожи чак и после 65 година!

Као што овде "Јован Дероко" рече, много више Срба чита и дели ваше мишљење него што коментарише. Само напред!

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (14. 08. 2010, 22:42:02)

hm, hmm mozda pacoFski kanali..?

bez zapada, pape,hmmm, hm..slaba *sansa*..a.u *kontri 1990* opet isto drustvo..?
------------------------------
*Pa hajde, odgovori mi edukuj me..*otkud oni u Italiji, Austriji*..hmm, vize, pasoci..? ili su u *junackom jurisu* slomili partizane i ruse, i gonili neprijatelja na njegovoj teritoriji..*preko Vatikana*.. do konacnog unistenja,..??*

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (14. 08. 2010, 22:53:36)

hm, hmm cini s ipak

da u nemoci,da promasaje proglasis za pobede, nadjes opravdanje za uzludnu pogibiju cetnika..arlauces u ekran..?

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (14. 08. 2010, 23:29:25)

alo Jovane, nemoj da prevrces po prasini nasao s

Usprkos toga što je otvoreno surađivao s italijanskim okupatorom, Jugoslovenska vojska u otadžbini (JVuO) je godine 1942. preko Ilije Trifunovića Birčanina stupila u kontakt s Đujićem, te njegove jedinice formalno preuzela u svoje redove. Kasnije su Đujić i Bogunović dobili počasna zvanja četničkih vojvoda. U isto vrijeme Đujićeve jedinice su vodile žestoke borbe protiv partizana, čineći brojne ratne zločine protiv hrvatskog stanovništva, ali i dijela srpskog stanovništva koji je simpatizirao partizane.

Kada je u septembru 1943. kapitulirala Italija, Đujić se sa svojim formacijama odmah stavio na raspolaganje njemačkim snagama te je zajedno s njima sudjelovao u borbama za istjerivanje partizana iz Splita u jesen 1943. te desantu na Drvar. Dinarska četnička divizija je, pak, krajem 1944. godine zajedno sa svojim njemačkim saveznicima teško poražena u kninskoj operaciji te Đujić donosi odluku o povlačenju prema Lici. Osiguravši slobodan prolaz kroz područja pod kontrolom snaga NDH, snage Dinarske divizije su došle u Sloveniju, gdje je 1. maja 1945. organiziran prelazak u Italiju. Tamo su Đujić i njegovi suborci razoružani od zapadnih saveznika i smješteni u zarobljeničke logore, te tako izbjegli blajburški masakr.

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (14. 08. 2010, 23:57:22)

A ? svi sa ujkama..??

Pavle Đurišić odlazi u Skadar na dalje pregovore u cilju stvaranja slobodne teritorije (Crna Gora, Boka i Albanija) za iskrcavanje Kralja i saveznika.
--------------------------?
Dogovor je postignut sa Markom Đonijem i Žanom Jusufom, komandantom žandarmerije Albanije. Po pozivu Draže Mihailovića da krene i priključi se njegovim odredima u Bosni, Đurišić je odmah sazvao sastanak prvaka Crne Gore.

Njegove snage su stigle preko Prijepolja u Rudo 28. decembra. Pavle Đurišić je u međuvremenu otišao na sastanak u selo Zabok, sa Račićem, Zaharijem Ostojićem i Petrom Baćevićem. Na ovom sastanku Đurišić je zadužen da izvrši reorganizaciju vojske u divizije i pukove. Prilikom ove reorganizacije, Đurišić je ubio jednog vojnika koji se suprotstavio preformiranju jedinice. Tu je trenutno bilo pristiglo preko sedamnaest hiljada boraca i naroda. {{{delo}}}

Pavle Đurišić je formirao tri divizije, omladinski puk, štabski bataljon i druge razne grupe. Pre polaska za Višegrad, Đurišić je naredio da se unište sva vozila i sve što smeta uspešnom i brzom pokretu.

14. februara 1945. dolazi do Draže Mihailovića u selo Kožuhe. Veliku nervozu i ljutnju Đurišić je ispoljio prema vrhovnoj komandi i Mihailoviću, zbog kašnjenja i očajnog položaja u kome se našao sa ovolikim ljudstvom. Tada dolaze delegati Sekule Drljevića nudeći svoje usluge. Oni su saopštili gotovost Ante Pavelića da primi i zbrine četničke ranjenike, bolesne i izbeglice, a da Đurišićevu vojsku prebaci na granicu Slovenije radi odmora i oporavka. Kao protivuslugu tražio je pristanak na zajedničku borbu protiv komunista.

Draža Mihailović nije odobrio ovo rešenje. Dolazi do otvorenog sukoba između njega i Đurišića. Bio je upoznat sa činjenicom da su Đurišić i Drljević bili u rodbinskoj vezi. Zbog toga je i bio sklon da pomisli da bi eventualni dogovor sa Drljevićem bio moguć, ali ne i sa Pavelićem! Đurišić, na kraju, ipak zaključuje sporazum sa izaslanicima Sekule Drljevića. Vojnici sposobni za borbu počeli su prelaziti reku Bosnu 10. marta i uputili se u pravcu reke Vrbas - Lijevče polje kako bi se domogli Kozare. Sa Đurišićem je otišao Mlavski i Kosovski korpus. Dana 31. marta četnici su u Lijevče polju.

Velikom izdajom Sekule Drljevića, Đurišićevi četnici su se na Lijevče polju morali boriti protiv Ustaša, koji su im zatvarali prodor prema Kozari i partizanskih jedinicama koje su ih pritiskivale sa prostora Banja Luke. Ustaše su angažovale tenkove i avione koji su izbacivali letke u kojima je pisalo da četnici ubiju Pavla Đurišića i priklone se Sekuli Drljeviću. Težak položaj Đurišića i njegove grupe, uslovio je da traži nove pregovore.

Pavle Đurišić sa svojim štabom preporučio je svojim jedinicama da priznaju Sekulu Drljevića za zapovednika crnogorske vojske, kako bi se sačuvalo što više života, s obzirom da se kraj rata nazirao.

Kada su ustaše saznale da je Pavle Đuriđić stigao u blizinu Banja Luke, uputili su u njegov štab domobranskog pukovnika Metikoša, koji je inače, Đurišićev poznanik iz redova jugoslovenskih oficira. Đurišić pravi kobnu grešku. Prihvata da se uputi u Staru Gradišku na pregovore.

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (15. 08. 2010, 00:08:07)

ista meta isto rastojanje...!

Rat i put izdaje
Dimitrije Ljotić nikada svojom ideologijom nije uspeo da pridobije značajniji deo srpskog naroda. Naprotiv, otvorenim svrstavanjem uz okupatora i učešću u zloglasnom Kragujevačkom masakru, njegove jedinice postale su u narodu poznate kao kvislinške. Dejstvo njegovih jedinica bilo je posve beznačajno za prirodni tok rata na ovim prostorima. Bile su malobrojne i varirale od 3,000 do 8,000 što je bio maksimum postignut prisilnom mobilizacijom. Nikada nisu njegove snage imale sukoba sa neprijateljima srpskog naroda niti su imale i jednu borbu osim sa jedinicama koje su bile delovi jednog ili drugog antifašističkog pokreta. Štaviše, njegove jedinice su bile stacionirane isključivo u mirnim sredinama u kojima srpski narod nije bio u opasnosti. Najviše su bile stacionirane u Šumadiji i većim mestima u Srbiji. Imali su svega nekoliko značajnijih borbi i maksimalna borbena snaga koja je učestvovala u tim borbama bila je jačine jednog bataljona, oko 500 ljudi i u svim slučajevima su pretrpeli teške gubitke, i od četnika i od partizana. Nakon toga Nemci odustaju od Ljotića kao iole ozboljnog saveznika i i njegove ljude koriste isključivo kao prevodioce i u gradovima kao pomoćno ljudtsvo prilikom akcija hapšenja i sprovođenja reda, a to je još više dovelo do potpune osude Srpskog naroda prema Ljotiću i njegovoj politici.
[uredi] Smrt

Dana 22. aprila 1945. Dimitrije Ljotić dobio je telegram od Momčila Đujića, da patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj žele da se sastanu sa njim. Ljotić je na put krenuo 23. aprila. Vozač automobila Ratko Živadinović imao je veoma loš vid (dioptrija - 11)[traži se izvor od 09. 2009.]. Kada je sumrak već pao i malo toga se na putu videlo, zaustavila ih je jedna slovenačka vojna patrola u Ajdovščini. Tu su bili upozoreni kako nije poželjno nastaviti dalje, jer je ostatak terena pod kontrolom partizana. No, Ljotić je ustrajao na tome da se put nastavi. Ni desetak minuta nakon toga automobil je udario u most koji je do pola bio srušen, pa se otkotrljao u provaliju. Dimitrije Ljotić poginuo je na licu mesta. Sutradan ujutro telo Dimitrija Ljotića prebačeno je u Goricu gde je obavljena sahrana. Na njegovom odru je Vladika Nikolaj održao posmrtnu besedu.

pošalji odgovor

alba [neregistrovani] (15. 08. 2010, 02:00:51)

pitanje

imam 2 pitanja za autora,1-da li je istina da su u gorskoj gardi vladali loši odnosi (svađe)između kalabića i oficira,2-šta je bilo sa generalom ljubom novakovićem posle svađe sa dražom

pošalji odgovor

Ликота [neregistrovani] (15. 08. 2010, 07:48:37)

Баш ми је драго...

када се год Луне појави, јер потврђује глупости смисла коминизма... И још ми је драже кад, ни кроз све његових тумачења и теорија, немере оборити истину коју гос. Самарђић одкрива. Само ти Луне и даље настављај...

pošalji odgovor

Joilo [neregistrovani] (15. 08. 2010, 10:27:40)

Stoiljko Kajevic!

Evo coveka koji je mogao da nas spasi mnogo toga!
Da je tada, jos uvek na vreme poslao u vecna lovista onog stvora, stvari bi danas izgledale vrlo drugacije a siguran sam da bi drzava Srbija bila daleko, daleko prosperitetnija, veca, uspesnija u svakom smislu!
Nazalost nije ga poslao u vecna lovista i danas imamo ovo sto imamo.
Cak i njegovo prezime u ovom slucaju ima visoko simbolicko i poucno znacenje - KAJEvic! Covek takvog formata danas se kaje! A mogli bi i mnogi drugi zajedno sa njim.Jer ZLO se moglo neutralisati u poslednji cas, i time spasiti sto se jos dalo spasiti i svakako izbeci ono sto nas je sve zajedno snaslo kasnije! A znamo sta nas je snaslo! I jos uvek nas snalazi!
Jel tako druze Lune?
Tako je!!!

pošalji odgovor

Милослав Самарџић [neregistrovani] (15. 08. 2010, 12:11:23)

Калабић и Новаковић

imam 2 pitanja za autora,1-da li je istina da su u gorskoj gardi vladali loši odnosi (svađe)između kalabića i oficira,2-šta je bilo sa generalom ljubom novakovićem posle svađe sa dražom

1. Није истина, Калабићев ауторитет био је велики.

2. Новаковић се вратио у Црну Гору, па у Фочу, отишао је код комуниста, па је побегао од њих заједно са британским мајором Атертоном, кога су држали у заробљеништву (помогао му је да побегне). Комунисти су га пронашли и убили, а убили су и Атертона (који је био послат код Драже, али су совјетски агенти у британским редовима усмерили подморницу којом је дошао тако да наиђе на партизане...).

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (15. 08. 2010, 14:31:21)

koji je mogao da nas spasi..

hm, hmm.. samo je *pravio baloncice u cabru*, i spasao nas od sebe...*snila baba sta bi rada bila*..o tudjem trosku, *Binladisanje* je veoma los nacin razmisljanja..!!

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (15. 08. 2010, 14:36:30)

tja, brrreee

sto to nejaviste Kajevicu i Kavaji.. da ih spase, a ne da pravi baloncice u cabru,,..vezba za *podmornicara*..

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (15. 08. 2010, 14:53:46)

a, istina je da su

cetnici *pukli kao zvecka*,u Drugom svetskom ratu, kao sto je 1990-1995, RSK pukla kao zvecka,od kada je presla u nadleznost *Lickih cetnika* i nekakvih *Giska instruktora*...

pošalji odgovor

Joilo [neregistrovani] (15. 08. 2010, 16:17:35)

A komunjarisanje?

Ta vrsta razmisljanja ima smisla?
E stvarno, iz koje si ti to komesarske torbe izmileo!?? Iz kog si druze ormara ispao? Iz kojeg si to jamista ispuzao?
To nebi mogao ni konzilijum psihijatara, psihologa, sociologa, istoricara i filozofa sa Harvarda da odgonetne!
Da nisi pao sa Jupitera mozda? Ili si "doleteo" na nekoj kometi pa otpao u blizini Zemljine orbite?
Nesto od toga mora biti, jer takve pojave na Zemlji javljaju se u razdobljima od po par desetina miliona godina!
Da ne pamtis mozda i dinosauruse? Ili si ipak samo zaostala replika Komunjarosaurusa!? Uh, taj je bio krvolocniji i od Tiranosaurus rexa!

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (15. 08. 2010, 16:54:59)

dr Dulitl, uvrede i kvalifikacije

su odraz nemoci pri susrtu sa ISTINOM, samo pali sa Marsa,Jupitera,,neznaju da su cetnici, ustase, nemci..itd.pukli ko zvecka u Drugom svetskom ratu, ne samo u Jugoslaviji..nego svetu. Ponovo su, izmileli iz septickih jama,i opet ce dobiti po nosu, nemora nuzno da bude od komunista, jednostavno od normalnih ljudi...!!

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (15. 08. 2010, 17:02:24)

komunjarisanje je..

izgradnja, kilometara pruga i puteva,energetskih postrojenja,zelezara, fabrika, agrara,skola, fakulteta, bolnica..hotela i odmaralista.. znaci 99% onoga sto i sada mozes da *zamjetis* oko sebe, a da ni 3% toga nije postojalo.Na sirem planu, svet je obogacen, armijama pismenih i obrazovanih ljudi,milionima radnih mesta..do kosmosa !Upravo na prostorima *feudalne inteligencije*..i *svetskih rezervi ruda i minerala*..Sibir, Mandzurija..pa i Kosmeta, cija je uloga u *kapitalisticko monarhistickoj evropi* bila, da daju rude i minerale, i budu mahom fizicka radna snaga, nisu se libili ni da uprezu i maloletnu decu.Znaci STOP izopacenim umovima iz septickih jama proslosti !!!

Oseca se i naovom blogu *miris* baloncica iz cabra !!!

pošalji odgovor

alba [neregistrovani] (15. 08. 2010, 18:13:05)

pitanje

pošalji odgovor

Joilo [neregistrovani] (15. 08. 2010, 19:38:07)

Komunjarosaurus,

sve to sto si ovako "velemudro" nabrojao, Srbija bi, da je ostala parlamentarna monarhija, izgradila STO puta vise i bolje!
Jel ti je to jasno!?
I nemoj da pricas ovde gluposti kako je to iskljuciva zasluga "najveceg sina" i vas komunjarosaurusa, kada je i vrapcima na grani vec jasno da su odredjeni krugovi moci, u tadasnjoj geopolitickoj raspodeli te iste moci, samo iskoristili "najveceg sina" za ostvarenje svojih poganih ciljeva zacrtanih u istim tim kuhinjama koje su 90-tih godina proslog veka i rasturile onu tvorevinu zvanu SFRJ! Naravno, "najveci sin" im je samo na terenu odradio ono sto su mu ONI odredili! I zna se na ciju stetu! Na stetu Srbije i srpskog naroda! Jer, Srbija je trebalo da se utopi i nestane sa geopoliticke scene na Balkanu da bi nakon pedesetak godina neki drugi narodi dobili DRZAVE!
Prema tome, ne bulazni ovde o nekakvim izgradnjama i ostalim glupostima. Da, izgradjena je hrvatska obala, slovenacke fabrike, bosanske fabrike i zelezare, makedonske, skole i bolnice, putevi itd.itd. ali opet na ciju stetu!? Pa na srpsku! Naravno, da bi u datom trenutku, okoreli i vekovni neprijatelji Srbije i srpskog naroda imali nekakvu solidnu infrastrukturu kada na tacni dobiju drzave!
Mogu samo da zamislim kakva bi danas bila zapadna Nemacka da je kojim slucajem potpala pod vlast SOVJETA! Ne daj boze! Pravili bi i dan danas trabante i vartburge a ne mercedese, audije, opele, folksvagene...
A i mi da smo ostali parlamentarna monarhija ne bismo danas sklapali punta i pola veka pravili stojadina i juga!
Prema tome, umukni druze komunjarosauruse!

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (15. 08. 2010, 19:50:17)

...

Džordž Musuline je rođen u srpskoj porodici u Njujorku, odrastao je u Džordžtaunu u Pensilvaniji. Diplomirao je na Univerzitetu u Pitsburgu gde je igrao za univerzitetski fudbalski tim. Posle fakulteta igrao je profesionalno američki fudbal u Sent Luisu i Čikagu.

OSS kapetan Musulin se tokom Drugog svetskog rata, sredinom oktobra 1943, kao član američke vojne misije spustio padobranom u Jugoslaviju u štab generala Draže Mihailovića. Vinston Čerčil je u to vreme tvrdio da četnici sarađuju sa Nemcima. Britanci su povukli podršku Mihailoviću i dali je komunističkim snagama Josipa Broza, primoravši Sjedinjene Države da učine isto. 31. maja 1944. godine kapetan Musulin je uz pomoć četnika uspešno evakuisan zajedno sa 100 britanskih i američkih oficira, ostavljajući generala Mihailovića bez podrške.

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (15. 08. 2010, 21:11:37)

al u curcu..

Hitler, Draza, Pavelic, Rupnik,Vlasov, Peten..ima toga jos..nisu to hteli, oko toga su zaratili, a Komunisti dolaze posle..i resavaju problem, svidjalo se to tebi ili ne..hm, hmm nikako da dobijem odgovor..otkud *oni* u Ameici, Italiji..itd *preko koje patijske veze*..*hm, hmm.papine..?*

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (15. 08. 2010, 21:19:06)

hm, hmm..sedi kec...?

hm, hmm i ti ces dobiti lekarsko opravdanjebez problema, zbog *domaceg zadatka*. hmm, hm..za kaznu, procitati sporazum Cvetkovic-Mcek,hm, hmm tri puta prepisati i glasno izrecitovati na casu sporazum Stojadinovic-Pavelic, i posle uzine, oprati zube sapunom..zbog laganja !

pošalji odgovor

Joilo [neregistrovani] (15. 08. 2010, 23:43:56)

Mislio sam da se vi press-ovci ne bojite!

Ali, sada sam se uverio da se ipak BOJITE!
Cim vam se pomenu iluminati i jezuiti i rimokatolicka crkva, TAJAC! Kud koji, mili moji...Kao misevi u rupu!
Jadno i kukavicki!
Lune zato i moze da uziva u svojim baljezgarijama! Steta.

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (16. 08. 2010, 09:17:42)

mislis mozda na

*ekumenizam* cetnika i ustasa,pacovske kanale..?
ili nekedruge vidove *jezuitskih* saveza...??

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (16. 08. 2010, 09:27:37)

Amnestija...pa

* Jer nema ništa tajno što neće biti javno, ni skriveno što se neće doznati i na videlo izaći (Jevanđelje po Luki, 8,17)*
-----------------------------
U jesen 1944. godine, sa "rikom" topova, koji su se primicali sa juga, u Beogradu je, među stanovništvom, vladalo dvojako osećanje: strah od dolazećeg komunističkog režima, ali i masovna euforija što, najzad, stiže oslobođenje od naci-fašističkog okupatora.

Strah su uvećavale izbeglice iz Ljiga, Valjeva, Čačka, Kragujevca, Kraljeva i drugih mesta Srbije; bežali su pred partizanskom vojskom koja je streljala bez milosti i suđenja svakoga za koga se posumnjalo da je bilo kako bio u kolaboraciji sa Nemcima, Ljotićem, Nedićem ili Mihailovićem.

Svedočenja koja su kružila srpskom predstonicom bila su sve stravičnija i užasnija: egzekucije se vrše bez dokazivanja krivice; najteže kazne izriču preki vojni sudovi kojima je bila dovoljna samo sumnja i "cinkaroška dostava".

Ove egzekucije nisu bile slučajne, nepredviđeni incidenti ili spontani izraz besa i bezumlja pojedinaca u partizanskim redovima nego rezultat planova skovanih u vrhu Partije i njene vojske. Najpre je trebalo izvršiti "ilustraciju metkom" među Srbima u Srbiji.

I bravar Tito i nesvršeni učitelj Kardelj posebno su živeli u strahu da će građansko društvo Srbije, naročito beogradska elita pružiti snažan otpor u uvođenju posleratnog komunističkog režima u Jugoslaviji.

U ovome su ostala brojna svedočanstva. Najpre navodimo kazivanja Milovana Đilasa, koji je pripadao samom vrhu Komunističke partije Jugoslavije. Memoari su objavljeni na engleskom pod naslovom "Vartime"; na strani 419 piše:

"Još pre našeg ulaska u Beograd mi smo bili ustanovili kriterijume po kojima će sledbenici Nedića i Ljotića biti ubijeni na licu mesta. Ovo je već bilo objavljeno, iako se većina sledbenika Nedića i Ljotića povlačila sa Nemcima. Zasigurno, među ubijenima bilo je i onih koje bi i najgori i, najnepravedniji sud bio poštedeo.

Ali ratovi, i naročito revolucije i kontrarevolucije se vode po dogmatskim i ideološkim kriterijumima - kriterijumi koji u toku istrebljenja postaju strast i praksa, navika i vrlina; osoba je kriva ne neizostavno zato što je nešto učinila, nego prosto zato što je nečemu pripadala.

Bes i mržnja bili su važni sastojci u takvim odlukama, ali ne odlučujući. Takvim ljudima sudski postupak izgledao je besmislen osim u prizornim slučajevima vezanim sa vođama: sud ne bi mogao doneti stotine, hiljade smrtnih presuda..."
Još pre tajnog leta avionom sa Visa za Sovjetsku Rusiju (18. septembar 1944. godine), Tito je svom najužem vođstvu govorio o "masovnom čišćenju" posebno po prelasku Drine njegovih jedinica i ulasku u Srbiju.

Saveznici su se veoma ljutili na Tita što je mimo njihovog znanja, krišom, išao u Moskvu na konsultacije sa Sovjetima. Kada je za to saznao komandant za Bliski istok, general Henri Metlend Vilson, hitno je pozvao brigadira Fricroja Maklina - koji se tada već nalazio u Srbiji sa jedinicama Koče Popovića - da dođe u Kazertu (Italija), u generalov glavni stan, i podnese izveštaj o Titovim planovima.

Brigadir Maklin je izvršio naređenje i podneo "raport" 22. septembra 1944. godine. U interpretaciji Aleksandra Krika ("Frust 1944. godine, 1410-12"), ovako glasi brigadirov izveštaj generalu Vilsonu:

"... Maklin je takođe rekao da je, kratko vreme pre napuštanja Titovog glavnog stana zbog svog skorašnjeg puta u Srbiju, u toku jedne društvene večeri, Tito nadugo opisao svoje poglede na budućnost Jugoslavije i Balkana.

Prema Maklinu, Tito je rekao da, dok se on nadao i još uvek se zaista nada da će u Jugoslaviji biti uvedena neka vrsta udruženja federalnih država kao vlade Jugoslavije, on se sve više plaši da to neće biti izvodljivo - bar ne neposredno posle oslobođenja i da će verovatno biti potrebno za prvih nekoliko godina vladati Jugoslavijom sa gvozdenom rukom i "čistiti" zemlju od onih nepoželjnih elemenata koji će otići u podzemlje posle trijumfa partizanske stvari..."

Prema tome, "masovno ubijanje na mestu" bila je posledica "čišćenja" zemlje o kojem je govorio Tito po ulasku preko Drine u Srbiju.
Piše: Mr. Ljubomir Pešić

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (16. 08. 2010, 09:45:32)

* pred Pecanci*...

Izraz cetnistvo nema veze sa Srbijom. Nastao je u Makedoniji za vrijeme makedonske borbe za nezavisnost – posljednja trecina XIX vijeka pa do balkanskih ratova. Nazov dolazi od rijeci CETA, CETOVANJE - cetnici.
U Makedoniji problem je nastao odmah. Svi su se pojavili sa svojim cetnicima:
1. Srbi na Kosovu koji su se spremali da „sveta“ odnosno otmu od Turaka i Makedoniju koju su smatrali Juznom Srbijom.
2. Makedonci sa svojim koji su se nadali da ce uspjeti da se izbore za nezavisnost
3. Bugari sa svojim s obzirom da su Makedoniju smatrali svojom
4. Grci takodjer buduci da su i oni smatrali... grcki izraz je ANDARTA, ANDARTES sto znaci cetnici.
Kosovo i Makedonija su jos uvijek bili turski. BiH je Austrougarska, Grcka je otprilike do Olimpa, Solun je u Turskoj i u njemu je najmanje Grka. U Bitoljuje turska vojna akademija ( koju je zavrsio Ataturk). Makedonija se dijeli na tri geografske cjeliune:
1. Vardarska je ova danasnja
2. Egejsku su uzeli Grci i prostire se od linije istocna obala istocna obala Halkidikija do grcko-albanske granice i na jug do Olimpa, tacnije grada Katerini
3. Pirinska Makedonija je najmanja, danas je u Bugarskoj otprilike u dijelu prema tromedji Grcke, Bugarske i Makedonije pa na sjever gotovo do Sofije.
Da se vratim na cetnike. Oni su se, po starom dobrom balkanskom obicaju, brzo podijelili. Cetnicki odredi u Makedoniji su se odmah podelili. Na one koji su za Bugarsku i njene interese koje je predstavljao Komitet za nacionalno oslobodjenje ) Makedonije, VMRO-ovce. Odreda (ceta) je bilo na teritoriji cijele Makedonije uoci Balkanskih ratova: 110 VMRO, 108 grckih, 30 srpskih i 5 vlaskih, makedonski su bili razbijeni na promakedonske - VMRO i probugarske - takozvani Vrhovisti po Vrhovnom komitetu, a prosjecna jacina je bila do 200 ljudi pod vodjstvom mladjih oficira kada je o Srbima i Bugarima rijec i lokalnih vodja kada je rijec o Makedoncima. Zainteresovane vlade (srpska, grcka i bugarska) ih nisu formalno podrzavale i priznavale buduci da velike sile u to vreme nisu bas bile raspolozene za sranja. Cete su se toliko uspjesno tukle i klale izmedju sebe da Turcima to ni najmanje nije smjetalo. Sta vise neke bugarske i srpske su im aktivno pomagale u Mladoturskoj revoluciji 1906. godine kada je sultanova vlast bila bitno smanjena, a Turska krenula u modernizaciju. Jugoslovenska prica o cetnicima pocinje 1903. godine. Beogradski doktor Godjevac formira prvu cetu koja se odmah potom prebacuje u Makedoniju. Ne na Kosovo koje je mnogo blize jer cetnicima koji su sa vojne tacke gledista dobra zamisao - dejstva u pozadini, napadi na komunikacije i slicno - treba podrska stanovnistva, a toga na Kosovu naseljenom albanskom vecinom nema - albanski ekvivalent su KACACI (KAChAK, jednina). Ima ga zato u Makedoniji cije stanovnistvo od svoje slovenske brace ocekuje pomoc u oslobadjanju od Turaka. Godjevac zatim formira Glavni odbor cetnicke akcije poznat i kao Srpski komitet - ovdje je Makedoncima vec trebalo sve da bude jasno o pravom cilju.
U Srbiji je vojska pokazala interes za tu vrstu akcija. U Balkanskim ratovima su cetnici izveli nekoliko akcija uglavnom izvidjackog tipa, korisnih u svakom slucaju, ali su na nekoliko mjesta gadno zabrljali kao kada je Lapski odred pod komandom vojvode Vojislava Tankosica napao turske karaule Reponja i Mirovci i zapleo se u teske borbe pa natjerao 3. armiju da prije vremena angazuje Moravsku II i Sumadijsku I diviziju izazvavsi pri tom zdravu skepsu kod aktivnih oficira koja se pokazala opravdanom.
Makedonija je oslobodjena u pripremama za Prvi svetski rat Srpska vrhovna komanda je planirala cetnicka dejstva u pozadini neprijatelja na sopstvenoj teritoriji koju bi isti zauzeo. Od toga nije bilo nista, naravno, mada su se, istini za volju, cetnicki odredi dobro borili i po pravilu trpjeli velike gubitke, ali u sastavu regularne vojske i na samom frontu. Zbog velikih gubitaka su se po pravilu rasformiravali i utapali u redovnu vojsku. Sve je bilo gotovo pre pocetka povlacenja u Albaniju i to je kraj price o pravim cetnicima.
Cetnici su tada (mislim na kraj njihove vojnicke karijere) stekli image romanticnih i malo 'razbarusenih' ratnika jer je prirodno da su cete i njihov nacin ratovanja i organizacije privlacili malo 'problematicne' elemente sto u vrijeme borbe sa KuK monarhijom i Nijemcima nije toliko dolazilo do izrazaja ali je kasnije posluzilo Drazi i ostalima da se naslone na bas taj image. Kada smo kod razbarusenosti – vaznoje da su se prvi ili originalni cetnici brijali i sisali.
Poslije I svjetskograta cetnici postaju politicka organizacija. Formira se Udruzenje cetnika sa Glavnim odborom u Beogradu, sa zadatkom da njeguje cetnicku borbenu tradiciju, stara se o invalidima i porodicama poginulih. Brzo potpada pod Dvor i uticaj velikosrpskih krugova ali u atmosferi ugrozenosti od spoljnjog neprijatelja dugo uspijeva da odrzi i jugoslovenski karakter. Ima ih u Hrvatskoj, Split je glavni i vrlo aktivan centar.

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (16. 08. 2010, 09:48:31)

hm, hmm braca po tatici

Nediceva Srbija je izraz koji se u istoriografiji koristi za drzavu, odnosno rezim koji je za vrijeme drugog svjetskog rata od 1941. do 1944. postojao na podrucju veceg dijela danasnje Srbije pod njemackom okupacijom. Sluzbeni naziv za rezim je bio Vlada nacionalnog spasa Srbije na cijem celu je bio Milan Nedic, a cije su se pristase nazivale nedicevci. Osnovana je nakon sloma Kraljevine Jugoslavije u aprilskom ratu, a nestala je 1944. nakon vojnickog poraza od strane Titovih partizana i sovjetske Crvene armije.
Nediceva Srbija se na sjeverozapadu granicila s Madjarskom, na zapadu s Nezavisnom Drzavom Hrvatskom, na jugozapadu s Crnom Gorom i Albanijom (italijanskim protektoratima), jugoistoku s Bugarskom, a na sjeveroistoku s Rumunjskom. U sastav drzave je formalno spadao i Banat, ali su njime de facto vladali pripadnici njemacke nacionalne zajednice (folksdojceri).

Otac NDH i otac Nediceve Srbije je bio isti covjek u licnosti SS generala Edmunda Veesenmayere koji dobiva zadatak od Hitlera da na rusevinama kraljevine Jugoslavije stvori dvije nacistickoj Njemackoj prijateljske drzave.

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (16. 08. 2010, 09:54:42)

u Kragujevcu pronadjeno

oko 600 posmrtnih ostataka *gradjana* koje su streljali *Titovi partizani*, 1944.godine..
hm, hmm u jeku priprema za borbe i pocetka borbe,na Sremskom frontu, pojacane su *aktivnosti*..Siptara na Kosmetu,kao i *aktivnosti* na Kosmaju i okolini..????

pošalji odgovor

GERSIVARIUS [neregistrovani] (16. 08. 2010, 10:34:07)

POZDRAV!!!

...drugovima i puno lepih želja od njihovog vernog prijatelja Kurta Valdhajma.

pošalji odgovor

Joilo [neregistrovani] (16. 08. 2010, 10:37:02)

Znas ti vrlo dobro!

Kud ces gori savez od iluminatsko-jezuitsko-komunistickog saveza!?

E taj savez znachi - propast!

Naravno, propast namenjena Srbiji i srpskom narodu jer im se jaka i stabilna Srbija ne uklapa u koncept vladavine svetom!Tacnije balkanskim poluostrvom koje je strateski veoma vazna regija u ovom delu sveta.
Pa ste im vi komunjarosaurusi takvi kakvi ste, alavi, nepismeni, zatucani i zalupani dosli kao idealni izvodjaci radova na terenu na celu sa onim vasim "najvecim sinom"! Vidim, rezultati su vam "impozantni"! Svi najokoreliji srpski vekovni neprijatelji dobise drzave na tacni a Srbiji se otima i ono sto je 100% njeno!
Dakle, ne pravi se naivan kada si lukav i prepreden kao sto lisica i trista sakala!

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (16. 08. 2010, 11:06:04)

hm, hmm...mozda

na posleratnom *medjunarodnom planu*, uz blagoslov *spasenih pilota* i Drazinih *ordenodavaca*,inace *vaseg* ratnog druga, do postavljenja na novu duznost !!

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (16. 08. 2010, 11:10:46)

alavi i nepismeni..

pa zato i pitam vas *pismene*..otkud cetnici i ustase preko istih kanala u Americi,Italiji,Engleskoj...? Rasiseliseli se opanci do tamo...??

pošalji odgovor

Joilo [neregistrovani] (16. 08. 2010, 11:18:54)

Izvinjavam se Press-ovcima!

Dragi nasi Press-ovci, moram da vam se izvinim jer ste pokazali da se ipak NE BOJITE!!!
Svaka cast! Jos jednom moje duboko izvinjenje zbog pomisli da se bojite iluminata, jezuita i komunjara! Vi ste ipak NAJDEMOKRATSKIJI i NAJLIBERALNIJI dnevni list u Srbiji trenutno!

pošalji odgovor

anonimus [neregistrovani] (16. 08. 2010, 11:56:31)

sribomanija

preko 45 komentara na jedan tekst.Jel spavate vi nekada?.

pošalji odgovor

Милослав Самарџић [neregistrovani] (16. 08. 2010, 21:47:09)

Последњи амерички официр

Pitanja za autora,kada je tačno poslednji američki oficir napustio dražin štab i kako se zvao,koja ličnost je bila na čelu četnike oganizacije neposredno pre rata birčanin ili pećanac,zahvaljujem se na odgovorima koji ste mi ranije dali

Капетан Ник Лалић, отишао је 27. децембра 1944. са аеродрома у Бољанићу. Са њим је био везиста Артур Џибилијан.
Била су два четничка удружења, Пећанчево и Бирчаниново.

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (16. 08. 2010, 23:35:33)

ma dovedi tog Luneta da ga je nesto

priupitam

http://t2.gstatic.com/images?q=tbn:ANd9GcQNEIj4W4PMnc6opdL0Oi8_iwHxR8g742Kx2RVBqpAf36sUV2s&t=1&usg=__9oxRLzOyh8zYaU_xIvMZqK_77LU=

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (17. 08. 2010, 00:13:16)

hm, hmm moze i u ovoj prilici..tudj komentar

Ovakvog boja nikada nije bilo. Svet ne pamti ovakvu bitku.
Boriš se svim silama protiv svojih državnih i nacionalnih interesa na strani onih koji su ti najveći protivnici. Koristiš samo ona sredstva koja ti oni nude. Pitanjem časti i političke mudrosti smatraš proklamovanje i dokazivanje da su ti protivnici najveći prijatelji i da ih nikada ni po koju cenu nećeš izneveriti. To nije taktika niti lukavstvo već iskreno opredeljenje. Na oltar odanosti im prilažeš ne samo ono što su ti već oteli nego i ono što tek nameravaju da ti otmu. Borbeno im nudiš i ono što ne traže. Protivnici te i pored svega toga ponižavaju. Ne veruju ti. Ne mogu da poveruju da uopšte postoji neko ko je do te mere spreman da se tako samoponišti, samoukine i obruka. I to iskreno i od srca. Sumnjaju i pored svega toga da imaš neke skrivene prijateljske sklonosti prema Moskvi i Rusiji. Odmah otklanjaš svaku sumnju, odričeš se mogućeg prijateljstva i bacaš se u zagrljaj neoosmanlijama. Upozoravaš svoje protivnike za čiji se račun boriš da se klone Saveta bezbednosti, jer tu se možda krije neki dobitak za tebe, a opasnost za njih.
Kad te u tom lemanju nokautiraju i kada te to mnogo zaboli u magnovenju jekneš i kažeš da si pretrpeo težak udarac. Protivnici na čijoj se strani boriš zamere ti to i kažu da će te sada konačno naučiti pameti, a ti pristaješ da se namestiš za novi i još teži nokaut ali sada na najvećoj svetskoj sceni, recimo u Ujedinjenim nacijama, da se ne bi dogodilo da to neko slučajno propusti da vidi i sazna. Malo je protivniku da ti uzme to što ti uz tvoju pomoć uzima. On traži od tebe da poraziš samog sebe pred sobom i u sebi i da to obznaniš. Da iz istorijskog sećanja ne samo izbrišeš neke borbe, poraze i pobede već svaku pomisao prava na borbu…
I to im nije dosta. Zahtevaju da se oko proglašenja pobede protivnika nad tobom postigne nacionalno i državno jedinstvo i da se to izglasa u parlamentu. I da sve to još proglasiš Velikim danom.
I to im je malo pa traže da se u sve to uključi i Crkva i da sve to prekrije ćutanjem ili zvonjavom posle svršenog čina. Da se osvešta vojevanje pod tuđim zastavama na strani protivnika koji ti otima istorijske i državne teritorije.
Ovo je malo ulepšan opis današnje borbe zvanične i političke Srbije za Kosovo. I ne samo za Kosovo, nego i za Vojvodinu, Sandžak, Preševo… Ovako danas i ovde izgleda ta čuvena „bitka za Kosovo“ i taj „boj na Kosovu koji se nastavlja“ a o čemu pišu gotovo svi mediji u Srbiji. I zato ovakvog boja nikada i nigde nije bilo niti će ikad biti.
Lažne bitke, lažni i junaci, lažne bitke, lažni intelektualci, lažne bitke, lažni hroničari. Konj do konja lažov do lažova.
Nije ovde reč samo o borbi za Kosovo. Ovako se odvijaju sve današnje srpske političke, ekonomske, kulturne i socijalne bitke.

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (17. 08. 2010, 02:23:52)

* istorijski i historijski nerazdvojni*

Случајно откриће неслућених размера

Ишла сам у ирански културни центар на прославу Нове 1389. године по соларној хиџри, која увек пада на први дан пролећа. Иранци ме увек позивају на изложбе и разне приредбе, покушавајући да приближе персијску културу свим заљубљеницима. Одувек су ми били веома симпатични, још од времена када је неколико њихових дипломата дошло на српске демонстрације у Паризу како би протестовало против агресије атлантске алијансе на нашу земљу. Још као дете сам волела да разгледам једну књигу персијске уметности у којој је била фотографија неке предивно изгравиране “просјачке посуде” од калаја, питајући се какве су им онда богаташке.

Већина муслиманских народа рачуна време према лунарној хиџри, чија је година за једанаест дана краћа од соларне. Међутим, код Иранаца је увек све различито, па чак и Суец називају Даријевим каналом мимо осталог света. Велики су националисти и увек подстичу колико је њихова цивилизација старија од свих оближњих народа.

Након што је приказан један документарни филм о древној Персији и њеним многобројним династијама, имала сам прилику да видим богато украшену трпезу на којој су се налазили разни украси. Према традицији, потребно је припремити седам таквих украса који сви почињу на слово “с”, јер се сама трпеза назива хафт син што у преводу значи “седам с”. Сваки украс има неко симболичко значење, тако да сирће или “серке” представља старост и стрпљење, бели лук или “сîр” здравље, зумбул или “сунбул” долазак пролећа, а “сенжед” или цвет јојобе љубав.

Тако шафран, којим се разна јела боје у жуто иако су му влакна црвенкаста, симболизира оздрављење болесних и пословицу “ја теби жуто а ти мени црвено.” Наравно, не у смислу наше пословице “жути жутују а црвени путују” која има супротно значење, јер је примерена нашим просторима где се једе много више меса.

Стари ватропоклонички зороастријанци су имали обичај да за Нову годину прескачу преко огња, који се одржао до данашњих дана. Такође су веровали да је среда несрећан дан на који се увек губи новац.

Онда је културни аташе амбасаде у Паризу, господин Табатабаи, објаснио како назив Персија долази од речи Парс која означава једну покрајину, а назив Иран означава земљу аријевских или господских народа. Наравно, није пропустио да нагласи да његова земља никада није подржала нацизам и да је остала неутрална за време Другог светског рата.

Међутим, онда је додао да и данашњи Хрвати припадају аријевској раси јер потичу од једног древног иранског племена које се зове Хеиревас. Управо тако је изговорио. Таква изјава ме је веома узбудила јер сам увек била алергична на расне теорије. Откад су Словени аријевског порекла и откад су аријевци раса? Још увек чувам “изјаву о расној припадности” моје тетке Азре из Мостара, коју је морала да потпише 1942. године како би се уписала у гимназију. “Изјављујем према својем најбољем знању и по савиести и позивом на своју службену присегу, да међу мојим предцима нема особа неаријског подријетла...” Можда је баш због тога одлучила да оде у партизане у четрнаестој години живота.

Сетила сам се како је Фрањо Туђман спомињао сличне тезе покушавајући да подвуче разлику између Хрвата и Срба. Одлучила сам да напишем писмо аташеу Табатабаију, како бих му затражила да ми пошаље цитате из одговарајућих историјских извора за даљу научну дискусију.

Уосталом, могуће је да је ненамерно употребио реч раса, која је у том контексту имала негативну конотацију.

А онда се десила једна случајност, под условом да случајност уопште постоји. (Ипак се ради о 1389. години.) Пре него што сам послала писмо, наишла сам на Кратку историју Босне Ноела Малколма објављену 1994. године у којој је стајала још занимљивија теорија. И он тврди да реч Хрват није словенска и да долази од иранске речи Хороатос, која се може видети на надгробним споменицима близу грчког града Танаиса у јужној Русији. У раним вековима нове ере, северну обалу Црног мора су поред Словена настањивали и Сармати, иранско племе које је у другом веку пре нове ере прешло Кавказ и загосподарило осталим племенима. Тако су Словени добили владајућу елиту која је говорила иранске језике. Додуше, ако ћемо искрено, персијски језик и припада индоевропској групи и по граматичкој структури је ближи словенским језицима него арапском.

Према једној другој теорији, реч Хороатос долази од ху-урвата, која значи “пријатељ” на језику Алана, који су такође били огранак сарматских племена. Међутим, трећа теорија вели да је реч Серб или “Серв” постала Харв или “Цхарв” и са иранским суфиксом -ат довела до речи Хороатос.

У сваком случају, Малколм закључује да су Срби и Хрвати од почетка имали сличну и повезану историју, да су били словенска племена са иранском владајућом класом, или да се евентуално радило о иранским племенима која су имала словенске поданике. “Историјска истина,” вели Малколм, “је прилично јасна: Срби и Хрвати су од најранијих времена били различити али уско повезани, живећи и мигрирајући заједно, и једни и други са неком врстом иранске компоненте.”

Мораћу да изменим првобитни текст писма господину Табатабаију, коме ћу додати Малколмову теорију, била она тачна или не. Ако су Хрвати уопште иранског порекла, онда су то и Срби. Ипак не могу да дозволим да нас и они деле, када смо се, зар не, једва помирили.

Ко зна, можда ће ми одговорити да наша четири “с” имају неке везе са његових седам...
Наташа Јевтовић, Париз, Француска

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (17. 08. 2010, 09:02:21)

hm, hmmm jos ces da ustvrdis da sam rodjen

1910. godine..sa *partijskom knjizicom* u pelenama..??
-------------------------
„NAŠI DANI“ VLADISLAV PETKOVIĆ – NAPISANA 1910.

Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podig’o se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.
Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
Ismejane sve vrline i poštenje,
Poniženi svi grobovi i životi,
Uprljano i opelo i krštenje.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.
Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše,
Mračne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.
Mesto svetle istorije i grobova,
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove;
Od nesrećne braće naše, od robova,
Zatvorismo svoje oči i džepove.
Mesto svetle istorije i grobova
Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnenje,
Naraštaji, koji sišu k’o pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje.
Pomrčina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Al’ kad požar poduhvati na sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane…
--------------------------
Kukaj za opevanom i ispracenom prosloscu, povampirenom ?

pošalji odgovor

Joilo [neregistrovani] (17. 08. 2010, 10:59:46)

Zloupotreba pesnistva!

Vi **munjare ste zaista perfidno cinicni i opako lukavi! Vidi se da ste se izmileli iz "najveceg sina" radionice! Jel vas je to istrugao i obrusio na svom cuvenom strugu!?

Ti sad ovde u svome crvenom ocaju, ne znas vise sta bi od pakosti, besa i zlobe, pa poturas pesmu jednog naseg zaista znacajnog pesnika liricara koji je u trenucima emotivne krize jer ga je mozda ostavila devojka, napisao jednu ovakvu moze se reci pesimisticnu i tuznu pesmu!To je barem jasno svakome koga je bar jednom u zivotu "ostavila" voljena osoba ili je pak raskinuo emotivnu vezu sa osobom koju je mnogo voleo.Osim toga, Dis govori u opstem smislu, govori o stanju duha onoga vremena koje nazalost nije zaobilazilo ni ove nase prostore.Ali, da je jadan samo mogao naslutiti kakvo crveno ZLO nadolazi, nebi nista ni napisao.No, nazalost crveno ZLO je samo prirodno proisteklo i kao jos veci i grozomorniji jad izniklo iz onog jadnog stanja u kome se narod tada nalazio i za koje je trebalo vremena da se popravi i "oporavi".Naravno bez vas "usrecitelja"!!!
Ali vi **munjosaurusi i tu vrstu covekove patnje zlurado zelite da zloupotrebite!!! Uzas!Dakle, pesnik ne govori u ovoj pesmi samo o svom licnom bolu izazvanom mozda i odredjenim ljubavnim jadima vec i o opstem stanju duha toga vremena! Evo sta o tome kaze i veliki Aleksa Santic.

________***________

Obescasceno i kukavno doba
Epoho mrlja i rugobe trajne
U dubokijem tamnicama groba,
Gdje leze sunca i istine sjajne!

U tvome moru blata razum grca
I nigdje kopna ni obala tvrdi';
Lesino gnjila rascrvana srca,
Sa tvoga smrada trag bogova smrdi.

Plodovi tvoji zlatni su kumiri,
Izdajstvo misli, torture, sindziri,
Guba i pored gnojavijeh grudi.

I ja se, evo, tvojim smradom trujem,
I svoj nos stiskam i na tebe pljujem,
Rugobo gnusna bez casti i ljudi.

1908.godine

A evo sta te iste 1908.godine kaze o otadzbini.

____MOJA OTADZBINA_____

Ne placem samo s bolom svoga srca
Rad zemlje ove uboge i gole;
Mene sve rane moga roda bole,
I moja dusa s njim pati i grca...

Ovdje u bolu srca istrzana
Ja nosim kletve svih patnja i muka,
I krv sto kapa sa dusmanskih ruka,
To je krv moja iz mojijeh rana...

U meni cvile duse miliona...
Moj svaki uzdah, svaka suza bona,
Njihovim bolom vapije i ishte...

I svuda gdje je srpska dusa koja,
Tamo je meni otadzbina moja -
Moj dom i moje rodjeno ognjiste...

1908.

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (17. 08. 2010, 11:28:15)

hm, hmm

ovo nije bila *zloupotreba pesnistva*..jer, je jos tada 1908, 1910..itd mnogo pre *munjara* pistalo srBstvo i nesrBstvo...da bi, bilo u prigodnom miru, prigodnom u poredjenju sa *slavnom prosloscu*..od 1945-1990.godine, kada ste *munili munjare*..i seli u *Kosmajsku zicaru* na putu,u *svete iskone*.. nadam se ne dalje od 1903...godine unatraske...??

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (17. 08. 2010, 11:47:01)

hm, hmmm...muvaju munjare i

*vasa*...*SAFRAN KOALICIJA*..!

*Тако шафран, којим се разна јела боје у жуто иако су му влакна црвенкаста, симболизира оздрављење болесних и пословицу “ја теби жуто а ти мени црвено.” Наравно, не у смислу наше пословице “жути жутују а црвени путују” која има супротно значење, јер је примерена нашим просторима где се једе много више меса....grickaju grisine,cips i na kraju zasladi eurokremom...uz neizostavnu Manastirku, Exelencija nije bas u modi, baca se kostica iz sljive, a i to moze da se prepece, da iskorscenje bude 100%..hm, zarade, hebes kvalitet.*

pošalji odgovor

Joilo [neregistrovani] (17. 08. 2010, 12:22:53)

Danas se drugacije kaze

Druze Lune, moram malo da te ispravim, jer opet podmeces i lukavo podvaljujes.
Ne kaze se - "Zuti zutuju a crveni putuju" nego se danas kaze - "Zuti zutuju a rumeni putuju" jer crveni su definitivno vec OTPUTOVALI!
Nakon sto su tresnuli o ledinu sa crvenih oblaka slave i moci, ZAUVEK su otputovali u istorijske kabinete na proucavanje! Tamo ce ih cika doktori nauka malo proucavati i pokusati da odgonetnu razloge i uzroke te opake crvene pojave koja je kostala zivota milione i milione neduznih ljudi!
Iskreno, kada malo bolje razmislim ima neceg cak pomalo i tuznog u tome.
Mislim, tuznog u tome sta su sve neki ljudi u svojim zabludama radili nekim drugim ljudima! A isti narod, ista krv, ista vera... ili nevera?
Zao mi te je druze Lune.Ipak, zao mi te je.Evo, izvini ako sam te necim uvredio, nije mi bila namera, to je ono, znas, u zaru polemike.I ti si jadan, kao i svi mi, deo ove TRAGEDIJE! Tragedije sa dva suprotna i suprotstavljena lica. Deo smo iste tragedije koja je zadesila nas narod.I ne samo nash. Zato, zelim ti da i tebe obasja svetlo razuma i da uvidis u kojim zabludama jos uvek zivis.

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (17. 08. 2010, 12:42:39)

u vasim zabludama

pevali ste vi *patriotske* pesme, 1990-1995.te..* Ginite braco, plin te u krvi, ja cu da gledam da begam prvi*..sa sve kanisterima od nafte i ostalom *gardijskom operemom*..*Marsirala, marsirala...itd.* I kako kazete *nestali*...narod RSK vas nije sustigao, ko na traktoru, taljigama ficom...*natenane*..prema 1903.godini..mislim mapi i sve sto ide uz *drzavu* vaseg typa !!

pošalji odgovor

Joilo [neregistrovani] (18. 08. 2010, 10:22:15)

Nema Luneta

Ljudi, primecujete li nesto neobicno!? Nema druga Luneta!
E sad, ili je definitivno i zauvek "otputovao" u neki istorijski kabinet na proucavanje, ili ga je konacno ozarila svetlost razuma pa je postao svestan svojih zabluda!
Ili je upao u neku vremensku anomaliju pa se obreo u 1917. godini i sada sav srecan jurisa na zidine Kremlja!?
Sto bi i on sam rekao, -"hmm,hmmmm,"- nesto je tu cudno!?

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (19. 08. 2010, 13:25:55)

Dedijera..? pa i Samardzica...!

ali, *ovaj* je jos ziv...!
------------------------
Živan Saramandić proslavljeni prvak Beogradske opere svedoči o proteklom veku, o saputnicima i idealima njegove generacije, Krcunu i Titu, ali komentariše i aktuelna događanja u srpskom društvu i kulturi, upozoravajući na malverzacije u vezi sa Narodnim pozorištem i Beogradskom operom

Za razgovor sa Živanom Saramandićem nije potreban povod, on je toliko svestrana i originalna ličnost da je – ukoliko zanemarimo Saramandića umetnika – svaki njegov ljudski čin povod za veoma aktuelan razgovor. Patriotska i ljudska dimenzija ovog humanog čoveka zanimljiva je bar koliko i umetnička. U ovom razgovoru prozivamo ga da svedoči o proteklom veku, o saputnicima i idealima njegove generacije, a njegov aktuelni angažman na spasavanju onoga što se od Beograda može spasiti, poslužiće kao putokaz generaciji sa kojom bi – da je sreće – trebalo da obavi primopredaju „izvedenih radova“.

Živimo u vremenu preoravanja istorije, koje se obavlja bez svedoka, uz asistenciju „istoričara“ kojih je sve više. Vaša umetnička biografija je impozantna, ali ste vi pre svega veoma zanimljiva i snažna ličnost epskog formata, kakve iz nekih razloga iščezavaju. Možda je poslednji trenutak da osim audio zapisa ostavite i pisani trag o sebi i svom vremenu.

U pravu ste, samo ja za to nemam ni snage ni vremena. Jedva su me nagovorili da počnem da radim na snimanju CD-a. Šta će mi CD kad imam ploče… Smejete se, ali meni je to dovoljno… A što se uspomena tiče – svaka zapisana uspomena ima vrednost krajputaša, ona je svedočanstvo o vremenu koje bi da nam otmu. Sve više razmišljam o tome koliko je moj prijatelj Slobodan Penezić Krcun bio dalekovid. Spomenuo bih jedan događaj koji se odigrao 1963. ili 1964. godine, na proslavi Druge proleterske brigade. Bilo je to u hotelu „Moravica“ u Ivanjici… Krcun je seo za naš muzički sto, a onda je u jednom trenutku ustao i prekinuo slavlje, uzeo mikrofon i naslonio se na njega izgovarajući reči čiji značaj tek sad potpuno razumem: „Proleteri, evo stekoh hrabrost da vam se posle toliko godina obratim. Sve nas je manje i manje, predlažem da se sahranjujete uz bukvu, duž puta i da zapišete da se zapamti ko ste i u kom ste bataljonu bili, jer će nas ubrzo zaboraviti.“ I eto, ja vam sada pružam priliku da zapišete po nešto, da se ne zaboravi.

O Krcunu kolaju razne priče. Kako ste ga vi doživeli?

Ja sam mnogo pevao za Prvu i Drugu proletersku brigadu, oni su me uvek zvali: baćuška, dođi! Krcun je bio moj veliki prijatelj, bio mi je veoma sklon. Sećam se da je često na tim proslavama podsećao na činjenicu da je Druga proleterska bila čisto srpska brigada, sa izuzetkom nekoliko Nemaca komunista koji su joj se priključili. Voleo je da naglasi da je za njega Srbija samo ono što je severno od Save, istočno od Morave i zapadno od Drine. Smatralo se to velikim srbovanjem za ono vreme, ali Tito mu to nije zamerao. Ima jedna sekvenca prikazana na TV-u u kojoj se vidi kako on i ja pred Titom igramo moravac. Ja sam ga procenio kao jednog od najznačajnijih i najhrabrijih „velikosrba“. Vlada fama da je Krcun mnogo pio, ali ja nisam stekao takav utisak – pio je koliko i ja, da bude raspoložen… to je tako delovalo zbog njegovog boemskog imidža…

Ipak, Krcuna, partizanskog komandanta, upoznali ste samo posredno.

Sudeći po pričama njegovih boraca bio je veoma strog, što je za ratne uslove u kojima se našao odred bilo pitanje opstanka… On je znao kakve priče kolaju o njemu, pa sam na jednoj proslavi imao priliku da ga čujem kako svojim bivšim borcima govori o partizanskom moralu: „Stalno govore da sam bio strog i da sam streljao za ukradenu šljivu… Ne kažem da sam takve tapšao po ramenu, ali mi nije padalo na pamet da gladnog proletera streljam“. A zatim je dodao u šali: „Više sam voleo izudaranog proletera nego mrtvog“. Iako je posle rata bio na veoma visokoj funkciji, on se ponašao krajnje korektno prema svojim saradnicima. Sećam se da je jedne noći, dok smo sedeli u kafani „London“, pustio svog vozača Lomića kući da se odmori, a on je u sitne sate ustao i krenuo u noć. Odbio je ponudu da ga neko od nas poveze, rekavši da može i taksijem, a ako treba i peške… Danas je to nezamislivo.

U Titovoj Jugoslaviji umetnici su bili privilegovani, a u svetu su vam bila otvorena sva vrata.

Titovo vreme je neponovljivo, ceo svet nam je bio pod nogama. Mnogi zaboravljaju onu scenu pred Belom kućom, kad je Karter izgovorio dobrodošlicu Titu rečima: „Gospodine predsedniče, ja vam u ime američkog naroda zahvaljujem za svu pomoć i podršku koju ste nam dali…“ Bilo je nezamislivo da američki predsednik to javno kaže jednom komunisti. Koliko je bio popularan među nesvrstanima video sam u Egiptu, prilikom gostovanja Novosadske opere. Pevao sam Kneza Igora, a bili smo gosti Anvara el Sadata… Odemo tako da obiđemo Kairski muzej, a beduin sedi pred zaključanim vratima i ravnodušno nas obaveštava da je muzej zatvoren zbog renoviranja. Kada je čuo da smo iz Titove Jugoslavije skoči, ode po ključeve i pusti nas unutra… Proveo sam sate sam sa Ramzesom i neviđenim blagom, jedva sam pronašao izlaz. Htedoh da im dam veliku napojnicu, a oni ni da čuju… Trebalo je sve to poštovanje nečim zaslužiti.

Bili ste i Titov miljenik, on je „kriv“ što ste mesto ekonomije odabrali operu.

Moj prvi susret sa Titom desio se 1962. na dočeku Nove godine. Pozvali su me Mrmak i Vukos, sedimo i čekamo, a tu su Leka i Kardelj. Ja se čudim što tako dugo čekam da nastupim, hoću da idem, a oni kažu: čekaj, ti si nam adut, tebe ostavljamo za udarni termin. Oko četiri sata izađem pred mikrofon i rasturim ih – Volga, Old men river… grupe se odvojile po salama a Tito me sluša oduševljeno, i svi se skupili da me čuju. Toša Elezović mi kaže: vidi Kardelja! A on skočio da me ljubi i odveo kod Tita. Tito pita gde pevam, od čega živim pa kad je čuo da studiram ekonomiju kaže: „Kakva ekonomija, ti moraš da školuješ glas pa u operu.“ Odmah je pozvao telefonom sekretara skupštine, pukovnika iz Druge proleterske i naloži mu da me uzme pod svoje… Od tada sam bio stalni gost prilikom poseta stranih državnika i proslavama jubileja revolucije… Milka je takođe pevala predsedniku, i najčešće smo sedeli za njegovim stolom. Od svih kraljeva, careva, kraljica, predsednika država on je imao najistančaniji muzički ukus… Ja sam bio zaprepašćen njegovim ruskim. Kada smo Brežnjev, Tito i ja razgovarali na ruskom, Tito je najbolje govorio. Moguće je da je imao toliko talenta da se u ruskom usavrši – imao je sluha.

Da li je „eksces“ iz 1968. kad ste svojim nastupom podržali pobunjene studente poremetio vaš odnos sa predsednikom?

Na demonstracije sam otišao slučajno: desilo se da su u vreme studentskih demonstracija neki ljudi došli u pozorište kako bi pozvali nas umetnike da ih podržimo. Niko od pevača nije se usudio da krene, osim mene… Tamo je bio i Žigon… Nakon tih događaja nije bilo nikakve odmazde prema umetnicima koji su podržali demonstrante, naprotiv – i dalje smo kod Tita bili rado viđeni gosti. Pa i onda kada sam izbačen iz partije zbog neplaćanja članarine, njega to uopšte nije zanimalo. Ja nikada nisam bio lavlja koža – znate oni što legnu pred Tita sa razjapljenim čeljustima ne bi li prešao preko njih. On je to verovatno cenio.

Verujete li da je moguće obnoviti društvo socijalne pravde?

Ma šta danas govorili o onom vremenu, socijalizam se pokazao kao najbolje rešenje. Koliko su vekova dali feudalizmu i kapitalizmu, a socijalizam su uništili u samom začetku. Oktobarska revolucija je bila krvavi podvig jednog naroda, ona je bila neminovan istorijski pomak. A to što socijalizam nije opstao, sasvim je prirodno – pitam se kako bi on uopšte mogao da opstane u uslovima tako strašnih spoljnih pritisaka i nivoa svesti današnjeg čoveka… Ali svetska revolucija tek počinje.

Ohrabren sam zbog toga što nema alternative: ili komunizam ili robovlasništvo. Vidite šta se dešava sa Amerikom, koja je u početku zaista bila demokratska: hoće da naprave svet sitih robova. Mi moramo da se borimo za bolje društvo, postoji velika nostalgija kod nekadašnjih socijalističkih država: oni su svi išli u školu, jeli, lečili se… „Rusi su od nas pametniji, obrazovaniji i kulturniji“, priznao je jedan zapadni novinar… Ima neko ko voli kapitalizam, to je poseban soj ljudi… Jedna žena mi nedavno priđe u „Ruskom domu“ i kaže: „Mom ocu su komunisti oduzeli dve kuće…“ Samo jedna joj ostala. A ja kažem: „Gospođo, pa šta će vam tri kuće? Zar vam nije puno srce što nekoliko porodica živi u vašoj kući?!“… Ja sam indoktrinirani čovek – za egalite i fraternite.

U tradiciji vaše porodice je osećanje za socijalnu pravdu, antifašizam i rusofilstvo. Sudeći po tome, komunizam nije silom nametnut srpskom seljaku.

Podele su oduvek postojale. Mi Saramandići smo svojeglavi: stric mi je bio u zarobljeništvu kao oficir jugoslovenske vojske ali se tamo izjasnio kao komunista. To je moglo da ga košta glave – zatucani srpski oficiri hteli su da ga linčuju. Izvedu ga na linč, a Švabe ga spasu. Moj komunizam je od moje majke, koja je imala osećaj za socijalnu pravdu. Ona nikad nije rekla: „oni imaju više“, već : „oni nemaju“. Zbog nje sam sedam puta vratio stan koji mi je društvo ponudilo… Ona bi svakog puta rekla: „Nemoj sine, ljudi loše žive – ima kome je potrebnije. A tebi je dobro kod strica…“ Mi smo posle rata živeli kao podstanari; majka je prodavala karte u bioskopu i sirotinju puštala besplatno – bila je neverovatna žena! Možda i zbog toga nemam nikakav odnos prema novcu i privatnoj svojini – vozim krševe od automobila celog života.

I vaš otac je bio „svojeglavi Saramandić“?

Moj otac je preminuo od povreda koje je zadobio tokom bombardovanja Beograda 1941. Ležao je dva dana pod ruševinama. Majka ga je odvela u Aranđelovac, gde je ležao nepokretan nekoliko meseci… Jednog dana su se pojavila dva nemačka oficira, koji su radili kao specijalisti u Topoli. Došli su sa predlogom da ga hospitalizuju i nađu uzrok njegovoj oduzetosti. Otac im je na to odgovorio: „Da li biste hteli, gospodo, da mi učinite uslugu – da me ne lečite“. Nije želeo da ga Nemci leče… Umro je na Svetog Iliju 1945. A mene su spasli komunisti: slali su me kao izgladnelo siroče na oporavak sa ostalom decom. Država je tada brinula o sirotinji koju je rat za sobom ostavio.

Sudbina vašeg dede je slična sudbini Kastrove porodice – potomstvo je odlučilo da „višak zemlje“ pripadne narodu.

Moj deda je bio veliki čovek, spasao nas je posle očeve smrti, prihvativši moju majku koja je u 24. godini ostala udovica. Imao je veliki šljivar iza hotela u Aranđelovcu; od tog šljivara smo izvozili tone šljiva madžarki. Dedina kćer bila je komunistkinja. Bio sam svedok kad je došla i rekla: „Oco, odlučili smo u komitetu da uzmemo šljivar.“

Najveći deo pravoslavnog čovečanstva krenuo je u jednom trenutku ka komunizmu. Ima li u pravoslavlju nešto što ga čini bliskim ovoj ideji?

Kako da ne, uzmite za primer ruski narod koji je napravio najveličanstveniji podvig u istoriji. Zašto nisu Englezi napravili revoluciju? Oni su samo eksploatisali druge. Ruski narod ima neviđene moralne potencijale, očigledno da taj element pravoslavlja daje neku podlogu, nosi neki nagon. Neki zameraju Staljinu što je kao bio protiv crkve. Pa zar je to važno! Hajde da govorimo o tome šta je Staljin postigao. Znate li da je Gagarin dobio prednost pred Titovom da leti u svemir samo zato što je bio seljačko dete, siroče. I svi ti problemi na međunarodnom planu koje su imali – njih 200 miliona sami, okruženi zverima. Tih 200 miliona je iznelo dva rata na leđima i diktirali su uslove rata i mira – to znači da taj sistem funkcioniše. Kažu – komunizam nije uspeo. A zašto bi uspeo? 700 godina je trajao feudalizam, 500 godina iz feudalizma u kapitalizam, a sad bi radikalnu promenu za 20 godina. E pa ne može.

pošalji odgovor

lune [neregistrovani] (19. 08. 2010, 17:18:44)

hm, hmm jedva zivu glavu izvukoh..

*svud su straze, svud su straze*..a nisu primetile napadace..? hm, hmm mozda su upravo *te straze*..edukovale *partizanovce*, i zenu sa detetom, onako usput..mlade narastaje...?

pošalji odgovor

Sevojno [neregistrovani] (20. 08. 2010, 10:32:56)

Nema naslova

Samardzicu...znas li koliko je godina imao Radovic kada je ubijen i gde je rodjen? Ja sam skoro pricao sa jednim njegovim borcem koji je 1925 godiste iz Jablanice na Zlatiboru koji mi je rekao da je Radovic mnogo puta kod njega u porodici bio na rucku i spavao u njihovoj kuci ali mi je takodje rekao da je bio i mnogo brutalan i da je ubio dosta ljudi.Taj deda je jos uvek ziv.

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (21. 08. 2010, 00:46:33)

Bronzani Broz nije na prodaju

Ponude da bude otkupljen i dalje stizu......*.uporedo sa ovom kupoprodajnom pricom o spomeniku ide i druga-poznata inicijativa za vracanje bronzanog Broza na Trg partizana u Uzicu, odakle je uklonjen pre skoro dve decenije. Inicijativu je pokrenuo uzicki Subnor uz podrsku Udruzenja Uzicana u Beogradu, kao pozitivno strucno misljenje Zavoda za zastitu spomenika kulture u Kraljevu. Ali vec godinama lokalni parlament izbegava da se izjasni o tome.*

pošalji odgovor

Filip [neregistrovani] (23. 08. 2010, 13:28:03)

sto bi prodavali bronzu?

Bolje je pretopiti i pretvoriti u medalje i pehare za sportiste.

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (23. 08. 2010, 13:39:07)

ali nije na prodaju..

znaci nema *topljenja*...istorije Drugog svetskog rata !

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (01. 09. 2010, 12:52:51)

hm, hmm

*Али, нема улице капетана Душана Радовића Кондора, команданта Златиборског корпуса 1943-1944, иако је он био један од најбољих герилаца које смо имали у Другом светском рату. *
-------------------------
Hm, hmm..nema ni ulice generala Nikole Ljubicica, pobednika koji nije *sekao glave devojkama*, i sa svojim drugovima i saborcima obezbedio trajnu slobodu Titovom Uzicu,privredni prosperitet...?? A, to znaci imali smo i *boljih* u Drugom svetskom ratu,( kondor..? ptica lesinarka...??)

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (01. 09. 2010, 13:02:30)

ima Luneta, trazio sam i nasao resenje !!

naravno u institucijama sistema..!!
----------------------------------
1)"Ja sam nezaposleni kralj a jedini posao koji znam je kako biti kralj. Obučavali su me za kraljevstvo otkako sam rođen. Ne, nisam mogao studirati inženjerstvo, ne nisam mogao ostati u mornarici, ne nisam mogao reskirati svoj život u ratnom vazduhoplovstvu. Utrošili su na hiljade funti, praveći, kako se ispostavilo, od mene neupotrebljivog pojedinca. Ali uspeli su u tom da zavolim svoj posao. Hoću da budem kralj i nizašta drugo nisam spreman".

2)http://www.nsz.gov.rs/

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (01. 09. 2010, 13:37:35)

hm, hmm

icice malo teze, ali neka pokusa, jer *nezaposlena lica* u Srbiji imaju tretman..* nesposobna i nepismena fukara*, a na drugu stranu, borba protiv mita i korupcije, *usporava zaposljavanje*..a, i kada neko uspe, ne isplacuju mu *dvorku nadnicu* ne uplacuju doprinose..i salju na humanitaran rad, a tamo je sramota uzimati plate, jer je to dobrotvoran rad...hm ,hmmm

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (01. 09. 2010, 14:20:25)

evo me, idem iz kabineta

neskupljam ja ko ti sa ulice...

*U jesen 1947. osniva se Kominform, a već u martu stiže prvo Staljinovo pismo. Istog mjeseca Truman odlikuje Dražu Mihajlovića, izjavljuje da je Tito pobio 400 000 političkih protvnika. Trentak u kojem Truman odlikuje Mihajlovića i preuveličava broj žrtava govore da Vašington još ne uočava dubinu sukoba. U aprilu, Tito negativno odgovara Staljinu. Odgovor konceptira Đilas. U maju stiže i drugo Staljnovo pismo, Jugoslavjija ponovo odgovara. Američki otpravnik poslova izvještava da Staljinova pisma iritiraju Jugoslovene koji su željeli da federacijom Jugoslavije, Bugarske i Albanije, prošire svoj uticaj. Staljin je protiv. 24. juna 1948. počinje blokada Berlina! Američki otpravnik traži instrukcije Vašingtona kako da postupi ako Jugoslavija zatraži pomoć!

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (01. 09. 2010, 14:37:06)

hm, hmmm dobra skola i lova,,..?

Takođe, posredstvom dominacije i diktature, kralj je kraljevinu, u ekonomskom smislu, tretirao kao privatno vlasništvo. Njegova lična imovina je procijenjena na oko 56 000 000 dinara ili, u prevodu, na preko milijardu dolara, onih sa zlatnom podlogom. Sve je to kralj „stekao“ tek za petnaest godina kraljevanja. Kralj je imao očigledne sklonosti ka grabeži i samodržaštvu. Aleksandrovi postupci: prema đedu, crnogorskom kralju, prema Dragutinu Dimitrijeviću Apisu, prema rođenom bratu, princu Đorđu kojem je preoteo presto i smjestio ga, nakon neuspjelog pokušaja likvidacije, u ludnicu, kao i prema Nikoli Pašiću, markantno svjedoče o njegovom karakteru.

U političkom smislu, određen broj političkih ličnsoti sagledavaoje fatalnost simbioze diktature i kraljeve politike integralnog jugoslovenstva, ali su se na prste jedne ruke mogli nabrojati oni koji su smogli snage da mu to kažu. Jedan od njih je bio predsjednik prve vlade kraljevine SHS Ljuba Davidović, da, onaj Davidović koji je već 1919-te „rješenje“ crnogrskog „pitanja“ vidio u iseljavanju Crnogoraca u Makedoniju!

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (20. 09. 2010, 20:19:00)

hm, hmm kakva mrznja..??

U poverljivom izvestaju Vrhovnoj komandi Vermahta 20. juna 1943. general-lajtnant Liters, opisujuci operaciju “Svarc” od 15. maja do 16. juna 1943, dalje istice:
Naoruzanje komunista je bilo dobro. Raspolazu zacudjujuce velikim brojem automatskog oruzja (lakim mitraljezima, teskim mitraljezima, minobacacima itd.) i uz to obiljem municije. Svi se izvjestaji slazu, a i nasi gubici to dokazuju, da ovim oruzjem umeju da rukuju. Odlicnom obavjestajnom sluzbom (pomocu stanovnistva itd.) vestim koriscenjem zemljista i kamuflazom (takodje i uniformama svih vrsta), uvijek su uspijevali da nasim trupama postave klopke.
Nesumnjivo je da su komunisti protivnik s kojim se mora ozbiljno racunati, kome je dorasla samo jedinica koja je opremljena i naoruzana svim potrebama za vodjenje borbe u planinama, koja je dobro uvjezbana i naviknuta na najveca tjelesna naprezanja.”
Dakle, u svijetlu podataka koje nam je pruzila autenticna istorijska gradja jasno je kao dan da je u Drugom svjetskom ratu Vrhovna komanda Vermahta dovodila svoje divizije sa Istocnog fronta u Jugoslaviju (”sedam ofanziva”) da operisu, a ne da se odmaraju, kako nas M. Mihailov - zastitnik od partizanskih mitova, obavijesti u Danasu - zakljucuje svoj odgovor Radomir Vujosevic.
Mihaila Ivezica iz Beograda na reakciju su naterali novi udzbenici istorije za osnovne i srednje skole, u kojima se dokazuje da su u Jugoslaviji bila dva antifasisticka pokreta. To, po njemu, nije tacno, i ovim redovima dokazuje svoj stav:
Kome je stalo do istine nije tesko utvrditi da se Draza Mihailovic, sa manjom grupom oficira i podoficira bivse jugoslovenske vojske, nakon kapitulacije 1941. sklonio na Ravnu goru i time izbegao zarobljenistvo. Vec u junu mesecu Draza je preko svojih oficira puk. Pantica i kapetana Mitrovica uspostavio vezu sa Nedicem i Acimovicem, a preko njih i sa Nemcima. Navedeni oficiri organizovali su i sastanak Drazi sa Nemcima u Divcima 11. novembra 1941. na kome je dogovorena saradnja cetnika i Nemaca o zajednickoj borbi protivu komunista (partizana), koja je trajala sve do kraja rata 1945. Pored navedenog sporazuma, cetnici su sa Nemcima sklopili jos 19 sporazuma i vodili 128 “zdruzenih operacija” protivu jedinica Narodnooslobodilacke vojske.
U septembru i oktobru 1941. Tito je sa svojim najblizim saradnicima dva puta isao na razgovore sa Drazom i to u Struganiku 19.09. i u Brajicima 26. i 27.10. da moli Drazu da zajednicki vode borbu protiv okupatora. Sklopljeni su i neki sporazumi, ali od svega toga nije bilo nista, jer je Draza u to vreme vec kontaktirao sa Nemcima. Tako je 1. novembra, tri dana posle razgovora sa Titom u Brajicima, uputio pismo Stabu 342. nemacke divizije u Valjevu, sa molbom da mu se isporuci oruzje i municija i da ce on sa svojim cetnicima ocistiti od komunista (partizana) celu zapadnu Srbiju. Tog istog dana 1. novembra Draza je sa svojim cetnicima frontalno napao partizanske odrede u zapadnoj Srbiji i time prekrsio sporazum sa Titom. Od tada pa sve do kraja rata Draza nije prestao da se zajedno sa okupatorom bori protiv NOV.

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (31. 12. 2010, 00:08:21)

hm, hmm a i raspolozenje naroda je dobroo..

Очекује се да држава помогне реновирање спомен-комплекса поводом обележавања 70. годишњице битке
Зуб времена је оштетио и окрунио камене фигуре Фото С. Јовичић

Ужице – Има лека и за зуб времена, кажу ових дана у Ужицу решени да уз помоћ државе обнове спомен-обележје на Кадињачи, где су камени споменици већ оронули. Тај подухват кошта, ваља реновирати и Спомен-дом кроз који је до сада прошло 2,6 милиона посетилаца, па је, сматрају овде, јубилеј који предстоји у наредној години – седам деценија битке на овом брду изнад Ужица и Ужичке републике – прилика каква се не сме пропустити.

– Народни музеј у Ужицу, који брине о овом меморијалном комплексу, почео је припреме за обележавање јубилеја и обнову Кадињаче. Сматрамо ипак да то не може бити само питање овог града, него пре свега ствар државе, на државном нивоу, па смо о томе обавестили све надлежне институције, од председника Републике па надаље. Цео свет Ужице и Кадињачу помиње по антифашизму, седишту једине слободне територије у фашизмом поробљеној Европи, што је од значаја и за нашу државу, од које очекујемо улагања у обнову и заштиту спомен-комплекса. Већ имамо најава из ресорних министарстава о спремности да се то уради – каже за „Политику“ Никола Гогић, директор Народног музеја у Ужицу.

Кадињачу многи и сада походе, 10.500 посетилаца у организованим посетама регистровано је у овој години уз знатно више појединачних посета, али их овдашњи споменици више не дочекују у некадашњем сјају, као кад је ово спомен-обележје 1979. године открио Јосип Броз. Зуб времена је оштетио и окрунио камене фигуре, белину неких кише су у жућкасту боју претвориле, камене стазе су напукле. Кажу да је клима Кадињаче сурова, време се овде зачас промени, ни камен јој, очито, не одолева.

– Урадили смо пројекте заштите спомен-обележја у сарадњи са Републичким заводом за заштиту споменика културе и Централним институтом за конзервацију. Направили смо и пројекат осветљења тог комплекса. За сада наилазимо на подршку Министарства рада и социјалне политике и Министарства културе, очекујем да ће 29. новембар следеће године, кад се обележава 70 година од славне битке, Кадињача дочекати у новом сјају – напомиње Гогић. А на питање колико би коштала обнова Меморијалног комплекса одговара да је реч о можда десетак милиона динара, уз додатна (мања) средства за обнову Спомен-дома.

Б. Пејовић

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (06. 01. 2011, 18:15:51)

hm, hmm...gori su od mene..

ni parce gibanice mi nisu ostavili..izdali su me..hm, hmm

http://gdb.rferl.org/857EE9EB-4711-45E3-9901-7FE9F89A6C48_w527_s.jpg

pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (11. 04. 2011, 16:37:25)

hm, hmm...KONDORISANJE kao navika..?

Ubiti čoveka za dinar
.....................................................................
Sem Jeftovića i Kolara u ovoj hajdučkoj grupi bio je Dmitar Kolar (Kolarević) iz Donje Dobrinje koji je važio za najsvirepijeg i najgroznijeg od svih hajduka koji su se u ondašnjih deset godina pojavili u užičkom kraju. Bio je više krvožedna zver nego čovek. Znao je da ubije čoveka za najmanju sitnicu, a u mučenju najomiljenija metoda mu je bila usijano željezo. Znao je usijati verige i njima opasati glog čoveka ili usijanim mašicama žrtvi otkidati parče po parče mesa.

Rodno selo Knjaza Miloša Obrenovića, imalo je bogatu hajdučku tradiciju - u šumu se odmetalo zbog turskog terora, zatim zbog pljačke i najzad - iz političkih razloga

Družio se sa hajducima Vojkom i Brkićem, ali najteže zločine radio je bez svedoka, sam. Iz ispita okrivljenih na pretresu zapaža se kako su Vojko i Brkić u mnogim slučajevima nastojali da budu blaži pri izvršenju (umereniji u zločinu), ali Kolar bi u takvim trenucima otpočinjao seču. Imao je veliku familiju i bio je siromašan, pa onda ne čudi što je u svojoj gramzivosti i za dinar mogao da ubije čoveka.

Prema počinjenim zverstvima, na rang lestvici, Kolar je bio odmah iza hajduka Sipićanina čija su zverstva bila nadaleko čuvena.

Kolora je ubio ondašnji načelnik Šurdilović. Međutim, na dušu ga je uzeo jedan ugledni radikal iz užičkog kraja koga su ondašnje novine jednostavno obeležavale sa znakom "P". Kako se sve ovo dogodilo?

Zaseda kod lepe Rose

U zoru, 12. septembra 1895. godine "P" probudi načelnika Šurdilovića i oda Kolara da je sa Brkićem i Ilijom Pavlovićem u rožačkoj šumi. Negde oko 10 sati pre podne u kancelariju Šurdilovića došao je manastirski momak iz Vavedenja i načelniku javi istu vest: hajduci su u Rošcima.

pošalji odgovor

Lotta [neregistrovani] (02. 11. 2011, 13:13:39)

htcAJEUAAcLl

Articels like this make life so much simpler.

pošalji odgovor

Find us on Twitter

Follow @PressOnline

Милослав Самарџић

Милослав Самарџић је рођен 22. новембра 1963. у Александровацу, где је
завршио основну и средњу школу (новинарски смер). Економски факултет у Крагујевцу завршио је 1989, на сектору маркетинг. Као студент завршио
је новинарску школу "Вечерњих новости", у зиму 1983/84. године, и постао један од крагујевачких дописника овог дневника. У ''Погледе'', тада лист студената Крагујевачког универзитета, долази 1984. године. ''Новости'' напушта 1986, због необјављених критичких текстова према
тадашњем режиму. Крајем 1985. у ''Погледима'' постаје уредник рубрике
''Универзитет'', а дужност главног и одговорног уредника преузима 1987. године, на којој с мањим прекидима остаје до престанка изласка
листа, 2005. године.

У уводнику из фебруарског броја ''Погледа'' 1988. Самарџић је објавио
коменатар о вишепартијском систему, што је био први чланак у коме се
вишестраначје код нас помиње у позитивном контексту од 1944. године. У
уводнику мајског броја 1989. објавио је ''Предлог за укидање закона о
заштити имена и лика Ј. Б. Тита'' - први предлог те врсте у земљи. У
новембарском броју 1989. године објавио је први афирмативни чланак о
ђенералу Дражи Михаиловићу, а на насловној страни била је до тада
скривана немачка потерница за ђенералом на 100.000 рајхсмарака у
злату.

Крајем те 1989. године почиње оснивање опозиционих странака у Србији,
којима ''Погледи'' уступају простор и тако постају прво опозиционо
гласило.

Маја 1990. године Самарџић објављује први интервју престолонаследника
Александра Карађорђевића српским новинама.

Под његовим руководством лист постаје врло читан, а у јуну 1990.
достиже тираж од 200.000 примерака. ''Погледи'' су тада били
најтиражнији и најчитанији друштвено-политички часопис у земљи. Ујесен
1990. године ''Погледи'' први покрећу тему о ратним и поратним злочинима комуниста. Због ове теме, а и неких других критичких чланака, Самарџић се нашао на суду преко 100 пута. Био је оптуживан за вербални деликт и клевету путем штампе, али ни једном није осуђен. Од 1986. до 1993. позиван је на више стотина тзв. информативних разговора у тајну полицију. Полицијски досије, који је видео после 2000. године, састоји се од око 600 страница извештаја о прислушкивању телефона, праћењу рада и кретања. У досијеу се налазе и транскрипти прислушкиваних разговора са војводом Момчилом Ђујићем и другим истакнутим личностима српске емиграције.

''Погледи'' су иступили са универзитета и постали друштвено предузеће
крајем 1990. године. Наредне године Самарџић их откупљује, без имовине, а у замену за право коришћења назива листа преузима обавезу да финансијски и стручно помаже штампање новог студентског листа, ФАКК.

У ''Погледима'', као и у десетак новина и часописа у којима је сарађивао и још сарађује, објавио је преко 1.000 чланака.

Прву књигу написао је и објавио као станар крагујевачког студентског дома, 1989. године. Од те године почиње и проучавање историје Другог
светског рата, а нарочито Југословенске војске, односно четничког покрета ђенерала Драже Михаиловића. Истраживао је архивску грађу у низу музеја и архива. Највише се бавио проучавањем докумената Војног архива у Београду, пре свега његове Четничке архиве, као и Немачке архиве (са преводиоцем). Хиљаде страница пронађених докумената цитира у својим књигама. У тзв. теренском делу истраживања, интервјуисао је око 50 Дражиних четника, већином официра. Зато на пољу историје исказује најплоднији рад и данас је један од наших најбољих познавалаца проблематике Другог светског рата. Његово највеће научно стваралаштво јесте петотома књига о генералу Михаиловићу и четничком покрету, која важи за најобимнију и најдокументованију историју Другог светског рата код нас, са око 3000 страница и око 8000 фуснота.

Као уредник издавачког сектора ''Погледа'', објавио је у Србији петнаестак знаменитих књига српске четничке емиграције.

У међувремену, Самарџић показује занимање за лингвистику и књижевност: године 1995. појавило се прво издање његове обимне студије ''Тајне 'Вукове реформе''', а 2007. први роман ''Борачки крш''. Те године
постао је члан Удружења књижевника Србије.

Објавио је следећа дела:

- "Ђаци на Голом отоку" (1989),

- "Краљ је наш" (1992),

- "Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета" (прво
издање 1996, друго 1997, први том трећег измењеног и допуњеног издања
2004, други том 2005, трећи 2006, четврти 2007; од 2005. године ова
књига се објављује и у меком повезу, мањег обима и формата, а до сада
је објављено 12 наставака),

- "Тајне Вукове реформе" (1995. и 1997),

- "Забрањени очеви у исповестима своје деце" (прво издање 1998, друго
допуњено 2003),

- "Истина о Калабићу" (прво издање 1999, друго 2003, треће измењено и
допуњено 2007),

- "Борбе четника против Немаца и Усташа (1941-1945), Књиге 1- 2" (2006),

- "Сарадња партизана са Немцима, усташама и Албанцима (2006)",

- "Борачи крш" (2007),

- ''Војвода Момчило Ђујић'' (2008),

- "Ђенерал Дража - Војвода Ђујић, ратна преписка" (2009).

Приређивач је албума четничких фотографија које је јавност први пут
видела: "Албум српских четника ђенерала Драже Михаиловића у 1.000
слика" (први том 1998, други 2000, трећи 2002), "Албум Ђенерала Драже"
(2008) и "Албум Николе Калабића и Горске краљеве гарде".

Сарађивао је у следећим документарним ТВ серијама: "Равногорска
читанка" (2000), "Више од пола века - Кент" (2002) и "Записи из
равногорског покрета" (2007). Тренутно је стручни сарадник на изради
још једне документарне ТВ серије.

Учествовао је на многим трибинама у земљи и у српској емиграцији.

Живи и ради у Крагујевцу. Ожењен је, има двоје деце.

Najnoviji komentari

petar [neregistrovani] 12. 08. 2010

Blog

КОНДОР

komentari (106)

bas fino

idbk

*let kondora*...

kad smo vec kod odsecanja glave..

*neki veliju da je, neki pak da ne*

Hvala gospodinu Samardzicu!!!

Citao sam "Uzice sa vranama" i moram reci:

Hvala sto nam iznosite ove nepoznate podatke

ali, legalna vojska je bila

hm, hmm...

hm, hmm

nema potrebe da mi se zahvaljujes...

konacno...

pa, nekako je progutao...?

kaki bre oficiri...?

Jelenaaa, pozuri na trening

Hvala ti Lune!

tooo, osini po prasinii

nego, hebes luneta..

Trezor iz Uzica

narod

ta krajnost...nije samo momenat uzimanja

Mnogo citas Dedijera...

nije trezor..ali

ako se pitaju komunisti..

netreba Dedijer..kuca Risticke je jos tamo !

a, praksa je bila..da

Sad su stvari jasnije...

kada se navede dokaz..

Da li znas mozda...

anonymous

ne, nikada nisam znao duga imena

malo da se odmorimo a ? *korida*..

Истакнуди део ВК

...

Хвала на подршци

Капетан Митић

Митић итд

u Italiju... ? hm, hmm

*istaknute deo komande, ojacan nemackom komandom*.

hm, hmm otkud pa oni u Italiji,Austriji,SAD..?

ало дечко

хвала

a, imate li vi neko drugo zanimanje

govor mrznje..? kazes,

Osobina crvenih vampira!

Браво г. Самарџићу за праву истину

hm, hmm mozda *pacoFski kanali*..?

hm, hmm cini s ipak

alo Jovane, nemoj da prevrces po *prasini* nasao s

A ? svi sa ujkama..??

ista meta isto rastojanje...!

pitanje

Баш ми је драго...

Stoiljko Kajevic!

Калабић и Новаковић

*koji je mogao da nas spasi*..

tja, brrreee

a, istina je da su

A komunjarisanje?

dr Dulitl, uvrede i *kvalifikacije*

*komunjarisanje* je..

pitanje

Komunjarosaurus,

...

al u *curcu*..

hm, hmm..sedi kec...?

Mislio sam da se vi press-ovci ne bojite!

mislis mozda na

Amnestija...pa

* pred Pecanci*...

hm, hmm *braca po tatici *

u Kragujevcu pronadjeno

POZDRAV!!!

Znas ti vrlo dobro!

hm, hmm...mozda

alavi i nepismeni..

let kondora...

neki veliju da je, neki pak da ne

malo da se odmorimo a ? korida..

istaknute deo komande, ojacan nemackom komandom.

hm, hmm mozda pacoFski kanali..?

alo Jovane, nemoj da prevrces po prasini nasao s

koji je mogao da nas spasi..

dr Dulitl, uvrede i kvalifikacije

komunjarisanje je..

al u curcu..

hm, hmm braca po tatici

hm, hmmm jos ces da ustvrdis da sam rodjen

hm, hmmm...muvaju munjare i

u vasim zabludama

ali nije na prodaju..

evo me, idem iz kabineta

hm, hmmm dobra skola i lova,,..?